Iako je parlament Srbije uveo krivičnu odgovornost za dobrovoljce u ratu, pojedini Srbi u Novorusiju su odlučili da nastave da učestvuju u borbama. Redakcija sajta „Komersant“ uradila je intervjue sa nekoliko srpskih dobrovoljaca. Većina razgovora su vođeni pre nego što su dobrovoljci stigli na ratište.
– Koliko god u Evropi optuživali Rusiju i koliko god joj pretili sankcijama i NATO, u Srbiji poslovica „nas i Rusa – 300 miliona“ nikad ne izlazi iz upotrebe. Brojevi su se odavno promenili, posle raspada SSSR i SFRJ zapravo su se prepolovili, ali osećaj uložen u te reči živi, bez obzira na to što je sadašnja vlast u Beogradu stavila za svoj prioritet prijem u EU. A kako drugačije? Rusija je pomogla Srbima da se oslobode od skoro 500-godišnje turske okupacije, zastupala je njihove interese u Prvom svetskom ratu. Imena husarskog pukovnika Nikolaja Rajevskog, koji je poginuo u ratu sa Turcima, i generala Petra Vrangela, čiji prah je sahranjen u Beogradu (živeo je u Srbiji posle emigracije iz Sovjetske Rusije) za Srbe su sveti, a tetovaže sa portretima Nikolaja II i Vladimira Putina sve su češći na leđima mladih Srba nacionalista. Isto tako, srpski dobrovoljci idu da brane Ruse u Istočnu Ukrajinu – sećajući se kako su ruski dobrovoljci dolazili na Balkan 1990-tih. Srpske dobrovoljce ne zausastavlja ni činjenica da su im u pomoć svojevremeno dolazili i pravoslavni Ukrajinci, ni kazna od deset godina zatvora, koja je uvedena po novom zakonu – piše ovaj sajt u uvodu za intervjue sa više dobrovoljaca iz Srbije od kojih su neki izjave dali pod izmenjenim imenima. Tekst je objavljen pod naslovom „Od čistog srpstva“.
DEJAN (Izmenjeno ime), 27 GODINA
– Prošao je službu u regularnoj Vojsci Srbije. U Ukrajinu otišao u oktobru.
— Idem da ratujem za pravoslavce i za rusku braću, koja moraju sama da biraju svoju sudbinu. U Novorusiji je ista priča kao što je kod Engleza sa Škotskom, kod Srba sa Kosovom, kod Španaca sa Katalonijom. Ne mogu da sedim skrštenih ruku, čekajući da rat dođe u Srbiju. Spreman sam da odem gde god je potrebno protiv NATO i SAD, protiv korporacija i antinacionalista.
Zar ukrajinski narod za tebe nije bratski?
— Ne mrzim ih, ali mrzim one koji napadaju Rusiju. Hteo sam da krenem odmah kad se „zakuvalo”, ali nisam znao kako. Znao sam da idem da ratujem za pravu stvar. To je rat izmedju đavola i Hrista, razumeš ? Bliži se apokalipsa.
Šta porodica misli o tvojoj odluci?
— Slušaj, tri i po godine sam bio u zatvoru iz političkih razloga. I otac mi je uvek govorio: radi ono što smatraš neophodnim. Zato ne želim da se u budućnosti kajem što to nisam uradio. Moji roditelji još nisu upoznati sa mojom odlukom, najverovatnije će me zaustavljati, a meni će biti teško gledati majku i sestru kako plaču. Ali svejedno ću krenuti. Siguran sam da će me Bog čuvati. Budućoj supruzi sam uvek govorio da ću krenuti ako se zarati. Trenutno to ne zna ni moja nevesta… Obavestiću je posle svadbe.
DUŠAN, 36 GODINA
– Od 1998. do 1999. godine bio operater sistema PVO, ratovao na Kosovu, bio ranjen. Posle rata je radio u obezbeđenju. Trenutno je u Donbasu.
— Kakav bih čovek bio kad sad ne bih pomogao Rusima? Previše Rusa je dalo živote u Prvom svetskom ratu i 1990. godine. Kroz celu istoriju Rusi su spasavali Srbiju. Mi smo braća, a ja imam svoje moralne obaveze i imam savest.
Znači spreman si da ratuješ samo za Ruse?
— U Novorusiji postoji kraj Slavjanoserbija (deo teritorije Luganske oblasti, kod reke Severskij Donjec, osnovan kao vojno-poljoprivredno naseljegde su se u XVIII veku doselili Srbi u velikom broju. Tamo su živeli i žive moji ljudi. Ja sam za slobodu za sve, ali najpre za pravoslavce. Zbog vere su se uvek vodili ratovi. Imam nekoliko prijatelja među muslimanima. I poštujem ih sve dok oni poštuju mene.
Kakav je odnos tvoje devojke prema tvojoj odluci?
— Ona ne želi da me pusti. Za nju su bitne porodične vrednosti, kuća, deca. Plaši se da se neću vratiti. Ali hoću!
RADOMIR POČUČA, 44 GODINE
– Od 1989. godine služio u vojnoj jedinici “Kobre”, snajperista, ratovao u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu. Sada je u Donbasu.
— Od 1996. godine radio sam kao sekretar za štampu u antiterorističkoj jedinici, do dolaska „žutih” na vlast, 2006. godine sam dobio otkaz zajedno sa ostalim profesionalcima. Posle sam bio novinar, ali, zbog kritičkog stava prema prozapadnoj politici vlasti, nisu mi dali da radim. A kakav to treba da budem prema njima? Pogledaj Bugarsku i Rumuniju. Ne želim da moja zemlja postane još jedna provincija Evrope. U Srbiji me ništa ne drži: moja kuća u Bosni je uništena, ne mogu da nađem posao.
Zbog toga ti ideš u Donbas?
— Idem tamo na poziv pameti i srca, niko mi ne plaća. Idem da ratujem za svoj narod, za mene su Rusi i Srbi jedan narod, mi smo braća. Mi gledamo Srbiju kao svoj dom, a Rusiju kao svoju Otadžbinu. Imam iskustvo i znanje koje mogu preneti dobrovoljcima Novorusije. Možda budem instruktor, a, ako bude potrebno, uzeću i pušku u šake.
Imaš li porodicu?
— Roditelje i sestru. Iz prvog braka imam trinaestogodišnju ćerku. Poslednje dve godine živim sa drugaricom. Niko u porodici osim nje ne zna za moj izbor. Ali ostaviću im pismo u kome ću im sve objasniti.
Koliko planiraš da se zadržiš?
— Biću tamo do kraja. To što se dešava u Ukrajini je rat između Dobra i Zla, između Zapada i Istoka. Apogej će biti sledeće godine. Nadam se da niko neće pritisnuti crveni taster.
ZDRAVKO, 37 GODINA
– Godine 1996. i 1997. ratovao je na Kosovu u sastavu regularne armije, pa je bio dobrovoljac do 1999. godine. Posle rata je radio kao moler.
— U maju sam krenuo u Lugansk, štitio aerodrom sa prijateljima, zatim sam se vratio porodici u Srbiju. Spremam se ponovo da odem na dva meseca, pa skroz da se vratim kući. Imam ženu i dvoje dece, treba da im pomažem…
Zašto si onda odlučio da ostaneš u ratu na Kosovu 1997. godine kao dobrovoljac?
— Da zaštitim svoj narod i zemlju. Otac i brat su takođe ratovali, tada je skoro cela armija prešla u dobrovoljce. I u Lugansk sam krenuo da pomognem svojoj ruskoj braći, da im se odužim. To je dovoljan razlog da rizikujem svoj život. Imamo jednu veru, jedan narod.
A Ukrajinci?
— Razlikujem ih po veri: ako je pravoslavac, onda je brat, ako je katolik, onda nije brat.
Koliko će još trajati sukob u Ukrajini?
— Mislim da će uskoro prestati zbog gasa: biće hladno. Ali Treći svetki rat je već počeo – koliko informacioni, toliko i ekonomski. Sve dok nas budu napadali oružjem, mi ćemo odgovarati istom merom.
DRAGAN (Izmenjeno ime) 22. GODINE
– Nije išao u vojsku. Student političkih nauka. Spremao se da ide u oktobru.
— Postoje tri razloga, zbog kojih idem u Donbas. Prvi, Rusi su naša braća, koja su nam više puta pomagala. Drugi, ja sam za pravoslavlje. Treći, ja sam protiv NATO, koji je bombardovao našu zemlju i koji podržava Zapadnu Ukrajinu.
Tvoja porodica je nastradala za vreme rata u Jugoslaviji 1990. godine?
— Cela moja porodica je poreklom iz sela Kravica koje su 7. januara 1993. godine bosanski muslimani zapalili do temelja i ubili oko sto Srba. Mom stricu su ubili i ženu i decu. Stric je bio pukovnik i posle je učestvovao u operaciji oslobađanja Srba u susednoj Srebrenici. Posle rata sud u Hagu je odlučio da ga stavi iza rešetaka. Sad je u zatvoru u Stokholmu. A mnogi ratni zločinci, koji su ubili stotine Srba i zapalili naše crkve, sada su na slobodi. Naše normalne momke, koji su štitili svoje porodice, NATO agresori su uhapsili.
Misliš li da će uskoro biti rat u Srbiji?
— Nadam se tome! Pre svega, želim da rat počne protiv Albanaca na Kosovu. Mi svoju zemlju možemo da vratimo samo oružjem. Mislim da ću u Novorusiji steći dobro iskustvo, koje će mi posle pomoći, kad se budem borio za svoju zemlju.
(Izvor: KOMMERSANT/KSENIJA IVANOVA, prevod: PETAR MINIĆ)
