Novo doba za vojsku Srbije

1
545
Vučić, Vulin i Diković / Foto: standard.rs

Kako je Srbija preko noći od “šta će nam vojska” došla do “vojska se sprema za rat” i šta bi još trebalo uraditi kako bi se unapredila srpska nacionalna bezbednost

Da oktobarska nabavka novih migova nije bila usamlјeni slučaj ,,krplјenja“ rupa u sistemu odbrane, nego samo jedan deo mnogo šire i dugoročnije kampanje obnavlјanja kapaciteta Vojske Srbije, potvrdila je, između ostalog, i prošlonedelјna poseta predsednika Republike i vrhovnog komandanta oružanih snaga Aleksandra Vučića Generalštabu, gde su u prisustvu vojnog vrha razmatrana najvažnija pitanja o stanju vojske, njenom opremanju i razvoju. Verovatno delom uzrokovan i zabrinjavajućim razvojem svetske politike u kojoj se iz Vašingtona mogu čuti pozivi na ,,trajno vojno prisustvo na Balkanu“ (čitaj – vojnu okupaciju Balkana), ,,zaštitu teritorijalnog integriteta Kosova“ i dalјu desuverenizaciju regiona pod plaštom ,,borbe protiv malignog ruskog uticaja“, ovaj događaj je porukama koje su sa njega upućene najširoj srpskoj, pa i regionalnoj javnosti dao dosta razloga za optimizam o budućem stanju naših oružanih snaga i bezbednosti Srbije uopšte. Krenimo redom.

NAJAVA POZITIVNIH PROMENA

Velika pažnja posvećena je važnom pitanju materijalnog položaja pripadnika vojske i sektora bezbednosti, pri čemu je najavlјeno postepeno povećavanje plata, finansijski bonus na kraju godine i impresivna namera da se u naredne tri godine reši stambeno pitanje za čak 30.000 pripadnika vojske, policije i bezbednosnih agencija. Vredno je pomenuti da će to, ukoliko se zaista realizuje, biti najkrupnije državno dostignuće u zbrinjavanju vojnih i drugih lica bezbednosnog aparata još od vremena Jugoslavije. Pored brige za standard vojnika, država ne krije da namerava da nastavi i sa tehnološko-materijalnom modernizacijom oružanih snaga, pa su tako potvrđene medijske spekulacije o dodatnim nabavkama aviona MiG-29, ali i dugo očekivanog sistema raketne PVO tipa S-300 iz Belorusije.

Nova oprema stiže i za specijalne jedinice. To znači da se razvoj Vojske Srbije paralelno odvija u dva koloseka, pri čemu se ne zapostavlјa ni životni standard vojnika, ni stanje materijalne opremlјenosti oružanih snaga, što iziskuje naročito promišlјeno i efikasno raspolaganje finansijskim sredstvima u budžetu ovog resora. Nije zapostavlјeno ni kvantitativno uvećanje – otvoreno je saopšteno da je Srbiji potrebna veća vojska. Konačno, sve ovo je opravdano iznova saopštenim strateškim opredelјenjem države za vojnu neutralnost, i to aktivnu, u kojoj se partnerski odnosi neguju i sa Rusijom, kao nesumnjivo naklonjenoj srpskim interesima, i sa NATO, kao neizbežnom realnošću na našim prostorima.

Sve su to važne i ohrabrujuće konstatacije, ali ne i nove – o podizanju životnog standarda vojnika ministar odbrane priča praktično od dolaska na tu funkciju, o S-300 priča svaki drugin Srbin još od 1995, a vojna neutralnost se (nažalost samo verbalno) potvrđuje izjavama različitih zvaničnika maltene iz nedelјe u nedelјu. Ono što je, međutim, bilo potpuno novo i što svedoči o tome da u našem vojnom i državnom vrhu zaista vladaju neke ideje bitno drugačije od onih koje su oblikovale sistem odbrane pre desetak godina jeste najava vrhovnog komandanta o promeni vojne doktrine i vraćanju moralnog vaspitanja u vojnim školama i institucijama. Imenom optuživši jednog stranog generala za ukidanje ove dimenzije vojnog obrazovanja, Vučić je najavio da će Vojska Srbije od 1. januara ponovo imati moralno vaspitanje.

,,Po nalogu izvesnog gospodina Mura ukinuto je moralno vaspitanje u Vojsci Srbije. To je za nas od klјučnog značaja, to nema nikakve veze sa političkim strankama ili političkim vaspitavanjem ali ima veze sa pravcem zemlјe, sa lјubavlјu prema otadžbini, ima veze sa patriotizmom. Tada nam je rečeno da patriotizam nije potreban u Vojsci Srbije, jer patriotizam je taj koji ugrožava sve u okruženju Srbije. Mi ćemo od 1. januara vratiti moralno vaspitanje u Vojsku Srbije i vojnici Srbije će znati zašto su tu, šta im je posao, šta štite, koga štite i znaće da je sloboda najviša vrednost srpskog društva, Republike Srbije… Nezavisnost i suverenitet i teritorijalni integritet je ono što je njihov posao da čuvaju i brane“. – rekao je predsednik pred novinarima. Ova izjava sadrži nekoliko suštinski važnih elemenata, pa je potrebno posvetiti joj posebnu pažnju.

KO JE „GOSPODIN MUR“

Najpre, ,,izvesni gospodin Mur“ je – sada već uveliko penzionisani – britanski general-major Džon Mur-Bik sa zavidnom oficirskom karijerom na čijem je koncu ostavio dubok trag i na relјefu srpskog sistema odbrane. Služeći najpre u batalјonu komandosa britanskih marinaca, a potom i u kralјevskoj amfibijskoj inženjeriji, Mur je početkom osamdesetih godina prošlog veka pohađao visoki generalštabni kurs nemačke vojske nakon kog postaje savetnik predsedavajućeg Vojnog komiteta NATO. U prvom Zalivskom ratu učestvuje kao komandant inženjerijskog puka, nakon čega pohađa dodatni kurs visoke komande na Generalštabnom koledžu u Kamberliju, na jugu Engleske. Odmah nakon toga, 1995. dolazi na mesto komandanta inženjerije u sklopu NATO – IFOR operacije u BiH, a 2000. postaje glavni vojni savetnik Visokog predstavnika međunarodne zajednice za BiH.

Karijeru završava kao ,,specijalni vojni savetnik“ za Srbiju i Crnu Goru u periodu od 2003. do 2005. U praksi to je izgledalo tako što je tadašnji ministar odbrane Boris Tadić, ne želeći da se mnogo meša u svoj posao, vođenje resora odbrane prepustio ,,gospodinu Muru“ i njegovom saradniku Samjuelu Holandsu, koji su tako gotovo svakodnevno obilazili ne samo srpski Generalštab, nego i komande i jedinice sve do taktičkog nivoa. Mapirajući do detalјa kapacitete i ustrojstvo srpske vojske, Mur i njegov tim su ubrzo sa obaveštajnog prešli na egzekutivni domen.

Treba podsetiti da je, zvanično, osnovni cilј reforme vojske bilo stvaranje ,,manje, efikasnije i modernije profesionalne vojske“. ,,Manja“ vojska podrazumevala je drastično umanjenje broja vojnika i jedinica i svođenje oružanih snaga na par brigada koje svojom veličinom ne bi bile u stanju da samostalno odbrane zemlјu, pri čemu se računalo da će ovakva situacija dodatno motivisati političko rukovodstvo da bezbednost potraži u okvirima članstva u NATO. ,,Efikasnija i modernija“ vojska je eufemizam za ustrojavanje prema NATO standardima i postizanje interoperabilnosti sa vojskama NATO kako bi se Vojska Srbije mogla koristiti kao pridruženi element u multinacionalnim misijama Alijanse u inostranstvu. Konačno, ,,profesionalna“ vojska je ovde značila odvajanje vojske od naroda i naroda od vojske.

Paralelno sa tim procesima, u javnom diskursu su sistematski zamaglјivane realne bezbednosne pretnje po našu zemlјu (poput separatizma i etničkog čišćenja srpskog naroda), a na njihovo mesto su stavlјane fantomske pretnje koje ne iziskuju angažman vojske, kao što su terorizam, organizovani kriminal i korupcija. U ovakvom ,,reformisanju“ Vojske Srbije prema potrebama i interesima NATO nisu samo uništene i rashodovane hilјade komada ratne tehnike, desetkovane brojne jedinice ,,prekvalifikovanjem vojnih lica u civilne profesije“ (čitaj izbacivanjem vojnika na ulicu), nego je kao naročito ,,suvišan“ ocenjen i patriotski naboj vojske, brižlјivo negovan moralnim vaspitanjem i radom generalštabne Uprave za moral. Pored vojske, kampanji lobotomisanja bila je podvrgnuta i čitava srpska javnost, pri čemu je patriotizam ismevan i satanizovan, a kompleks kolektivne krivice nametan kao nova osnova srpskog identiteta.

Razlog za ovakvu praksu je veoma jednostavan, gotovo očigledan sam po sebi – patriotske narode je teško i skupo porobiti. Kako Džozef Naj primećuje, ,,upotreba konvencionalne vojne sile postaje preskupa kada se koristi za vladanje nacionalističkim ili društveno mobilisanim stanovništvom“, ili: ,,Mnogo je skuplјe koristiti silu protiv nacionalno osvešćenog naroda“. Čitava istorija savremenih sukoba, od Drugog svetskog rata, preko Vijetnama do Avganistana, stoji kao monumentalni argument koji potvrđuje ove konstatacije. Srećom po postmoderne imperijaliste, u informacionoj eri konvencionalna vojna sila postaje samo krajnje sredstvo vladanja, a njemu prethodi čitav niz psihološko-propagandnih aktivnosti perceptivnog menadžmenta. Fizičkoj agresiji prethodi kognitivna agresija, pa tako ono što nazivamo moralnim vaspitanjem postaje prva linija odbrane nacionalnog suvereniteta i slobode. Stoga smelost da se sa javno prokažu odgovorni za ukidanje ove prve linije odbrane, i da se ona – od prvog januara –obnovi, uz konstataciju da je ,,klјučno važna“, nije nešto što bi trebalo zanemariti, jer ukazuje na nepovratno raskidanje sa opasnom politikom demilitarizacije Srbije koju su neke ranije vlasti vodile po diktatu inostranog faktora.

VOJNI ROK I PSIHOLOGIJA RATA

O tom raskidu sa politikom samoubilačke demilitarizacije govori i predsednikov poziv mladim lјudima da služe vojni rok, obrazlažući da od ,,zaštite i odbrane naše zemlјe ništa važnije ne postoji“. Kada se uporede sa nekim ne tako davnim vremenima u kojim su u javnosti dominirale izjave poput ,,šta će Srbiji vojska“ ili ,,Srbiji ne treba vojska“ – ove reči zvuče gotovo okreplјujuće. Međutim, iako se radi o gestu nesumnjivo pohvalnom, za trajno ispravlјanje štete koju je autodestruktivna ,,reforma“ naše vojske napravila biće potrebno mnogo više. Biće potrebno vraćanje obaveznog služenja vojnog roka.

U prilog ovom stavu idu mnoge činjenice. Istorijsko iskustvo našeg naroda, geopolitička realnost naših prostora i bezbednosni izazovi naše zemlјe nas uče da je za Srbiju važno da poseduje jaku narodnu vojsku, sposobnu da podnese velike žrtve i istovremeno se bori na nekoliko frontova. U protivnom, poraz u ratu za Srbiju je neretko značio i fizički nestanak sa mape sveta, kao i užasavajuća stradanja srpskog naroda. Sama činjenica da su Srbi u 20. veku tri puta bili žrtve inostrane agresije, najmanje jednom žrtve genocida i ko zna koliko puta žrtve etničkog čišćenja morala bi da bude dovolјna da obavezno služenje vojnog roka nikada ne bude dovedeno u pitanje.

Stvaranje borbeno sposobnog naroda (što je jedino moguće obaveznim služenjem vojnog roka) je nezaobilazan element u formiranju kredibilnog imidža države kao ,,teško svarivog zalogaja“ za potencijalne agresore, što je naročito važno za vojno neutralne zemlјe koje se u slučaju rata mogu osloniti jedino na sopstvene kapacitete. Narodi kojima nedostaje ova komponenta rizikuju da se u prvom kriznom ili ratnom scenariju suoče sa društvenom paralizom i kolapsom, pri čemu uzroci više leže u sferi psihološkog nego materijalnog. Naime, rat je, pre svega, naročit oblik destruktivne realnosti u kojem važe pravila bitno drugačija od onih u miru. S obzirom na to da je osnovno obeležje ratne stvarnosti smrtonosna borba koja znači direktan napad na život lјudi, prirodno je što životna opasnost u kojoj se lјudi nalaze izaziva unutrašnje doživlјaje slabo poznate ili potpuno nepoznate mirnodopskoj svakodnevici.

Osnovno osećanje koje iz toga izvire jeste strah, što otvara pitanje hrabrosti kao sposobnosti njegovog savlađivanja. Davno je uočeno da čovek plašlјivo reaguje na iznenadno suočavanje sa opasnošću, posebno ako ne poznaje prirodu te opasnosti. Tome treba dodati i da je svaki čovek do rata gradio određene poglede na život, društvo u kome živi, svet i drugo, i upravo od tih pogleda zavisi njegovo držanje u konkretnoj ratnoj situaciji. Prema tome, ukoliko jedno društvo u dugom vremenskom periodu izbegava da svoje članove priprema za ponašanje u kriznim ili ratnim uslovima, ili jednostavno izbegava odgovornost da ih vaspitava kao funkcionalni kolektiv, pa se nađe u situaciji u kojoj su čitave generacije ulјulјkane u egocentrični individualizam, ono rizikuje da bude suočeno sa totalnim raspadom ukoliko se nađe u ratnim okolnostima. Ovo je, na svoj način, objasnio i aktuelni ministar odbrane Aleksandar Vulin kada je bez ulepšavanja izjavio da je ,,posao vojske da se sprema za rat“.

Naravno, simuliranje potpuno verodostojnih ratnih uslova za vaspitne potrebe nije moguće, niti je potrebno, ali služenje vojnog roka, ukoliko je adekvatno koncipirano, može u sasvim dovolјnoj meri pružiti potrebna znanja i veštine kojim će pojedinac lakše savladati strah uzrokovan ratnom realnošću. Prostije rečeno, ukoliko jedan kolektiv bolјe poznaje prirodu ratne stvarnosti i mere pomoću kojih se izbegavaju iznenađenja u njoj, povećavaju se izgledi za njegovo hrabro i efikasno držanje kada do ratnih okolnosti dođe. Ovo su važna pitanja za nesmetan razvoj i blagostanje jednog društva i potrebno je u miru o njima slobodno raspravlјati radi nalaženja najbolјih rešenja. Odgovornost za ovo postaje srazmerno veća kada se radi o turbulentnom Balkanu na kojem do sada skoro da nije rođena generacija koja nije iskusila rat.

Sve ovo je u manjoj ili većoj meri poznato ne samo vojnom i državnom vrhu, nego i građanima Srbije koji nikada nisu prestajali da u velikoj većini (preko dve trećine) podržavaju koncept obaveznog služenja vojnog roka. Potreba za bezbednošću je iskonska lјudska odlika i nemoguće je suzbiti je, ma šta razni ,,Murovi“ radili. Istina, njihovo delovanje je privremeno lišilo vojsku materijalnih preduslova za obnavlјanje ovog važnog stuba naše odbrambene politike, ali to je prepreka koja se sistematskim i strplјivim angažmanom čitavog društva može i mora prevazići ukoliko želimo da snaga i vrlina budu garanti sigurnosti naših budućih pokolenja.

Vojislav Gavrilović

standard.rs

1 KOMENTAR

  1. Kako se primate ko som na kedera, idu izbori bre i to ponovo parlamentarni i sve je to jos jedno zaludjivanje naroda i marketinski trik za prikupljanje glasaca, kakva vojska kad nam nato sedi u generalstabu pa gde ste videli da neka okupirana zemlja ima svoju nezavisnu vojsku? Srbija, jedina zemlja na svetu gde narod mozes po stotinu puta da “uradis” na istu foru.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime