Nakon prvog kruga privatizacije medija. NUNS — pitanje vlasništva nije ključno pitanje

0
613

vukasin_obradovic_nuns-mcrsVukašin Obradović, predsednik NUNS-a i vlasnik, po kritičkom stavu prema vlastima poznatih “Vranjskih novina”, bio je deo Medijske koalicije koja je bila za privatizaciju. Govoreći o rezultatima prvog kruga privatizacije i on ocenjuje da se “ništa neočekivano nije dogodilo“

Ljudi poput čuvenog Radojice koji je kupio šest lokalnih televizija, ne znaju kakvo je stanje u medijskom biznisu, ali računaju na to da će informisanje i dalje ostati u sivoj zoni poslovanja, da će i dalje postojati tajni izvori finansiranja medija i da će na taj način obezbeđivati sredstva za finansiranje medija.

Stanje u medijima u Srbiji, bar ovaj deo koji se do sada odvijao i završio, odslikava šire stanje u medijskom prostoru. Mediji se i dalje posmatraju kao instrument politike vlasti, a ne kao deo demokratskog procesa, stvaranja kritičkog javnog mnjenja ili informisanja građana. Kad imate takvu atmosferu, onda ne možete očekivati u privatizaciji ozbiljne ulagače. Činjenica je i da je srpsko medijsko tržište prebukirano. Imamo oko 400 registrovanih javnih glasila. Države sa mnogo jačom ekonomijom ne bi mogle da izdrže taj broj medija, a sa druge strane marketinški budžet koji se deli na sve medije je spao sa 170 miliona evra na 130 miliona evra godišnje. Ono što se sada desilo u prvom krugu privatizacije je logična posledica svih ovih zbivanja na medijskoj i političkoj sceni u Srbiji, plašim se da ishod neće biti i bitno drugačiji ni u drugom krugu.

U prvom ciklusu privatizacije medija u Srbiji koji se odvijao od 2002. do 2007. rezultati su bili veoma loši, gotovo porazni. Zašto je NUNS sada bio za privatizaciju?

U Srbiji su postojale dve vrste medija, jedni koji su ostvarivali zarade na medijskom tržištu kakvo god ono bilo i borili se grčevito kako bi se očuvali i sa druge strane smo imali državne medije koji se finansiraju novcem građana, a u najvećoj meri su bili u vlasti političkih stranaka, vlasti ili izdvojenih centara moći. Mi smo smatrali da je takva situacija neodrživa na duži period jer se nije radilo samo o sredstvima koja se dobijaju iz budžeta, nego o kupovini uticaja. Sve vlasti su parama građana kupovali politički uticaj u tim medijima. Da nije došlo do privatizacije, na kraju bi u toj situaciji na tržištu ostali samo državni mediji, koji su pod uticajem vlasti.

Mi smo tražili privatizaciju jer želimo da se na tržištu izjednače pozicije i da se prirodnom selekcijom dođe do optimalnog broja medija koji će moći da opstanu na tržištu, ali gde će presudni faktor biti kvalitet, a ne politička odluka, što bi se desilo nesporno da je ostao stari način finansiranja medija.

Mediji koji su na budžetu države jesu vrlo često pod pritiskom vlasti, ali možda tu imamo bar neku mogućnost da kontrolišemo medijski rad. Ovako kod privatnih, nemamo apsolutno nikakvu?

Pravimo njaveću grešku kad privatizaciju istrgnemo iz medijskog konteksta reformi koja bi trebalo da usledi na osnovu Zakona donetih 2014. godine. Ono što će opredeliti celu medijsku reformu nije čak ni pitanje vlasništva nego kontrola finansijskih tokova. Sve do onog trenutka dok mi ne budemo uspostavili transparentnu i jasnu kontrolu finansijskih tokova u institucijama koje raspolažu javnim sredstvima, dakle, sredstvima građana, nikakva reforma, ni privatizacija, ni projektno sufinansiranje neće dati rezultate.

Da Vas podsetimo:  Političari i krizna komunikacija tokom pandemije: Ne treba nam besna glava kuće nego strogi porodični lekar

Privatizacija ima efekta samo ako ciklus privatizacije prati doslovno sprovođenje projektnog sufinansiranja i potpuna transparentnost u trošenju javnih sredstava. Podsećam na obavezu državnih organa da obelodane sva svoja davanja prema medijima. Tek kad posmatramo reformu sa ta tri stuba, mi možemo da govorimo o efektima privatizacije i kontrole medija. Sredstva koja se izdvajaju iz države, moraju da budu potpuno javna. Ne govorim samo o projektnom sufinansiranju, nego i o svim drugim kanalima — preko agencija, preko oglašavanja. Uređivačka politika, na primer, Pinka je takva kakva jeste i ona nije sporna za nas sve do onog trenutka dok ne krši profesionalne i entičke kodekse i dok se ne finansira tajno ili javno sredstvima građana. Nigde nije u svetu sporna bliskost određenih medija nekoj političkoj opciji. New York Times je blizak demokratama, Washington Post republikancima.

Zašto niste bili za to da se prvo obezbedi provera kanala novca, nego smo sad opet u situaciji da je neko poput Radojice, koji je van medijskog konteksta i o čijoj se imovini i poslovanju nedovoljno zna, kupio medije?

Proces privatizacije je određen opštim kontekstom i Zakonom o privatizaciji. Postoje dve bitne razlike koje Zakon o javnom informisanju propisuje, a kojih nema u Zakonu o privatizaciji medija – da se pet godina ne menja delatnost i da sledi besplatna podela akcija u slučaju neuspele privatizacije. Mi smo uspeli da se izborimo da svaki medij mora u Registru medija da prijavi državnu pomoć.

Dalje od tog konteksta nismo mogli da idemo, jer to nije domen medijskih zakona. Ali, to nije specifikum privatizacije medija, to je problem koji se javlja generalno u sistemu privatizacije u Srbiji. To je van našeg domašaja. Mi smo tražili i dobili smo ove dve stvari, a jedna nam nije prošla – tražili smo da svaki medij prijavljuje prihode veće od 5 % u ukupnim prihodima jer smo mislili da je to efikasan način da se vidi ko su vlasnici medija. Kamo sreće da je sistemski postavljena privatizacija u Srbiji u kojoj bi preduslov za kupovinu bilo kog preduzeća bila prethodna provera boniteta, poslovanja. Mi to nismo mogli da dobijemo jer to važi za ceo proces privatizacije u Srbiji.

Na primedbe Dragane Čabarkape, predsednice Sindikata novinara Srbije da je medijska koalicija imala svoje posebne interese u ovakvom vidu privatizacije te da SINOS nije uključen u razgovore o medijskoj reformi sa Ministarstvom i OEBS-om, Vukašin Obradović odgovara da ne može da govori u ime OEBS-a, organizatora tih razgovora, zašto sindikat nije bio pozvan. Dalje iznosi odgovor na optužbe iz SINOS-a:

Da Vas podsetimo:  Gde cure informacije o korona virusu ili “ma nisam ja, pisar Pera je”

Mi možemo da razgovaramo zašto novinari spadaju među profesije koje su najslabije zaštićene kad su u pitanju njihova prava. Ja bih kad je u pitanju SINOS skrenuo pažnju na to da se bavi pitanjima koja jesu povezana sa statusom novinara, ali zalaze u prostor profesionalnih prava. Ja bih voleo da deo žara i energije koje Dragana Čabarkapa koristi kad govori o medijskoj strategiji, usmeri na formiranje sindikata i sindikalnu borbu, na ono što je njihova osnovna delatnost. Sa druge strane sindikat i druge organizacije nisu imale drugu platformu osim stava da nisu za privatizacije i da treba da ostanu državni mediji. Ali, šta posle? Napravljena je velika šteta upravo novinarima, jer je bila otvorena ponuda od strane Medijske koalicije da razgovaramo. Mi smo rekli: Vi tvrdite da neće biti privatizacije, a mi da hoće. Predložili smo da razgovaramo kako da pomognemo zaposlenima, ali do tih razgovora nikad nije došlo, jer se sva argumentacija SINOS-a i PROUNS-a svodila samo na protivljenje privatizaciji. Mislim da je najveća greška SINOS-a i svih onih koji su se zalagali protiv privatizacije, to što nisu obratili pažnju na činjenicu koju često spominju. Oni kažu da ne postoji standard u Evropi kad je u pitanju vlasništvo i to je tačno. Niko ne zabranjuje u Evropi neki tip vlasništva. Ali, ono što je tamo strogi standard je kontrola državne pomoći. Vi nigde u Evropi ne možete da pomažete bilo kom mediju na taj način što ćete ga dovesti u privilegovan položaj na tržištu. Upravo se zato i radi o kontroli državne pomoći — država ne sme da pomogne vama, ako će to da dovede mene u podređen položaj. Stvar je trebalo da se razvija dalje i da se ide ka varijanti – OK, govorimo o vlasništvu, hajde da govorimo o načinu finansiranja. U Slovačkoj postoji državna i privatna agencija. Ali, državna agencija obavlja one poslove koji predstavljaju javni interes, a on nije pokriven delatnošću druge agencije. Nije ključno pitanje vlasništva. Ključno pitanje reforme je finansiranje medija. To nikad nisu prihvatili i shvatili protivnici privatizacije medija.

Ja čak mislim da ćemo za nekoliko godina ponovo razgovorati o uvođenju regionalnih javnih servisa, ali imaćemo čistu situaciju, definisaćemo — šta znači regionalni javni servis, kako se finansira i da li ugrožava interes komercijalnih emitera. To je nešto što nas sasvim sigurno čeka.

SINOS optužuje Medijsku koaliciju za sukob interesa – tvrdeći da njeni članovi sede u komisiji za dodelu sredstava?

Sistem projektnog finansiranja funkcioniše na sledeći način — Opštine gradovi i republike raspisuju javne konkurse. Medijska koalicija kao i sva druga udruženja registrovana najmanje pre tri godine predlažu kandidate za te komisije i te komisije imenuju državni organi u zavisnosti o kom nivou se radi i te komisije odlučuju o projektima. Upravo zbog toga da ne bi u istom gradu sedeli u komisijama ljudi koji će odlučivati o projektima i biti u direktnom sukobu interesa išlo se na rešenje da medijska koalicija predlaže iz Beograda ljude koji idu u Surdulicu i tamo razmatraju medijske konkurse. Samo na republičkom konkursu je moguće govoriti, uslovno rečeno o sukobu interesa, jer su medijska udruženja konkurisala na tom konkursu – ali, zato je, ako je u komisiji bio naš član, on bio izuziman iz rada komisije kad se odlučivalo o tome. Prosto je nemoguće danas naći dovoljan broj novinara koji će u 160 opština ići, uglavnom, sasvim besplatno da rade u tim projektnim komisijama, a da nisu članovi nekog udruženja. Postavljam kontrapitanje — ako su članovi SINOS-a u nekoj od komisija da li su i oni u sukobu interesa ako se odlučuje o nekom mediju čiji je neki član u SINOS-u?

Da Vas podsetimo:  Kad kažem novine, mislim da ne mislim

U ovom ternutku ne postoji bolji način rada. Kad budemo došli do tog načina izbora konkursnih komisija, mi ćemo biti najsrećniji. Jer ovo niti je lak, niti je plaćen niti je zahvalan posao — treba odlučivati, a zbog teške ekonomske situacije postoji jedna vrsta pritiska na članove komisije. Postoje precizni kriterijumi na osnovu kojih se odlučuje. Ja ne vidim način na koji bi se prevazišao ovaj način rada. Ja bih voleo da Dragana Čabarkapa predloži kakav bi to sastav komisija trebalo da bude, a da niko nije u indirektnom sukobu interesa?

Konkretno, Čabarkapa kaže da su neki od vas iz novinarskih udruženja vlasnici novina i da ste otud u sukobu interesa?

Ja mogu da govorim za „Vranjske novine“. Mi smo aplicirali i prošli sa projektom na republičkom konkursu. To nije prvi put. Mi redovno dobijamo sredstva na republičkom konkursu. Konkurisaćemo u Vranju i u susednim opštinama. Ko će biti u komisijama niti znam, niti mogu da pretpostavim, ali jednostavno i sami projekti i samo odlučivanje biće na uvid javnosti, pa neka javnost proceni da li ima sukoba intersa. Ali, ja ne znam, pošto sam trenutno predsednik NUNS-a, da li to znači da ja ne treba da konkurišem na konkursima za sufinansiranje da ne bih bio u sukobu interesa? Mora da postoji minimum poverenja u profesionalnu čestitost i moral .

Predviđen je prelazak sa direktnog budžetskog finansiranja pojedinih medija na sistem projektnog, konkursnog sufinasiranja, za sve medije, odnosno izdavače medija koji su upisani u registar medija, pravna lica, odnosno preduzetnike koji su registrovani za proizvodnju medijskih sadržaja, kao i druga pravnih lica odnosno preduzetnika.

Sindikat se bavi radnim pravom. Nemamo ništa protiv, naprotiv. Mislimo da je najveća slabost na medijskoj sceni nepostojanje reprezentativnog sindikata jer smo svesni da bez radnih prava budu ugrožena i profesionalna prava. Ta optužba nije tačna, ali mi ne možemo da razgovaramo sa SINOS-om o profesionalnim pravima.

Razgovarala: Valentina Delić

Media Centar Online

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime