Novinarstvo u Srbiji je samo profesija koja se tako naziva, ali ga u praksi više nema. Tužno, ali tako je. Istina je da je sve manjak profesionalizma, sa druge strane, novinari pravi i kvalitetni slabo su plaćeni za svoj rad i nedovoljno poštovani od strane javnosti. Što se tiče novinara i novinarskog izveštavanja, situacija je poprilično loša. Manjak slobode za njihov rad, mnogo straha za novinarsko istraživanje, pomalo želja za lakom zaradom sve je to dovelo do jako loše situacije u srpskim medijima. Ne pamtim ovakvu neslobodu medija, diktaturu, pa ON se obračunava sa svakim, odlaze jedan po jedan, emisija po emisija! U zaborav je prvo otišlo Razgibavanje, Olja, Sarapa, pa sad i Suzana. Ko je sledeći, Kesić? Ono što danas gledamo na brojnim kanalima daleko je od realnosti Vučićeve Srbije. Da li je cenzura ili autocenzura kada niko od novinara ne komentariše suludu ideju velikog vođe da novcem za pomoć ugroženima od poplava raspolaže neko iz nevladinog sektora, npr. Marko Blagojević iz čuvenog CESID-a. Čemu onda Ministarstvo finansija i Uprava za trezor, šta će nam institucije uopšte kad Vučić odokativno odlučuje ko će čime u državi da se bavi. Dok je Milošević imao vlast, postojala je opoziciona štampa. Ovaj sada i nema koga da progoni. Sve je ovo isuviše čudno. Da li je moguće da se svi novinari slažu sa onim što radi Vučić ili je po sredi nešto opasnije. U svakom slučaju, to ne valja.
Posle televizije kreće još gora cenzura na internetu; verovatno su zaposlili svoje stranačke poltrone-novinare da pišu hvalospeve o vladi i premijeru, i samo se ulizivački komentari objavljuju! Nema čvrstih dokaza da premijer Aleksandar Vučić lično, niti njegovi neposredni saradnici, cenzurišu medije. Ali rezultat je vrlo jasan – uklanjaju se i hakuju različiti internet mediji i blogovi, a jedno im je zajedničko – kritički ton u odnosu na postupke vlade i premijera.
Tužno je što novinari u Srbiji sada napišu tekst koji je poručen od političara za samo 10 evra ili još gore neki to urade za jedan ručak. Nije to toliko čudno zato što u svakom slučaju bi morali da napišu ono što se naruči, jer cenzura vlada srpskim medijima, mada možda i nema direktne cenzure. Ali, ipak , na delu je nesto, još pogubnije. Stvara se atmosfera autocenzure, snishodljivosti, privida demokratije.
Svaka kritika, ma koliko bezazlena bila, izvrće se ruglu, spinuje se. S druge strane, pojedini mediji se utrkuju u hvalospevima velikom vođi.
Čak i da ne postoji cenzura medija kod nas, vrlo dobro znamo da se medijske kuće prodaju i pišu u korist onoga ko ponudi najviše novca , bilo da su u pitanju političari, tajkun ili neko treći. Žurnalizam i mediji u ovoj državi dotakli su dno.
Za Korene
Slobodanka Bogradović
