O Bunjevcima – Srbima katolicima

0
602

„Matica Srpska“ učinila je veliku uslugu nauci uopšte, a našoj braći Bunjevcima i celom Srpstvu na pose, što je pružila priliku da se važno pitanje o poreklu i životu Bunjevaca raspravi. To pitanje niti je do danas pokušavano da se raspravi, niti je raspravljeno i ono spada u otvorena pitanja etnografska, koja tek čekaju svoje rešenje. Koliko nam je poznato, do sada nema o Bunjevcima ni u srpskoj ni u stranoj literaturi nikakve naročite rasprave (O „Bunjevcima“ pisao je u nas pok. Laza Knežević i vredni sekretar „Matice Srpske“ A. Hadžić, ali samo o njihovom društvenom životu i stanju, dakle o današnjici), njihovu prošlost etnografi i istoričari nisu ni u kojoj prilici naročito tretirali, a i ono što se o njima pisalo, to je tek bilo uzgred, sitno i vrlo malo. Prvi etnografi ove monarhije Cernig i Hunfalvi jedva su im posvetili desetak redaka u svojim ogromnim delima, te za suvremenu etnografiju nije ni malo laskavo, što se o Bunjevcima mnogo manje zna, no o kom narodu van granica evropskih. Piko u svojoj istoriji Srba u Ugarskoj takođe ne govori o njima ništa. Možda je svemu tom i to uzrok, što je pometnja u podacima o njima vrlo velika, o čemu sam se i sam uverio pišući ovu raspravu.

Prošlost i poreklo Bunjevaca nepoznato je, tako reći i za njih same i za ostali svet, jer se nije nigde očuvao nikakav pouzdan podatak, koji bi u tom pogledu dao verodostojna razjašnjenja. Svi pisci, koji su o njima uzgred govorili, slažu se samo u tom, da oni nisu starosedeoci na sadašnjem svom zemljištu, već da su se doselili ovamo sa strane, što je i najverovatnije. Pitanje, od kuda su se doselili više je raščišćeno od pitanja, kada su se doselili. To je u ostalom i pojmljivo. Kada su podaci i istorijski spomenici u pogledu Bunjevaca tako retki, kada narodna predanja nisu toliko očuvana, da im se bezuslovna vera pokloni: onda može samo biti pretpostavaka, ali pouzdanih tvrđenja ne. Taj je slučaj i ovde.

1. Istorija, poreklo, ime

Preovlađuje mišljenje, da su se Bunjevci doselili u Ugarsku iz Hercegovine sa Bune reke i okoline joj i iz Dalmacije. To je mišljenje najrasprostranjenije i izgleda, da je najverovatnije. Za tačnost toga mišljenja govore mnogi znaci i istorijske činjenice, kao i narodno predanje u Bunjevaca. Oni sami veruju da su sa Bune reke. Narod peva:

„Didovi nam iz daleka
Ondud gdi je Buna reka,
Pleme nam je starodavno –
Kako davno, tako slavno,
Davor oj Bunjevče!“

Bunjevačka inteligencija, sveštenici i učitelji sa narodom zajedno, odgovoriće vam svagda, da su poreklom sa reke Bune i iz Dalmacije, a ovo verovanje u samom narodu svakako nije bez svoga značaja i vrednosti pri raspravljanju o poreklu njihovom. I samo ime „Bunjevac“, kao da je dobilo koren svoj od reke Bune, te označuje plem, čoveka otud sa Bune.

Sama reč „Bunjevac“ ne označava niti može biti ime jednog naroda, ona više označava ime jednog prvansalca (provincijalca), čoveka iz izvesne okoline, predela, provincije, kao što je „Sremac“, (od provincije Srema), „Bosanac“ (od države Bosne), koja je opet dobila ime svoje od reke Bosne). U ovom slučaju je i predeo Buna dobio ime od reke Bune i tako dobiše ljudi odande provincijalno ime „Bunjevac“, dok im je narodnosno ime srpsko, pošto su ogranak srpskog stabla. Verujemo, da se nikako ne može oboriti naša tvrdnja, da ime Bunjevac nikako ne označava narodnost, jer kada ne bi tako bilo, onda bi nauka dopustila da na ovom svetu ima i bosanske i dalmatinske narodnosti, a to, mislimo, da ne bi bilo daleko od apsurda.

Kod svih imena, kojima sve ljudi nazivaju našu braću Bunjevce, koren je u provincijalizmu. Tako se u statistici, pa i u administrativnom jeziku, Bunjevci nazivaju još i „Dalmatincima“ („Dalmaták“ na mapi i statistici Bač-Bodroške županije i u mnogim knjigama mađarskim o južnoj Ugarskoj), a jezik kojim govore : „dalmatinski“ („dalmát anyanyelv“ u sudskim zapisnicima i u statističkim popisnicima). U ovu pogrešku upadaju često i sami Bunjevci. U ovogodišnjem tečaju bunjevačkog lista „Neven“-a našao sam na kraju jedne prevedene pripovetke: „podalmatinio“ (taj i taj). Baranjske Šokce pak nazivaju obično (a i oni se sami nazivaju Bošnjacima, t. j. ljudima, koji su došli iz Bosne (odnosno Hercegovine sa Bune).

Sva ova tri imena eminentno označuju ljude provincijalce, ljude sa Bune, Dalmacije i Bosne. U tim imenima više je označena postojbina nego narodnost. Postala su pak otuda, što reka Buna u Hercegovini, kao što znamo, izvire u Veles planini, u pozadnosti Nevesinja, posle dva sâta daljine pored varoši Blagaja, te kod sela Bune utiče kao i Trebisat, Bregava i Krupa u Neretvu, koja kod Metkovića prelazi u Dalmaciju i utiče u jadransko more. Prolazi delom Buna kroz Hercegovinu, a i kroz Dalmaciju, te j….roda, koji je pređe stanovao na obalama Bune, bilo i u Hercegovini i u Dalmaciji, otuda Bunjevcima još i ime „Dalmatinci“.

Ime „Hercegovci“ ne dobiše za to, što je pojam „Bosanci“, „Bošnjaci“ poznatiji i što je u krajevima, kud se naseliše (Baranja), Bosna poznatija od Hercegovine ili što se Hercegovina smatra ne samo kao sastavni već i potčinjeni deo Bosne. Otuda Šokci u Baranji dobiše ime Bošnjaci. Ime Šokac dolazi, kako jedni (Badić) misle, od brda Šok, koje se nalazi u njihovoj prapostojbini na Balkanu (?), ali je rasprostranjenije mišljenje, da su ime dobili od šake pošto se oni, kao katolici, krste sa pet prstiju (dakle celom šakom).

O imenu „Bunjevac“ zastupaju bunjevački pisci (Mladen Barbarić u raspravi „O jeziku“. (1891. g. „Neven“.)) teoriju, da ono dolazi i od glagola „buniti se“, kao što ime „Hrvati“ dolazi od „hrvati se“, a „Srbi“ od „ljutiti se“, „besniti“ (u sanskritu „serbh“ znači „besniti“).

Što se prvoga tiče, moguće je da Bunjevac dolazi od „buniti se“, pošto su Bunjevci u svojoj prvoj postojbini bili osvetnički, revolucijoni elemenat, koji je junački ustajao protiv svojih ugnjetača Turaka i u svakoj prilici časno se bunio protiv osmanskog gospodstva, kome se kasnije i u novoj otadžbini s oružjem u ruci svetio za stare rane i nepravde.

O korenu pak Hrvat i Srbin ima i drugih raznih mišljenja, po kojima Hrvat dolazi od slovenskog „hrb“, „hrbat“ (shrb) t. j. vrh (Hügel). U staroj svojoj postojbini na Sudetima i Karpatima, zvali su Hrvate tadašnji savremenici „Ghrouati“ i „Chrouati“, a Srbe „Serbli“ (prvo opšte ime svih Slovena (K. v. Zzoernig: „Etnographie, II. 1855.)), koje (Srben) po Dobrovskom znači ujedinjeni.

Kad se uzme u obzir sve što je poznato o prošlosti Bačke i Baranje, izlazi, da su se Bunjevci zbilja doselili sa Bune reke i da u ovim krajevima nisu u tolikoj meri starosedeoci kao njihova pravoslavna braća…

Istorija beleži osam znatnijih i većih seoba Srba sa Balkna u Ugarsku. Prva seoba na Čepeljsko ostrvo u srpski Kovin (pod vladom kralja Žigmonda); druga pod Đurđem Brankovićem (posle 1430. g.); treća (1439.); četvrta za vlade Matije Korvina 1459. god.; peta i vrlo znatna, kada knez Pavle (Branković) ili Kinjiži Pal prevede 50.000 Srba iz okoline Kruševca; šesta 1509. god. sa srpskim vladikom Maksimom; sedma pod Nikolom Jurišićem (1538. g.); osma i najpoznatija je seoba (krajem 17. veka) pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem (Szalay L. „Szerb telepek“ i Zzoernig: „Etnograpie“ II.)

Ovde naravno nisu uračunate srpske seobe na Dalmatinsko i Ličko zemljište, već samo na zemljište uže Ugarske i Srema. Dakle ove seobe ojačavahu sve većma starosedilački, većinom srpski, živalj u Bačkoj. Navedosmo ih sve redom za to, da naš pregled bude lakši pri postavljanju pitanja, da li je u tim pobrojanim seobama bilo Bunjevaca?

Na ovo pitanje može biti samo negativnog odgovora. Apstrahujući dakle, što u tim seobama nema ne samo ni pomena, već ni najmanjeg znaka, iz koga bi se mogao izvesti, ma i sofistički, zaključak, da su u tim grupama prešli Bunjevci u nov svoj zavičaj, protiv takog mišljenja govori najviše to, što Bunjevci ni po tipu svom, ni po narečju svom, a ni po predanjima svojim nisu mogli stati u red ovih naseljenika.

Doseljenici ovi behu iz uže Srbije, Podunavlja, Župe i Peći, a u tim krajevima se stara postojbina Bunjevaca ne može tražiti. Poslednja i najveća seoba pak (Čarnojevićeva) dogodila se uz to još i u vremenu, kada su već Bunjevci bili u Bačkoj naseljeni. A osim svega toga iz prvih crkvenih matrikula, vođenih u Subotici o Bunjevcima, vidi se, da su prvi naseljenici bili delom iz Bosne (Hercegovine), delom iz Dalmacije, ali su ih njihovi sveštenici svagda nazivali „Dalmatincima“. No o tom će biti niže opširnije govora.

Kao što vidimo niti iz istorije Bačke do 16. veka niti iz seoba srpskih iz Srbije ne vidimo ne samo traga, već ni mogućnosti, da su Bunjevci u tim seobama bili ili da su štaviše ranije stanovali u Bačkoj. Dok se kakav jak protivan dokaz ne nađe, ostaje kao utvrđeno, da su se Bunjevci sa Bune i iz Dalmacije doselili, i to je jedina pretpostavka, koja ima najviše šansa, da se smatra za najverovatniju i najmogućniju.

Prelazimo na daleko zamašnije pitanje: kada se dogodila seoba Bunjevaca sa Bune u sadašnji zavičaj?

Mišljenja su podeljena. Iz sviju pretpostavaka može se ipak izvesti zaključak, da je ta seoba morala biti u 17. veku i da je Bunjevaca moralo biti u Bačkoj ne samo pri kraju toga veka, kada je Budim pao u hrišćanske ruke i kada se iz Ugarske povlačiše Turci, već i za vreme turskog gospodstva, kao što ćemo niže videti.

Etnografi ove monarhije nisu smatrali za potrebno, da istraže i bar približno označe vreme, kad je ta seoba mogla biti. Cernig, Hunfalvi i Šviker ćute o tom kao zaliveni i ni jednom reči ne spominju doba te seobe. Izuzetak je istorik prof. Ivanji, koji u svojoj, delimice pristrasnoj, ali ipak, vrlo marljivo izrađenoj istoriji varoši Subotice, po crkvenim matrikulama i izvorima, koji su mu stojali na raspoloženju u subotičkoj varoškoj, budimskoj dvorskoj i bečkoj vojenoj arhivi, dodiruje ovo pitanje na više mesta. On u svojoj knjizi drži za sigurno, da su se Bunjvci doselili u Suboticu o jeseni 1687. god.

U spisima franciškanskog manastira Đenđešu postoji stara pribeleška, da su se Bunjevci iz Bosne i iz susedne Dalmacije doselili u Suboticu u to doba, a pod vođstvom 18 franciškanskih kaluđera. Jedan deo ostao je u subotičkom gradu (Subotica je tada bila, kao i Segedin i ostala veća mesta u južnoj Ugarskoj utvrđeni vojni šanac, „fossatum“ ili „comuna milit.“), a ostali se uputiše u Segedin.

Kaluđeri, pošto ukloniše svoju pastvu na sigurnije tle, vratiše se u Bosnu, svom ostalom stadu, osta samo jedan po imenu Anđel (Angelus) Šarčević, ali i on se vratio posle godinu dana. Svešteničke dužnosti vršiše kasnije domaći franciškanci iz Segedina ili kaluđeri Bunjevci, kao što je bio Jeremija Guganović (Ludaši), Vartolomije (Bartholomaeus) Benjović (Iványi István: Szabadka története“, str. 89 i 90.)

Svoje tvrdnje potkrepljuje Ivanji crkvenim matrikulama subotičkim, u kojima se od 1-og decembra 1687. godine. nalaze Bunjevačka prezimena: Parčetić, Bilogrivić, Grubišić, Kubatović, Vuković, Merković, Dumentić, Tendarević, Vojnić, Rajić, Miljković, Đelmić, Sučić, Jurić, Kulić, Pastorović, Plević, Mamužić, Ivković, Tovarić, Čižić, Storinković, Dertić, Ivošević, Vuk Gostovirović, Goretić, Hajduković, Kiperšić, Sindetić, Ukrajinović.

„Prema ovome“ – veli Ivanji doslovce – „u Subotici su tada stanovali i Raci šizmatici (pravoslavni) i Raci katolici ili Dalmatinci. Upitani za svoj dolazak izjavljivahu oboje, da su u ovim krajevima ranije, već i za vreme Turaka stanovali“.

Ovo je sasvim verovatno i za to mislimo, da je tačno ono, što Ivanji, odnosno matrikule, tvrde o dolasku Bunjevaca 1687. god. u Suboticu, ali je očigledno, da je Bunjevaca još moralo biti u Bačkoj pre 1687. god., jer su Turci još pre te godine očistili gornje krajeve, dakle „vreme pod Turcima“ bilo je ranije.

Na drugom mestu (str. 67, 79 i dalje) priznaje to i sam Ivanji, beležeći otmice Bunjevačkih devojaka od strane Turaka i bunjevačko stanovništvo na pustarama Kunbaji (29 kuća), Ludašu (29 kuća), Bajmoku (21 kuća, još 1580. g. zvanično ime „Novi Bajmok“), Tavankut (16 kuća), Tomci, Čorvi, Belesovići i t. d. Da je tako svedoče crkvene matrikule. (Bunjevac pastir Nikola Kopunović rodio se još 1660. god. u Bajmoku, kaluđer Guganović još ranije u Ludašu, 70godišnji starac Bilija Katana iz Tavankuta, sve Bunjevci). Osim toga stoji u kaluđerskim zapisima, da se bunjevačka nejač i žene skrivahu po zemunicama po okolini Subotice 1679. g. Na drugom pak mestu izjaviše Bunjevci u ono doba, da su se u Subotičkoj okolini naselili 1668. godine.

Sve to pokazuje, da je Bunjevaca bilo još pre 1686/87 god., koji su živeli od zemljoradnje i stočarstva i od subotičkog bega Ismaila i Durmiš paše držali u zakup subotičke putare. Što pak Badić („Ausztria – Magyarország II.“ Bácska) veli, da su se Bunjevci ovamo pre doselili od pravoslavnih, to ne odgovara istini, jer je Srba ovamo bilo i pod junačkim car-Jovanom (1526. god.) kome Subotica beše prestonica, po kameralnom popisu (Tudömánytár XI. kot. str. 171.) stanovali su pak Srbi još 1572. god. na pustarama Kelebiji, Tompi, Ludašu, Boršodu, Ivanki, Mateoviću, Meljkutu, 1543. g. beše ih u Šebešiću i Verušiću i t. d., a da je u ovim krajevima bilo Srba još u 7. veku, o tom smo već govorili.

Da resumiramo: prema svemu ovom moralo je biti Bunjevaca u Bačkoj već 1650. god., ali je verovatno, da je seoba, pod kaluđerima iz Dalmacije bila druga seoba, koja je, kao što vidimo, dopirala do Subotice – Segedina.

Bunjevci su se dakle morali u više grupa doseliti. Prve grupe zadržale su se po pustarama i selima (Bajmok, Tavankut, Ludaš) i nisu se približavale utvrđenim položajima, varošima, a druga i najveća grupa, na čelu sa franciškancima došla je 1687. god. u Segedin i Suboticu. Tek svakako doba prve od tih seoba neće biti ranije od polovine 17. veka.

Pošto smo videli u koje vreme pada dolazak Bunjevaca iz stare u novu otadžbinu, možemo preći njihovu sudbinu i život u novom zavičaju…

Za vreme turskog gospodstva i ono malo mađarskog življa odseli se iz Bačke, – što i mađarski pisci doslovce priznaju, – u kojoj ostadoše sami Srbi boreći se sa Turcima iz dana u dan čitavih 145 godina turske vladavine. Srpski živalj poraste usled mnogih naseobina iz Srbije i ojača sa dolaskom Bunjevaca, još za tursko vreme, a polovinom 17. veka, kao što smo napred videli.

Kada Budim pade u carske (austrijske) ruke (1686. g.) posta i Bačka slobodna, pretrpiv još jedno pustošenje, koje Turci izvršiše, povlačeći se kroz nju ka Carigradu. U ovo doba pada druga i veća seoba Bunjevaca, koji sad dospeše i do Subotice – Segedina, o čemu ćemo sad govoriti.

Iz svoje stare postojbine Bunjevci izvesno nisu od dobra potegli u tuđ svet. Uzroci su bez sumnje bili isti, koji su izazvali i ostale srpske seobe. Dodijalo je narodu robovati više vekova Turčinu, te se krenuo u krajeve, gde se nadao, da će biti pošteđen od turskih ugnjetača, ali gde će i sa više izgleda moći da se osveti Turcima za Kosovo i ostale bede, koje za njim zastaše.

Izjavili smo još ranije svoju sumnju u to, da je seoba Bunjevaca 1686./7. g. bila samo jedina. Njoj je prethodilo izvesno više manjih seoba, koje su dopirale do Hrvatske ili do Baranje i podunavske krajeve Bačke.

No još je verovatnije, da je prva seoba bila mnogobrojna, ali da se prema Bačkoj kretala polako i koračajući napred smanjivala se brojnost ostavljajući u krajevima kuda je prolazila znatne delove naseljenika, kao što je to kod svih seoba naroda bivalo.

Samo tako je moglo biti, da je jedan deo Bunjevaca u svom putu sa Bune u Bačku, stigao u Liku i Krbavu (Licca et Corbavia), dok drugi produžiše put do Baranje, gde takođe osta znatan deo, zatim pređoše Dunav te zauzeše donji deo pačke oko Apatina i gornji oko Baje, pa tek za tim naseliše pustare Tompu, Tavankut, Ludaš, Bajmok, otkuda se približavahu Subotici, kada ih tu sustiže i druga velika grupa 1687. g. pod vođstvom franciškanskih kaluđera.

Te seobe trajahu svagda vrlo dugo i bile su skopčane sa opasnostima. Turci su sprečavali iseljavanje i iseljenici su obično noću morali putovati. Najopasnije je bilo preći granicu, jer su tu stojale jake turske straže. Među tim na ćesarskoj obali čekala ih je već vlast, koja ih je o državnom trošku dalje otpravljala i po županijama smeštala (Strausz A. „Bosznia es Herzegovina“ I. Budapest 1883. str. 205.).

Istorija beleži vrlo mnoga naseljavanja sa turskog zemljišta na dalmatinsko i u Liku i Krbavu. Tu su seobe Uskoka, Morlaha, t. zv. Vlaha (Srba) i t. d. (E. Piko spominje još jednu seobu Dalmatinsku posle 1301. god., kada pređoše i Brebiri, pretci Zrinovića. Ali to vreme je suviše rano, a da se može misliti, da se tada dogodila bunjevačka seoba.).

Svi ti Srbi iz Bosne i Hercegovine naseljavahu pod zaštitom carskih privilegija opustelo zemljište monarhije i činiše izvrsne vojničke usluge novoj otadžbini. Uskoci pređoše početkom 16. veka, Morlaci 1580. god.; 1597. g. pređe opet 1700. uskoka i Vlaha. 1600. g. pređoše iz Dalmacije oko manastira Hermelja ili Sirmila na Zrmanji, mnogi Srbi pod knezovima Vukovićem i Beašinovićem (Cernig ga naziva Plasanić). Dopratiše ih mitropolit Gavrilo i 70 kaluđera. Nastaniše se u varaždinskom generalatu oko Marče. I ko bi izbrojao sve te sitnije i krupnije seobe. Da l’ je u njima i u kojoj od njih bilo Bunjevaca, o tom istorija ćuti, a ni jedan zapis niti istorijski spomenik ne razjašnjava. Za to se tačno i pouzdano ne može ustanoviti ni godina tih seoba.

Seoba pod franciškanskim kaluđerima. Stigav u hrvatsku krajinu zauzeše sela Vratnik, Ričicu, Sv. Rokus, Košin i dr. Cernig izrično veli, da su ta sela zauzeli ljudi iz bunjevačkog plemena poreklom iz Hercegovine. („Bunijevische“ – na drugom mestu i – „Bunevičische Familie, welche aus Herzegovina stammte“). I danas se nalaze u tim selima Bunjevci.

Ostatak pak produži put i stiže u Suboticu, u čijoj okolini već nađoše svoje sunarodnike, koji ranije dođoše. (Cernig na 163. str. svoje „Etnografije“ beleži, da je 1538-40. g. kada je Dubica pala i Turci počeše upadati i u Slavoniju, Bošnjaci (Šokci) i Hrvati izbegoše preko Drave u Ugarsku. Ovo će biti prva veća šokačka naselja u Baranji i Bačkoj.)

Bunjevci dođoše pod oružjem kao što se Srbima i junacima priliči. Sa Bunjevcima dođoše i više pravoslavnih porodica (Krnjajska i dr.), koje behu poreklom ispod Velebita.

Kada stigoše, Turci već behu potisnuti sa Budima, ali pošto su se u Banatu još držali, ispadali su češće i u Bačku, te se junacima i sada našlo posla. Bunjevci se ni časa ne ustezahu, da brane carstvo od turskih ispada.

9. jula 1687. god. preporučuje bečkom carskom vojenom veću izborni knez bavarski Maksimilijan, glavnokomandujući austrijske vojske, ovim rečima: „Churfürst zu Bayern reccommandirt sub dato im Feldlager bei Sizar (oko Martonoša) 9. Juli 1687. die kathol. Raitzen, damit Ihnen 3 Palanken zu erbauen und zu bewahren eingeraumt werden möge“. Dakle preporučuje se veću, da im se dozvoli stanovanje i obrana 3 palanke (varoši).

U isto vreme (3. jula) preporučio je isti knez i pravosl. Srbe, koje je, 4892 na broju, preveo sa turskog zemljišta kapetan Novak Petrović sa željom, da se nastane u Bečkereku i Lici. Ivanji misli, da su Bunjevci lično odneli u Beč tu svoju molbu. Ratni savet odobrio im je 1. septembra t. g. molbu i u zapisniku (Hofkriegsrath Arhiv Protocoll 1687. folio 400 sept. 1. Nro 11.) zabeleženo je o tome ovo:

„Remittitur hiermit ein anderer, dass dergleichen Rätz (t. j. kao i Novak Petrović), welche sich in 1500 wehrhaften Männern bestehend anerboten, frei zu verbleiben und andere mehr vom Feinde herüber zu bringen, gegen deme (?) dass ihnen zu Segedin, Sobattiz und Bouia (?!) zu verbleiben u. die drei vorgeschlagene Palanken zu erbauen erlaubt werde“.

Veće im odredi dakle Segedin, Suboticu i Baju za stanovanje i oni obećaše, da će biti verni i da će još više svojih sunarodnika dovesti.

Posle toga podnese (izvesno lično) istom veću molbu Marković i Đuro Vidaković za naseljavanje u ime 5000 Bunjevaca, koji stigoše. O tome je u gornjem protokolu (str. 573. sept. Nr. 43) zabeleženo oko:

„Markovics und Juro Vidakovics bitten um einige devastirte Castellen und Teritoria für 5000 aus der Türkei herübergegangener Rätzen, damit sie unterkommen und sich ernähren mögen. Versprechen dagegen jederzeit unter dem Commando eines deutschen Generals oder Offiziers wieder den Erbfeind die Waffen zu führen“.

Ratno veće odobri i ovu molbu Bunjevaca i dade im iskano zemljište, a oni se obavezaše da vojuju protiv opšteg neprijatelja – Turčina.

U to doba osnova se u bačkim krajevima, koje Turci očistiše, vojnička krajina čiji stubovi behu sami Srbi i Bunjevci. Straže behu ustanovljene u Segedinu, Baji, Subotici, koja mesta kao i Martonoš, Senta i Bečej behu vojeni šančevi (utvrđena mesta „fossatum“), a Titel, Kovilj, Bač, Mošorin takođe straže.

Prvi kapetan u Subotici beše Luka Sučić, koji se rodio još u staroj postojbini u Bosni i čim dođe u Suboticu posta kapetan i ujedno gradonačelinik. Beše hrabar čovek. Pomoćnici mu behu Marčetić, Vujavić i Kajić (junaštvo ovog poslednjeg opevano je u bunjevačkom kalendaru „Danici“ od 1892. g.), u to doba postadoše Sučići, Kajići i Vidakovići plemići. (Đuro Vidaković, kao što pre rekosmo, bio je vođa doseljenih Bunjevaca.) Opštinska uprava stanovala je u t. zv. Kuli (starom gradu). Graničari potpadahu samo pod vojenu vlast, a pod županijsku ne i ne plaćahu poreze.

1690. god. beše velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem, koja umnoži stanovništvo Bačke i dade Bačkoj i vojenoj krajini nove snage.

1702. god. izvršena je podela zemlje subotičkim graničarima, kada pod Suboticu potpadoše i okolne pustare. Oficiri dobiše više zemljišta, a vojnici po 6 lanaca (konjanici po 8). Tada beše Subotičana 108 konjanika i 114 pešaka, graničara, naravno brojno stanje u mirno vreme. Konjicom upravljaše (većinom) kapetan iz porodice Sučića i Krnjajskih, a pešadijom „hadnađ“ (vojvoda.) (Ivanyi: „Szabadka tört.“ 113.) Osim toga oba roda vojske imađahu i barjaktare.

Za sve vreme dok Turci sasvim ne behu očistili Ugarsku, Bunjevci kao članovi srpske milicije vojevahu junački protiv Turaka, sa kojima imađahu starih računa još iz prapostojbine svoje. Osobito se odlikovahu subotički konjanici.

Turci su u svakoj prilici pakostili Bunjevcima kao i Srbima. 1692. god. napadali su češće na bunjevačka sela. Narod se razbegao po pustarama, jankovačkim šumama i ritovima, a sklonio se i u zidine segedinskog manastira.

Kaluđeri zabeležiše ove događaje. Nejač se skrivala po zemunicama i po ludaškom ritu (jezeru). Kad se Turci približavahu, nejač se gnjurala i u samu vodu, te da može disati, držala je trsku u ustima. To je sve dotle trajalo, dok se Turci ne bi uklonili videv da nema nikog od Bunjevaca.

Turci su se često laćali i prevare, da izmame Bunjevke iz tih skloništa. Tako bi vikali: „Kato! Baro! Maro! iziđite slobodno, nema neprijatelja“. Na taj način Turci su zarobili 5 Bunjevaka, među njima mladu ženu jednoga Sučića, rođenu Algašević, koja se više nije ni vratila, i izvesno dospela u turski harem.

Bunjevci su se doselili u novi zavičaj u vremenu najvećih ratova i stupili su odmah u bojnu liniju. Čitavih pedeset i sedam godina bili su Bunjevci graničari i za sve to vreme služiše austrijsku monarhiju verno, junački kao pravi sokolovi hercegovački.

Potpadajući pod segedinsku vojenu komoru kao i sva srpska milicija, koja je svagda bila u prvim bojnim redovima borili su se kao lavovi protiv Turaka i Rakocijeve revolucije.

Bunjevce vidimo 1689. g. pod Beogradom, iste godine čak pod Nišom, 1691. g. na Slankamenu, 1696. g. na Temišvaru, 1697. g. na Senti sve protiv Turaka i tako to trajaše sve do karlovačkog mira 1699. god. Banat osta Turcima, Bačka beše slobodna. U bitkama protiv Turaka odlikovao se Bunjevac Luka Sučić i Srbin Prodan Stepin (Stejin ?), te dobiše oboje od cara zlatan lanac. Tako je odlikovan kasnije i Monasterlija i Tekelija.

Dok se Bunjevci rame uz rame sa svojom pravoslavnom braćom boriše protiv neprijatelja na strani, dotle su im na domu konabili decu i žene vojnici Rakocija i Imra Tekelije. Kapetan Virag kasapio je u to vreme nemilice decu, žene i starce u Subotici, i žrtve te Viragove obesti napuniše čitavo groblje kod kapele sv. Roka u Subotici („Danica“ kalendar za 1892. g. Str. 25. ).

Rakocijev ustanak (1703. g.) opustoši Bačku. Njegovi Kuruci behu užasno nemilostivi, te popališe i pregaziše, što im god beše u putu. Naročito se svetiše Srbima i Bunjevcima, jer ovi ne staše na njihovu stranu, već behu tada jedina obrana careva.

Srbi i Bunjevci im posle vratiše žao za sramotu, kada prodreše u njihove krajeve. Subotički kapetani behu tada Bunjevac Luka Sučić i Srbin Vule Ilić. To krvoproliće i pustošenje trajaše sve do 1711. g. do satmarskog mira. Te godine se tek vratiše iz Petrovaradina bunjevačke porodice, koje tamo izbegoše od Rakocijeva besnila.

Poče se tada razvijati i županijski život. Bunjevci su igrali uglednu ulogu u doba dugih raspra između bačke i bodroške županije, pošto beše Bunjevaca i Šokaca, koji potpadahu pod županijsku vlast…

Raspre oko poseda behu dugotrajne, parnica se češće ponavljala i komisije izlazile. Bajski, bački i somborski srez potpadao je 1699. g. pod bačku županiju, koja je tamo te godine i izvršila popis stanovništva. Iste godine žali se general Šlik na bačku županiju, što je razloružala „racku miliciju“ u Somboru i Subotici u kojoj beše i Bunjevaca. U vojenoj varoši Subotici je 1722. g. u aprilu instalovan novi župan bodroški Cobor. (Ovi podaci o bodroškoj županiji uzeti su iz dela S. Ivanji „Az. új Bodrogh vármegye.“ Budapest 1887.).

Bunjevci imađahu velika zvanja u obema županijama. Kaločki biskupi Martin Borković i Kolonić behu ujedno i župani bački. Grašavković beše župan bodroški, a Đorđe Pejačević podžupan bodroški (1718. g.). Među višim činovnicima tih županija nalazimo ova bunjevačka imena: Skvarić, Josim, Orimac, Matija Sučić, Martin Sostorić, Ignjat Babić, Martin Lipković, Petar Đurković, Mihailo Adamović i dr. Drašković (Leopold Trakošćanski) beše takođe župan bodriški (1746. g.).

*

Pređimo sad na godinu 1716., kada poče drugi rat sa Turcima. Bunjevce vidimo sada sa Srbima opet u prvim redovima. Kod Petrovaradina 1716. god., kod Beograda 1717. g. i t. d. Požarevački mir prekide ovaj rat. Bunjevci behu docnije u posadama austrijskim u Šapcu (1738. god.) i drugim mestima u Srbiji.

Pri čarkama sa Turcima beše ih mnogo zarobljeno od kojih se spominje Pavao Skenderović. Neki su od njih novcem otkupljeni od Turaka, a drugi se bogme i ne vratiše iz Turskog ropstva.

Bunjevci kao i srpska milicija u Bačkoj nije se slala samo na Turke, već behu odaslani na zapad. 1734. god. behu u Šleziji, a 1740-42. g. u Šleziji i Moravskoj pod kapetanom Arsenom Vujićem i Jovanom Savićem. 1741. g. u Slavoniji.

Za sve to vreme na domu ih snalazaše nesreća za nesrećom. Poplave ubijahu narod materijalno, a kuga ga desetkovaše. U Subotici i Baji (1739. g.) kao i svoj Bačkoj vladaše kuga. Baju razoriše 1708. g. Kuruci, 1751. g. poplava.

Zakonom (3. §. XVIII) ukine se 1742. god. vojena krajina u Bačkoj, a 7. maja 1743. g. posta Subotica povlašćena kameralna varošica pod imenom „Szent Mária“. Prva opštinska uprava u Subotici posle ukidanja granice sastavi se ovako: knez, Stevan pl. Vojnić, savetnici: Ilija Bukvić, Jovan Vojnić, Grga Križanović, Josif Jaramazov, Marko Skenderović, Josif Kopunović, Mihajlo Perčić, Andrija Pulešanov, Petar Mukić, Jovan Mačkov, Mihailo Bačin i Grga Vidaković. (Iványi: „Szabadka“, str. 139)

Varoš dobi znatne povlastice i u njoj se zavede potpuna građanska uprava. Bunjevci se razoružaše. Zastave pod kojima su junački vojevali dođoše kao svetinja u manastir franciškanski na sahranu. (Pravoslavni ne htedoše pod građansku upravu već tražiše svi do jednog da ostanu graničari. To im se u toliko ispuni, što im je dozvoljeno, da se smeju iseliti u vojenu krajinu. Iseliše se 315 porodica u jesen 1746. g. u potisku krajinu, Banat i šajkaška mesta: Mošorin, Gardinovce, Kovilj i t. d. Njihove kuće zauzeše Mađari. U Subotici osta oko 20 srpskih porodica, no docnije su se mnoge vratile. U potiskoj krajini docnije pri ukidanju njenom ne hteše Srbi dati oružje, te se diže i mali ustanak, ali se brzo uguši.)

Počeše građanski nov život kao što sami vele za se:

„Svoj andžar su otklonili
Kad se Turci poklonili
Željni biše od početka
Nek zahrđa sablja britka.
Davor oj Bunjevče!

Sloboda ih dočekala
Svakom svašta rado dala
I pustara a i sela
Do Budima gore bela.
Davor oj Bunjevče!

I u novom životu pokazaše se Bunjevci na svom mestu. Postadoše vredni zemljoradnici i dobri pošteni građani.

Te polako, po tenane
Otpočeše nove dane.
Prvi dani lipi bili
Te se svakom omilili.
Davor oj Bunjevče!

Tako veli pesnik Bunjevački.

*

Somborci ne htedoše pod županijsku upravu, već poslaše deputaciju u Beč u kojoj beše Bunjevac Mrata pl. Narčetić i Srbin Atanasije Stojšić. Oni tamo probaviše tri godine radeći na tome, da Sombor postane slob. kralj. varoš, nezavisna od županijske uprave, kad već ne mogahu ostati graničari.

Za to vreme izveštavali su ovi deputirci Somborce o rezultatima svoga rada i tekst njihovih izveštaja predao je A. Sandić u „Javoru“ (br. 46. 1884. g.) na javnost. Ovaj zajednički rad pokazuje slogu i bratstvo, koje vazda vladaše između Srba i Bunjevaca, koji se svagda ljubljahu kao rođena braća.

Ovaj rad somborskih izaslanika beše krunisan uspehom. 17. februara 1749. g. izda Marija Terezija diplomu, kojom Sombor posta slobodna kraljevska varoš.

Oni pak Srbi i Šokci, koji se nikako ne hteše okanuti vojničkog života, iseliše se u vojničku krajinu, a neki i u Rusiju, gde u „Novoj Srbiji“ i „Slavjano-Srbiji“ (jekaterinoslavska gubernija) ponikoše srpska mesta Sombor i Subotica, koje naseliše Somborci i Subotičani nezadovoljnici i iseljenici. Šokci se pak mnogi iseliše u Banat u okolinu Brestovca (1749. g.) (Dr. Szentkláray Jenö: „Száz év Delmágyarország ujabb történetéböl“.).

Subotica u novom svom položaju kao kameralna varošica imala je da se bori sa raznim neprilikama, često i vrlo tugaljive prirode, kao što beše spor sa subotičkim „nemešima“ (plemićima), kojih beše tada 27 porodica. (Za vojničke vrline i junaštvo postadoše mnoge ugledne bunjevačke porodice „nemešima“ (armalietama).)

Nemeši ne htedoše da snose opštinske porezne terete i oko toga se izrodi parnica, koja se svrši izvesnim poravnanjem, ugovorom između varoške uprave i nemeša (16. nov. 1748.), ali koji ne htedoše svi „nemeši“ potpisati, te se iseliše na pustaru Militić ili Telečku, gde poniče čisto plemićko selo – današnji Nemeš Militić (Bunjevci ga zovu „Lemeši“), gde uživahu željene sloboštine; tako posta i selo Mateović, gde su sami plemići Pijukovići.

Za tim nastaše dugotrajni radovi oko unutrašnje varoške organizacije i opštinskog sustava i konsolidovanja poreznih prilika. Tada (1748) beše u Subotici 586 bunjevačkih, 64 srpskih, 56 mađarskih i 51 nemačkih poreznih glava, koje su plaćale državnu porezu.

Beše mnogo razmirica sa kralj. komorom kao vlasnikom zemljišta (1766-1759. g.), dalje pograničnih sporova sa susednim opštinama, a pitanje o agrarnim odnošajima zadade najviše posla. Sve se to bilo oteglo do u nedogled i u toj neizvesnosti prođe dosta godina. Bilo je skupština o tim pitanjima, izlazile su razne komisije i šiljane su bunjevačke deputacije vladaru u Beč i raznim višim vlastima.

No, najduže trajaše rad oko potpunog oslobođenja ove varoši, t. j. oko toga, da Subotica, koja dotle beše samo povlašćena kameralna varošica, postane autonomna slob. kr. varoš, kakva je u tom vremenu već bio Sombor i dr. I tu su Bunjevci češće morali ići u Beč, Požun i dr. i podastirati prestolu svoju najveću želju, da im Subotica (o kojoj pevaju sa takom ljubavlju: „Subotice Bela, tebe nigde nema!“) postane potpuno samoupravna kralj. varoš. Od svih tih izaslanika bio je najsrećniji starina Petar Josić, koga je Marija Terezija vrlo lepo primila i obećala mu ispuniti želju subotičkih Bunjevaca.

22. januara 1779. g. posta Subotica prava slob. kralj. autonomna varoš i dobi ime „Marija Tereziopolis“, u slavu vladarke Marije Terezije. Varoš Subotica u znak zahvalnosti posla kraljici 5000 dukata.

U Subotici nasta velika radost i ovaj se dan svečano proslavi. Prvi gradonačelnik sl. kr. varoši Subotice posta Luka Vojnić.

Subotica osta sopstvenik okolnih 12 pustara, potoka Jasenovca i jezera Palića. Veliki hatar subotički otkupi se za 266.666 for. 40 pov., što se platilo državnoj blagajni. Subotica morade naseliti pustare Bajmok, kojem selu se udari temelj još ranije 1774. g., kada je imalo već 50 kuća i Čantavir, a docnije susedno selo Šandor.

Bačka državna uprava dosta se neprijateljski ponašala prema Subotici u novom položaju. Iskrsnuše opet razmirice i raspre najsitnije prirode.

Josif P. posetio je Suboticu 9. jula 1786. g. putujući iz Sombora u Sentu, gde beše naselio 200 zaporoških kozaka, koji docnije izumreše i trag im se zatre (pošto pripadahu sekti neženja).

Za vreme ratova krajem 18. veka protiv Turaka Sombor i Subotica, kao i svi donji krajevi, snosiše mnoge terete. Osim toga se Bunjevci u ovom ratu odlikovahu junaštvom i mnogi postadoše „nemešima“.

Na krunisanje Leopolda II. otišao je kićeni banderijum plemića Bunjevaca. Ta stvar opevana je u knjizi „Uspomena bačkih plemenitaša“, čije je prvo izdanje štampano pre 100 godina u Kaloči. (Iz ove knjige vidimo, da je u Segedinu još tada bilo dosta Bunjevaca. Sada ih je vrlo malo. Nestalo ih je pretvaranjem u Mađare.)

Posle svištovskog mira (1791. g.) koji učini kraj ratu s Turcima, nastadoše zapleti u Francuskoj, što sve nije ostalo bez upliva na prilike u Ugarskoj, pa i u Bačkoj. Plemići sastaviše četu konjaničku, kojoj zapovednik bi kapetan Vojnić, Bunjevac.

Pošto je uspostavljena ustavnost i Subotici se uzakoni pravo slob. kralj. varoši. Subotica bi zastupljena na ugarskom saboru sa prvim svojim poslanicima. To behu Bunjevci Antonije Parčetić i Jovan Sučić. Na saboru 1802. g. behu Subotički poslanici Antonije Milodanović i Jovan Popović, opštinski senatori. U Subotici se sve do danas biraju Bunjevci za poslanike. U to vreme predade se saobraćaju i Francov (kanal) prokop u Bačkoj, koji spaja Dunav i Tisu i pokaza se korisnim za privredu i saobraćaj.

Pošto prođe Napoleonova vojna, nasta u Ugarskoj kulturni pokret, koji zahvati i Suboticu. Gimnazija se reformisa, broj osnovnih škola poveća se, crkve se zidaju i dr.

Kolera 1831. g. desetkovala je bunjevački živalj u Baji i Segedinu.

U četrdesetim godinama vidimo u Subotici živ pokret oko udruživanja. Ponikoše zanatlijske i čitaoničke zadruge.

Događaji 1848/9. god. poprskaše krvlju bačko tle. U krajevima gde stanovahu Bunjevci i Šokci beše takođe krvavih bitaka.

Ne spada u krug ove rasprave, da govori o događajima tih godina. Najbolje je da ih prećutimo.

–––––

Ovo bi bila u najkraćim potezima istorija Bunjevaca od godine njihova dolaska u Bačku do novijih dana. (Podaci o varoši Subotici uzeti su iz dela S. Ivanjija: „Szabadka város története“, 1886. Inače su svugde označeni izvori. Osim označenih izvora služio sam se još i ovim knjigama: Historie de l’ Austriche-Hongarie“, par Louis Légér i „La Hongrie Contemporaine“, par Raoul Chélar, Paris 1891.)

II Teren; statistika; privreda

Jezgro Bunjevaca i Šokaca nastanjeno je u onoj polovini bač-bodroške županije, koja je pre 1802. godine bila i sama zasebna županija i nosila ime bodrićka (bodroška) od grada Bodrića (Bodrogh (Iz rasprave S. Ivanjija (Ivány István) „Uj Bodrogh vármegye“, vidimo, kako se u prošlom veku tumaralo oko toga, od kud dobi ova županija svoje ime, te neki tvrđahu, da dolazi čak od sela Bodroga kod Arada. Ta zabluda je za celo uzrok, što se nekadanja bodroška županija protezala neko vreme i preko Tise.)), čije se razvaline još jedva vide u okolini čisto šokačkog sela Monoštora. 1802. godine izvršeno je – posle raspre, koja trajaše čitavo stoleće – zakonito spajanje bačke i bodroške županije, i sad već Bunjevci s ponosom vele, da su „Bačvani“; ma da su za vreme raspra između bodrićke i bačke županije u prošlom veku bili fanatični „Bodrićani“.

Bunjevci su isključivo stanovnici Gornje Bačke. Šokci među tim zauzimaju ono zemljište donje Bačke, koje se pruža od Sobmora duž alfeld-fijumanske železničke pruge ka Dunavu. Ima ih i u Pečuju, a rasejani su u svoj baranjskoj županiji, gde su u kontaktu sa pravoslavnim Srbima očuvali svoj maternji, srpski jezik.U peštanskoj županiji ima ih u Baći, koja je postala 1699. god.

Prema ovom teren, koji zauzimaju Bunjevci, to je gornja Bačka, a Šokci (izuzimamo ovde sremske i slavonske Šokce) Donja Bačka i Baranja.

Bunjevaca ima danas: u Subotici, Somboru, Nemeš-Militiću, Čonoplji, Šandoru, Bajmoku, Kaćmaru, Almašu, Mateoviću, Gari, Bikiću, i nešto u Baji.

U Subotici sačinjavaju Bunjevci polovinu celokupnog stanovništva. („Neven“ ih računa na 35 do 36.000) U Somboru ima nešto manje od polovine stanovništva (10.000), u Nemeš-Militiću polovina (oko 1500), u Čonoplji znatan deo, u Šandoru polovina (500), u Bajmoku, Almašu, Kaćmaru, Gari čine trećinu, izmešani sa Mađarima i Nemcima, a Mateović je čisto bunjevačko selo (800 duša). U Nemeš-Militiću su stanovali sa Mađarima, a u Čonoplji sa Mađarima i Nemcima, u Bikiću sa Nemcima, a u Subotici, Somboru i Šandoru sa pravoslavnim Srbima. Sa drugim narodnostima ne stanuju nigde zajedno, niti imaju najbližeg, neposrednog kontakta.

Šokci pak stanuju u Sonti (4600 st.), Monoštoru (5000 st.), Vajski (1400 st.), Bođanu (500 st.), Baču (1500 st.), Santovu (1500 st.), Bregu (Beregu 1500 st.). Prva tri mesta isključivo su šokačka, u Bođanu žive Šokci sa pravoslavnim Srbima, a u Baču, Santovu i Beregu sa Nemcima. U Baranji žive u Pečuju, Dušnoku, Bačinu, Tukulju i Budimu dardanskom srezu, u Podravlju i u podunavskim baranjskim selima, izmešani sa pravoslavnim Srbima, Nemcima i Mađarima. Ima ih u okruglom broju 40.000 duša.

I u Banatu ima Srba katolika. To su Srbi Krašovani koji stanuju u Krašo-Severinskoj (Krassó-Szörény) županiji, a u trokutu između Vršca, Lugoša i Oršave, u tome moru rumunskom, ima ih 20.000 duša… Što se njihova porekla tiče ima dve versije: ili su se naselili iz Hercegovine (kao i Bunjevci) ili iz crnogorskog okruga u Srbiji. Katoličku veru primiše Krašovani u drugoj polovini XVIII. veka (1765. g.) za vladavine Marije Terezije, a posle seobe Srba u Rusiju (1751.-1753. g.), dakle u doba najvećeg unijaćenja, koje ih je izvesno i lišilo pravoslavne vere.

Što se statistike u opšte tiče, vrlo je teško tačno konstatovati broj Bunjevaca i Šokaca. Izvori, koje imamo na raspoloženju, razilaze se u opšte bitno u tom. Pavle Hunfalvi u svojoj etnografiji računa ih u sedamdesetim godinama na 70.000 duša (izrično ih naziva katoličkim Srbima, a tek u zagradi označava ih kao Bunjevce i Šokce). Prof. Šviker u svojoj statistici računa da Srbi (obe vere) sačinjavaju u Bačkoj 15%, a u Baranji (sa Šokcima) 15-17% od celokupnog stanovništva u tim županijama. Inače Šviker nigde ne odeljuje Bunjevce od Srba, ali im ni na jednom mestu ne iznosi broj, što svakako ne spada u dobre strane jedne čisto statističke rasprave. Badić u epohalnom delu „Ausztria-Magyarország irásban és rajzbán“, iznosi im celokupan broj u 55.000 duša, pa dalje (netačno) beleži, koliko ih ima u Subotici i Somboru. Po zvaničnim statističkim podacima od 1880. god. trebalo bi da ih ima svega u Bačkoj (Bačka županija pri prvom pomenu u Ugarskoj 1785. god. imala je 180.000 st., 1880. g. 630.000 st., od kojih 121.000 pravosl. Srba. Po najnovijem popisu 1890. g. Bačka svega (sa varošicama) ima 716.325 duša, a nekadanje „“Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat“ po popisu iz 1850. god svega 3.426.221 duša.) 56.000 duša, ali kad njihov broj sračunamo po mestima u kojima stanuju, izlazi, da samo u Bačkoj ima 70.000 Bunjevaca i Šokaca, među tim Hunfalvi računa u tu sumu i onih 40.000 u Baranji. Najverovatnije je pak, da ih ima u Bačkoj 70.000, a u Baranji do 40.000, dakle svega preko 100.000 duša. Fenješ u svojoj knjizi navodi Magyarország sztastisztikaja“ računa ih, kao što smo gore videli, na 429.268 duša, ali u tom su i Šokci u Trojednici i Sremu. Populacija Subotice se vrlo brzo množila. Prvi popis stanovništva u Ugarskoj je izvršen 1785. g., tada je u Subotici nađeno 23.000 stanovnika. 1870. god. imala je već 56.323 duše a 1880. god 61.656, a pri najnovijem popisu 1890. god. 72.863, a 1580. god. imađaše tek 49 kuća, 1590. god. 63 kuće.

Sombor je 1690. g. imao 301 t. z. poresku glavu (270 zemljodelaca i 31 zanatliju). 1870. god. imao je 24.309 a 1880. g. 24.700 st., 1890. g. 26.888 st. (oko 600 zanatlija), dakle brojno se vrlo lagano razvija, – Pečuj je imao 1870. g. 23.683 st., a 1890. g. 34.754 st.

Što se tiče staleža u ta tri veća mesta, gde su Bunjevci i Šokci nastanjeni, imamo ovakav statistički pregled:

Foto: Printscreen ( rasen.rs )

Iz ovoga se vidi, da stanovništvo i u varošima većinom pripada zemljoradničkom staležu, a u selima su naravno, isključivo zemljoradnici.

Srazmera između muškinja i ženskinja pak ovaka je po statističkim podacima. Na 100 muških dolazi u

Subotici 102.8 ž.
Somboru 102.6 ž.
Baranji 102.4 ž.
Bačkoj 101.4 ž.
Pečuju 97.0 ž.

Teritorijalno zauzima bunjevačka metropola Subotica 166.077 katastralnih jutara, (Subotička opština raspolaže sa 44.000 jutara (26.000 jut. pašnjaka) opštinske zemlje a u Bajmoku i Čantaviru 10.000 jutara, što predstavlja prednost 4 1/2 mil. for. Vidi: „Ausztria – Magyarország II.“ „Bácska“ od Badića) prostor, kojim malo koja varoš u ovoj monarhiji raspolaže. Sombor ima 53.577 kat. jut. Oba mesta raspolažu sa znatnim pašnjakom, koji znatno pomaže razvijanju stočarstva kod Bunjevaca koje spada u najjaču granu privrede im.

Na ovome mestu valja nam se zadržati kod privrednog rada naših Bunjevaca i Šokaca. Oni su prvenstveno zemljoradnici, kao što smo to i gore istakli. Bunjevci u gornjoj Bačkoj obdelavaju zemlju vrlo uspešno i racionalno. Seju sve vrste rane na dosta peskovitom ali plodnom zemljištu Bačke. Subotica je znatna trgovačka varoš sa ranom, isto tako i Sombor. Na okolnim pustarama Šebešiću, Verušiću, Tavankutu, Kelebiji, Tompi i t. d., gde su od mnogih salaša ponikla čitava sela, rodi mnoga hrana. Tako je isto i na somborskim salašima i u bunjevačkim selima.

Da se kod Bunjevaca podigne voćarstvo, otvorena je kod lekovitog kupatila Palića opštinska voćarska škola sa bogatom rasadnicom. Osim toga Bunjevci gaje vrlo dobre konje, belu marvu i svinje, a subotički vašari s konjima (dogoni se po 60-70.000 kom. konja) čuveni su i u inostranstvu. Balkanske države, pa i Nemačka, Italija, čak i Španija kupuju konje za svoje vojene potrebe od Bunjevaca. Bunjevac se u opšte diči sa svojim konjima, i to ne bez uzroka, jer je soj bunjevačkih i u opšte bačkih konja izvrstan. Šokci takođe gaje konje, ali drukčijeg soja, manji su, nalik na balkanske konje.

Bunjevac se nerado odaje trgovini ili zanatima, on najradije ostaje kraj svoga pluga. Zemlja u Subotici ogromnim je delom svojina Bunjevaca i oni su vrlo bogati ljudi. Ove godine osnovaše tamo veliki, jak novčani zavod, kome su većinom oni akcionari.

Šokci u donjoj Bačkoj takođe su dobri zemljodelci, ali su više stočari i ribari, a proizvode i kudelju. U Baranji su još i vinogradari. Od kako su im oduzete šume, gde je bilo žira za svinje, od toga vremena ustuknulo je stočarstvo. Od toga doba beleži se naseljavanje Nemaca u šokačka sela. Siromašniji Bunjevci i Šokci sele se u Slavoniju, gde oko Vrhpolja krče šumu za oranicu, te kao vredni ljudi i na strani dobro uspevaju.

Bunjevci i Šokci važe u opšte kao vrlo vredni, pošteni i čuvarni ljudi, još da oni prvi nisu malo više izdašni na svoje odelo i pri domaćim svetkovinama, bili bi još imućniji. Šokci sve što im treba za odelo, proizvode sami, dok Bunjevke podmiruju svoje potrebe (izuzimajući platno i kecelje) tvorničkim proizvodima.

Industrije nema u njih nikakve, izuzimajući kućevnu – tekstilnu – industriju, koja je kao i kod svih Jugoslovena, jako razvijena.

Bunjevka važi za vrlo vrednu i čistu ženu, koja mnogo polaže na spoljašnjost svoju i svoga doma, otuda je u nje i toliko volje oko pipavog posla: veza, tkanja i u opšte izrade svih tekstilija.

Rukotvorina Bunjevaka i Šokica odlikuje se svojom lepotom, stalnošću i izvrsnim izborom i podelom boja pri izradi ćilimova. Osobito su na glasu bunjevačke (subotičke) pregače u bezbroj boja, što je čisto bunjevački specijalitet. Platno sami tkaju i ono je i trajašno i tanko (ćerćelija). Vezovi sa zlatom pokazuju takođe veliku veštinu i izvrstan ukus. Šokice osobito mnogo tkaju i predu. U svakoj kući njihovoj ima puno razboja i preslica. To je i pojmljivo, jer one sebe odevaju svojim rukotvorinama. Bunjevačke i šokačke ženske rukotvorine stekle su mnogo divljenja, pohvala i poštovalaca na izložbama u Beču, Novom Sadu i Budimpešti, gde su bile izložene u svim nijansama i vrstama. Da se vidi kako su stranci još pre sto godina pisali o ženskoj radinosti u Bunjevaca, evo citata iz „Geogr. istorijsko-trgovačkog Leksikona“ J. Karabinskog (Požun 1786.): „Žene (subotičke) prave sve same, kao: platno, kecelje, obojke i kašarinke. U tkanju su vrlo vešte, a u izradi veštakinje. Opredenu vunu tako dobro i lepo bojadišu, kao Persijanci“. Sadašnje ocene stranaca mnogo prevazilaze ovu, ali ova je značajna s toga, što se ona tiče bunjevačke tekstilne industrije, kakva je ona bila pre sto godina.

U službu ide Bunjevka i Šokica ne rado, kao i sestra joj Srpkinja. To biva samo u najkrajnjoj nuždi. Ovo ne znači, da one ne vole raditi, jer rada u zadružnom životu, gde je porodica mnogobrojna, ima svagda i suviše. To je više izvestan stepen urođenog ponosa u našem narodu, koji drugom ne rado služi i radi.

III Crkva; škola; jezik; narodnost; književnost; umotvorine

CRKVA

Bunjevci i Šokci pripadaju od reda zapadnoj, rimokatoličkoj crkvi, što ih jedino i razlikuje od sabraće im pravoslavne!

Po svemu izgleda, da su u ove krajeve došli kao katolici. Tako bar stoji u tadašnjim vojenim zapiskama, (Hochkriegsratharchiv 1867. Protoc. exped. Folio 570. Sept. Nr. 22.) gde ih svugde nazivaju katoličkim Srbima. Za ovo govori i to, da su u Suboticu došli pod vodstvom 18 franciškanaca kaluđera, dakle morali su još tada biti katolici. Mogućno je pak i to, da su u putu svom u ove krajeve pokatoličeni, jer je baš u to vreme izvršivano unijaćenje u varaždinskom generalatu pod Pavlom Zorčićem i u Sremu pod vladikom Janijem i Ljubibratićem.

Ali ništa ne govori protiv toga, da su oni bili već i u Hercegovini katolici, kao što je baš u pokrajini oko Bune bilo svagda pa i sada rimokatolika, a u doba bogumilstva i Bogumila. (Račka – Kostrenčić vele da su protestantski sektari južne Francuske i sev. Italije bili ogranak i učenici bosansko-hercegovačkih Bogumila.)

Šokci kao da su u novoj postojbini primili katoličku veru, jer je vladika Jani (Janny) u Sremu i u Bačkoj pokatoličio u to vreme mnoge pravoslavne Srbe, među kojima pre toga tako reći i ne beše katolika. Cernig u „Etnografiji“ (str. 307) izrično veli da su Šokci, kad su naselili selo Baću u peštanskoj županiji (1699. g.), bili pravoslavni i da su tek kasnije primili uniju i katoličku veru.

Kao katolički klir, nemajući nikakve odelite narodne avtonomije u crkvenim poslovima, potpadaju Bunjevci-Šokci pod ostrogonskog kneza-primasa, kao glavu rimokatoličke crkve u Ugarskoj. No, po teritorijalnoj crkvenoj podeli spadaju bački Bunjevci i Šokci pod kaločku arhidijecezu, a baranjski Šokci pod pečujsku eparhiju (biskupiju).

Kaločka arcibiskupija, postav u 11. st., nosila je od 1094. do 1735. god. ime bačke arhiepiskopije, kada je dobila ime, koje i danas nosi.

Kaloča je bila svagda od kulturnog značaja po Bunjevce. U njoj su se bunjevački sinovi, koji se rado odavahu svešteničkom pozivu i službi crkvenoj, učili i posle vraćali u narod kao propovednici slova božjeg i nauke Hristove. Naklonost svešteničkom pozivu, kao da se duže održala kod katoličkih no kod pravoslavnih Srba.

Bunjevačko sveštenstvo i učiteljstvo odlikuje se svojim primernim radom i rodoljubljem. Od bunjevačke inteligencije, seoski popovi spadaju u najveće prijatelje naroda, kome čuvaju i jezik i ime narodno. Oni su najčvršća straža na braniku bunjevačke narodnosti.

Književni i svaki narodni pokret u Bunjevaca ponikao je iz svešteničkih i učiteljskih krugova. Čestiti Ivan Antunović ima mnogo svojih poslednika.

U Subotici, Somboru i Baji, kao i u krajevima Baranje, gde su Šokci naseljeni, imaju svoje protoprezviterate, pod koje potpadaju bunjevačke seoske i varoške parohije. Bunjevci imaju lepih crkvenih građevina, kao: franciškanska crkva u Subotici po stilu kaločke arcibiskupske crkve (zidana je petnaestog veka na ruševinama stare tvrđave subotičke). Velelepna Terezijina crkva sa dve kule u Subotici, novoukrašena i restaurisana crkva u Somboru, saborna crkva u Pečuju, koju je ove godine posetio Nj. V. Car-Kralj i lepi franciškanski manastir u Baji i Subotici. Ove su građevine starodrevne i monumentalne.

Franciškanski kaluđerski red angažovan je znatno u prošlosti bunjevaca i delio je sudbu svoga stada i u najžalosnijim i najopasnijim trenucima. Za vreme Turaka nisu ovi kaluđeri nikad napuštali gonjeni klir, već su bili nad zbegovima i pratili ga svugde. Tako, kad se pred Rakocijevim pustošenjem moradoše ukloniti u Petrovaradin, franciškanci su ih i tamo pratili i probavili s njima u tom izgnanstvu sedam godina.

U okolini Batmonoštora u bačkom Podunavlju vide se i sad ruševine nekadanjeg – po Badiću – franciškanskog manastira o kom Badić (B. „(„Ausztria – Magyarország II.“ Bácska od F. Badića) veli, da je kasnije postao svojina pravoslavnih kaluđera, što nikako ne stoji, bar se ne slaže sa onim verodostojnim podacima, koje je dr. P. Ivanović izneo u 90. knjizi „Letopisa“ 1854. g., i iz kojih vidimo, da je taj manastir kao pravoslavan (sv. preobraženski) od vajkada i da je 1723. g. porušen od mađarskih ustanika, a iguman „G. R. N. U. Calugyeris“ i da je „anno 1723 posessa fuerit.“

Bunjevci su na glasu sa svoje pobožnosti i neobično poštuju svoje sveštenike, koji su, skoro bez izuzetka, pravi pastiri svoga stada. Kad se n. pr. u Subotici drže „korizmene propovedi“, crkve su pune, pa ima slušalaca i na ulici. „Neven“ primećuje, da bi prema velikom pohađanju crkve trebalo tamo još 4 crkve. Subotičanima je sv. Rokus zavetni svetac, koga uzeše za svoga zaštitnika o velikoj kugi. Jedno mesto bunjevačko u hrvatskoj krajini nosi u počast ovog sveca ime sv. Rokusa.

ŠKOLA

Osnovne Škole u Bunjevaca i Šokaca dele se na dve vrste, na opštinske (komunalne) i veroispovedne. Ove poslednje pokazale su, i kod katoličkih Srba kao i kod pravoslavnih, da bolje odgovaraju nacionalnoj zadaći, zbog čega ih je izvesno i mnogo više no opštinskih.

Po najnovijim podacima, koje je ove godine publikovalo ugarsko ministarstvo nastave, ima u užoj Ugarskoj (bez Trojednice) svega 130 katoličko-srpskih (u Bačkoj i Baranji) i hrvatskih škola (u županijama Mošonjskoj, Šomođskoj, Šopronskoj, Tamiškoj, Zali (Međumurje), Vaš i t. d.) i to veroispovednih 120, a opštinskih samo 10. Od tih škola u 39 je nastavni jezik srpsko-hrvatski, (1869. g. bilo je ovakvih škola 73), u 73 srp.-hrv.-mađarski, u 3 nemačko-srpski i u 18 mešovit nastavni jezik. Kao što se vidi, ovde su uračunate i čisto hrvatske škole na gornjem Dunavu (t. zvanih „Wasser-Croaten“) i hrvatske duž austrijske granice i Međumurja i hrvatskih rasejanih oaza u Banatu (Tamišu, Torontalu) i srpsko-katoličke u Krašo-Severinu, čijih (hrvatskih) broj školske obavezne dece iznosi preko 32.000. Ovo uzgred spominjemo, ma da ne spada u okvir ove rasprave.

Što se pak školske dece Bunjevaca i Šokaca tiče, njihov je broj iznosio u školskoj god. 1890/91. u Bačkoj 11.400, a u Baranji samo 3979.

Kad se sravni ovaj broj sa brojem za školu sposobne i obavezne dece u 1870. g. vidi se ipak napredak, jer se broj te dece sad znatno uvećao (sa nekih 6-7000).

U Subotici ima preko 70 osnovnih škola (40 u varoši i preko 30 na salašima), od kojih su veći deo bunjevačke. Osim toga ima u Subotici građanska zanatlijska škola, viša devojačka (i učiteljska) škola. Politička opština subotička izdaje godišnje na školske i prosvetne celi 150.000 for. iz svoga budžeta, (koji iznosi godišnje 800.000 for. prihoda). U Somboru ima takođe zanatska škola i više bunjevačkih osnovnih škola. U Subotici, Somboru i Pečuju ima još i gimnazija, ali one su državne. U Subotici ima opštinska viša škola sa mađarskim nastavnim jezikom. Pohađaju ih u oskudici svojih sopstvenih srednjih zavoda, i bunjevačka i šokačka deca. Učiteljski podmladak uči se u Baji.

Jedna osetna praznina i potreba školstva u Bunjevaca, to je baš ta oskudica srednjih zavoda. prema malom broju Bunjevaca za njih bi dovoljna bila i jedna srednja škola, koja bi bila od vanredne vrednosti i važnosti. Bez narodnih, srednjih škola sa maternjim nastavnim jezikom apsolutno nije mogućno, niti se daje zamisliti više obrazovanje omladine u narodnom duhu. Time bi se najbolje sprečilo odnarođivanje bunjevačke školske omladine. (Bunjevci nisu zadovoljni ni sa svojim osnovnim školama. Njihov list „Neven“ pisao je vrlo mnogo o tom i žalio se, da se u bunjevačke i šokačke škole osobito u Baranji postavljaju učitelji, koji ne znaju bunjevački i predaju deci tuđim jezikom, te se maternji jezik dečji zapostavlja, prezire. Pravo kažu, da je prvi alat u školi onaj jezik, kojim deca govore. „Neven“ odlučno traži, da se u bunjevačkim školama predaje bunjevački. Kalendar bunjevački „Danica“ od 1892. god. ima članak u kome se tuži, da se u jakim bunjevačkim mestima kao u Somboru, Mateoviću, Baji i t. d. samo veronauka predaje bunjevački.)

U Baranji je oskudica čak i u osnovnim školama. Od tog pate podjednako i Šokci i pravoslavni Srbi. Šokački elemenat nalazi se tamo u izumiranju, narodno ime gubi se i nastaje pretapanje u druge narodnosti. To je u ostalom neminovna posledica oskudice narodnih škola i potvrda fakta, da se kulturno slabi narodi pretapaju u kulturno jači elemenat. Šokački živalj u Baranji mogao bi se spasti jedino narodnim školama. U Baranji je opasnost mnogo veća no u Bačkoj.

Što se pohađanja škole (1870. g. bilo je u Bačkoj 489 škola sa 468 učitelja. Sad se taj broj udvostručio.) tiče, ono nije sarazmerno tako rđavo, bar ne stoji ono, što Badić, opisujući Bačku, tvrdi, da Šokci i Srbi najgore pohađaju školu. U tom pogledu za nas je veći autoritet statistika.

Šviker je izračunao ovako procente pohađanja škole:

Nemci 14.5%
Srbi 12.5%
Hrvati 11.1%
Slovaci 10.9%
Mađari 10.8%
Rumuni 7%
i t. d.

Dakle posle Nemaca, dolaze odmah Srbi i Hrvati.

JEZIK

Jezik, kojim govore Bunjevci, najčistiji je srpski jezik. To je u ostalom i prirodno, jer su poreklom iz one srpske zemlje, Hercegovine, u kojoj se, kao što znamo, najlepše srpski govori. No tim ne kažemo i to, da Bunjevci imaju isto narečje, kao i Hercegovci, jer Bunjevci po Miklošiću (F. Miklosich „Vergleichende Grammatik der slavischen Sprache“.) spadaju u zapadnu zonu srpske jezikoslovne oblasti.

Oni su dakle ikavci, ali to ne znači, da su oni Hrvati, jer osim Hrvata-čakavaca, ima ikavaca, koji govore čisto srpski, samo što staroslovensko „jat“ izgovaraju kao i, a u te spadaju Bunjevci. Oni kažu bilo (belo), lipo (lepo), vira (vera) i t. d. Razlika je dakle samo u tome, inače sve reči izgovaraju kao i njihova pravoslavna braća.

Ovaki ikavci – veli Miklošić – imaju sa Srbima sasvim jednake običaje, dok ostali ikavci (Hrvati čakavci) imaju i izgovor različit od srpskog i zasebne, samo njihove izraze. Svega toga ne nalazimo u jeziku, kojim Bunjevci govore. Uz Vuka Karadžića, koji Bunjevce i Bošnjake (baranjske Šokce) smatra za čiste Srbe, stoji – pored svih razloga, koje navedosmo tamo, gde je bila reč o istoriji Bunjevaca – i naučni autoritet jednog Miklošića, koji u gorespomenutom delu priznaje, da u Bačkoj nema hrvatskih naseobina, već samo u zapadnim županijama Ugarske, ili drugim rečima, da Bunjevci u Bačkoj nisu Hrvati. U tome se slažu i svi filolozi Nesrbi.

Bunjevci pišu latinicom, a sadašnji pravopis im je jednak hrvatskom utoliko, što n. pr. slovo č pišu kao i Hrvati sa č (a ne kao Mađari sa cs), ć sa ć, ž sa ž, š sa š i t. d. Pre se služiše starim latinskim, te ć pisaše sa ty i ch (otuda je ostalo, da mnogi Bunjevci poslednje slovo svoga prezimena pišu i sad sa „ch“ kao Latinovich, Vojnich i t. d.); i samoglasno r proširili su u er i t. d. Aksana na a, e, i, o, nemaju, ali u pojedinim rečima upotrebljavaju po nekad aksan grav i sirkonfleks, ali to je vrlo retko (u „Neven“-u našao sam „a“ sa aksanom u jednoj pesmi, a u reči „Báka“). U starom pak pravopisu imali su na „y““ po dve tačke („˙“).

Na ovom mestu da zabeležimo jednu karakterističnu pojavu. Tiče se maternjeg jezika, kojim u Bačkoj i Baranji govore Srbi obe vere. Srpski jezik u Baranji i u Bačkoj podjednako je „langue parlé“, jezik u upotrebi, koji posreduje između raznih narodnosti tih poliglotskih županija. U Baranji ćete se uveriti, da srpski govore do 80.000 ljudi, ma da Srba ima nešto preko 50.000 (pravoslavnih 15.000, ostalo katolika). U Erčinu kod Pešte, gde ima Srba, Šokaca, Mađara i dr. Govori se samo Srpski. Mađari govore srpski kao Srbi.

Što se tiče uloge, koju srpski jezik igra u Bačkoj, o tom čitamo u Badiću od reči do reči ovo: „Ljudi se u Bačkoj ispomažu srpskim jezikom. U Bačkoj je karakteristično, da Nemci i Mađari, kad dolaze u dodir, govore srpski, jer taj jezik oboje znaju“. I to je, kao što znamo, istina, a istina je i to, da je ovo kulturna tekovina i najbolja svedodžba za maternji nam jezik.

NARODNOST

Iz onoga što smo do sad rekli, anališući ime Bunjevac, videsmo, da ono označava provincijalca a nikako čoveka jedne narodnosti. Njime se više označuje zemljak (kao Bačvanin, Sremac, Ličanin, Krajišnik i t. d.), ali nikad sunarodnik, kompatriota.

Bunjevci su po narodnosti Srbi. Stara njihova postojbina, otkuda se ovamo doseliše, nije poliglotna zemlja, u kojoj je samo jedan narod i to srpski, koji ispoveda tri vere, a pripada samo jednoj, srpskoj narodnosti. Hercegovina kao pokrajina bila je sastavni deo velikog srpskog carstva koji zauzimaše celo balkansko tropolje i koje zapljuskavahu četir mora. Za vreme Turaka beše u njoj samo jedan narod, srpski, a i danas spada ona u najčistije srpske krajeve, u kojoj je srpska narodnost kompaktna, nepomešana ni s jednom drugom narodnošću.

Kada se na Hercegovinu gleda s naučnog, etnografskog i etnološkog gledišta, koji isključuje sve političke primese, koje obično izviru u šovinizmu, onda se ne može doći do drugog zaključka, no da je elemenat, koji sada tamo stanuje i koji je pre tamo stanovao, srpski.

Nauka i naučenjak nije još ni u jednoj prilici našao i video u Hercegovini drugu narodnost no srpsku. Pozivamo se na sve naučne autoritete, koji o Hercegovini pisahu. Pozivamo se i na one, koji kroz nju putovahu, te svoje utiske i refleksije publikovaše. Isključujemo srpske pisce, kao zainteresovane, ali se pozivamo na ruske, nemačke, mađarske, francuske i engleske kao skroz nepristrasne. I među svima njima, nema ni jednoga, koji bi ma u kojoj prilici spomenuo u Hercegovini drugi narod no srpski. Čak i oni pisci, koji su u ulozi državnika nalazili tamo „hercegovačku“ i „bošnjačku“ narodnost, kao istorici računaju tamošnji narod u srpski. I sama eventualnost kakvog plebiscita potvrdila bi sve ovo.

U ostalom, to drukčije ne može da bude. Za vreme velike seobe Hrvata i Srba (620-640. posle Hr.) sa Sudeta i Karpata (Bele Hrvatske i Srbije, Bojke) Hrvati zauzeše dalmatinsko primorje, zajedno sa Liburnijom (franačkom Hrvatskom) od Cetine do Istre, deo Savije (kasnije Slavonija, Sclavonia) ili savske donje Panonije (prostor između Save i Drave), a Srbi (Serbli) zemljište (preko) južno od Velebita, Bosnu (sa Hercegovinom), Miziju (Srbiju) i ostali deo Dalmacije.

Dakle Hercegovinu i Donji deo Dalmacije naseliše Srbi i evo već 1200 god. stanuju tamo bez prekida, očuvav svoju narodnost. Sa tih, od vajkada srpskih krajeva, došli su Bunjevci.

Osim toga jezik, kojim govore Bunjevci, srpski je jezik. Po Miklošiću oni su Srbi-ikavci, koji govore jezikom koji je u svima nijansama i osobinama potpuno jednak srpskom i razlikuje se od ostalih ikavaca Hrvata u tom, što imaju izgovor sličan srpskom, a nemaju, kao oni prvi, posebne svoje izraze.

Pri raspravljanju pitanja, kom narodu ko pripada, jezik igra veliku ulogu. Hunfalviju je u tom pitanju jezik od presudnog, glavnog značaja. Dovoljna je samo potpuna sličnost jezika, pa je rešeno, da su dva plemena jedan te isti narod. Jezik je stablo, koren svakog naroda. Dok jezik postoji, postoji i narod. Ljudi, koji imaju izvestan jezik zajednički, sačinjavaju izvestan narod, jednog korena, jednog porekla.

Pešel veli: „Narodi, koje zajednica jezika spaja, izvesno su jednog i istog porekla“.

Nije li taj slučaj i kod Srba i Bunjevaca?

Šafarik osim sličnosti gramatičkih oblika u jeziku traži još i zajedničku istoriju i jednak telesni sklop. Prvo i drugo zajedničko je kod Bunjevaca i Srba, a treće bi se samo dalo ustanoviti antropološkim premeravanjem. Uzgred primećujemo, da po indeksu širine lubanje (breit-Index) Arm. Velkera Srbi spadaju u red Subrachykephalos-a (79), a Hrvati u red Brachykephalos-a (82). Razlika je tri stepena. Nad Bunjevcima naročito nije izvršeno to premeravanje. Bar nije poznato.

Običaji pri domaćim i obrednim svetkovinama, društveni život, pa čak i tragovi krsnog imena (slave), o čemu će niže biti opširnijeg govora, sve to govori za to, da su oni članovi srpskog naroda.

Kad su došli u Suboticu, prijavljujući se, da brane monarhiju od turskih napadaja, oni se sami izjavljuju za katoličke Srbe, te ih u tadašnjim zvaničnim spisima i beleže samo kao „katolische Raitzen“, a nikad drukčije.

I sada kažu Bunjevci češće da su „Raci“ (Srbi). Tako u „Neven“-u 1891. g. u jednom putopisu veli pisac Bunjevac: „Rekoh, da sam rođen Bunjevac, Rac, pa da za sve i nepoznate Race rado čujem“.

Tim imenom ih nazivaju svi pisci, koji su o njima pisali ma samo nekoliko redaka. Ima etnografa, koji o njima ništa drugo nisu zabeležili već „da u Bačkoj i Baranji stanuju katolički Srbi koji sebe zovu Bunjevci, Dalmatinci i Šokci“. Još ih ni jedan stran etnograf nije nazvao drugim imenom no tako.

Ni u koliko ne menja stvar i ne upliviše na nju, što su oni ili došli kao katolici ili se u putu pokatoličili (o čemu će biti govora u odeljku o Crkvi. Katoličkih Srba ima, kao što znamo, vrlo mnogo u svim krajevima gde Srba ima.

Austrijski čuveni etnograf Cernig (K. v. Zzoernig „Ethnographie“ I.) govoreći o Bunjevcima u Bačkoj i Šokcima u Bačkoj i Baranji računa ih u Srbe. U Ugarskoj zna za Hrvate samo u Međumurju i na gornjem Dunavu oko Požuna (t. z. „Wasser-Croaten“), koje tamo naseliše mađarski plemići Seredi, Ilešhazi, Baćani i dr. posle 1550. g. (dakle ranije i od prve Bunjevačke seobe).

Prof. Ivanji, koji je izradio monografiju Subotice, svugde ih naziva „katoličkim Srbima“ i nikad drukčije.

Šviker („Literarische Beriche aus Ungarn“ III. 1879.) mađarski istorik i statistik o svojoj raspravi o Srbima u Ugarskoj, veli za Bunjevce, da su katolički Srbi.

Veliki etnograf mađarski Hunfalvi u svojoj „Etnografiji Ugarske“ (str. 474) računa Šokce u virovitičkoj, požeškoj i sremskoj županiji takođe za katoličke Srbe i veli doslovce ovo: „Šokci ili Bunjevci, t. j. katolički Srbi, po Fenješu (Fényes: „Magyarország sztastisztikaja“ 1842.) u županijama virovitičkoj i požeškoj čine većinu, u Sremu polovinu, u Bačkoj petinu stanovništva. Ima ih još u Tamišu, Torontalu, Baranji, fejerskoj i peštanskoj županiji.“

Pošto se Raci (pravoslavni) i Šokci (katolički Srbi) samo u veri razlikuju, to ih i računaju u jedno. Tako ih ujedno računa i austrijski katalog, (Österr. Katalog. Wien 1861.) koji celokupni broj Srba beleži na 1.438.201, čemu je dosta blizu i broj Srba i šokaca po Fenješu (828.365 + 429.268 = 1.257.633).

Pored ovih etnografa i istorika u samoj monarhiji misle tako o njima i svi etnografi u inostranstvu, koji ih u svojim spisima dodiruju.

To isto potpisuju i slavisti, filolozi, kao Miklošić, Vuk Karadžić, Daničić i dr. Ili drugim rečima, tako misli o njima nauka. Pitanje o njihovoj narodnosti raspravljeno je u nauci pre no što je raspravljeno pitanje o vremenu njihovog dolaska u ove krajeve, izvesno za to, što se ovo prvo kao po sebi lakše moglo raspraviti. Mi ovo dodirnusmo samo s toga, što se ovo pitanje ne može obići, kad se piše rasprava o Bunjevcima.

Govoreći ovo o imenu i narodnosti Bunjevaca, mi nismo nikako imali na umu propagandističke namere, jer ova rasprava nije političko-propagandistički pamflet, već naučna rasprava, koju izdaje naučno društvo. Za to bi nam krivo bilo da je ko drukčije tumači.

Ovde se samo konstatuje pravo stanje stvari i donose neoborivi zaključci o pravoj narodnosti Bunjevaca. Ne mislimo mi nikom nametati Srpstva, osobito onima, kojima je ono u srcu i duši urezano. Ne tražimo mi od naše junačne i čestite braće Bunjevaca, da se oni nazivaju Srbima. Neka oni ostanu kraj svog lepog imena bunjevačkog, koje je skopčano sa toliko lepih uspomena na kolevku njihovu, utkano svetim momentima iz junačke, poštene i muške prošlosti njihove. Neka ga čuvaju i neka se ponose njime, jer se njime zbilja i mogu ponositi. Neka se naša čestita braća drže i od sele onog stanovišta da Srbe i Hrvate jednako volu i smatraju za svoju stariju braću „koja im – kako u svom organu, valjanom „Nevenu“ vele – svojim znanjem i umenjem prednjače i pravac pokazuju“. Ta podjednaka ljubav nama je najdraža i neka bi ona svakad ostala nepromenjiva.

* *

Malena i dovoljno nerazvijena književnost u Bunjevaca najpotpunije pokazuje, koliko je potreban Bunjevcima jedan književni centar, književno društvo, i koliko u oskudici toga, njihova književnost.

Književne prilike u Bunjevaca ostavljaju u nama utisak, da bi čitalaca bilo dosta, samo kad bi bilo knjiga, a knjiga ima, na žalost, vrlo malo.

Preko godine izađe tek nekoliko, i da još nemaju svoga lista „Nevena“ i kalendar „Danicu“, mučno da bi imali šta čitati. U tom poslu moglo bi da daje uspešnog impulsa samo jedno književno društvo, bez koga se književne prilike u Bunjevaca apsolutno neće moći krenuti na bolje.

Prva bunjevačka knjiga, koja je u Ugarskoj izašla, kao da će biti ona lepa i dugačka (više narodna) pesma, koju pre sto godina napisa fra Graga Peštalić (rodom Bajac) i u kojoj oduševljeno govori o onom bunjevačkom izaslanstvu, koje 1790. g. pođe da pozdravi krunisanje Leopolda II. Knjiga je štampana 1790. god. u Baji.

Prošle godine preštampana je u Subotici i kako iz predgovora vidimo, od nje nema „starijega bunjevačko-bačvanskoga rukotvora, starije junačke pisme, koja o našemu narodu, o naših predaka i njihovih junačkih dilah govori.“ Prvobitni i sadašnji naslov te knjige je „Dostojna plemenite Bačke Starih uspomena, sadašnji i drugi slavinske krvi deliah Slava“. Knjigu je pisac („Domorodac u Baji“) prikazao bačkim plemićima, jer su oni i sastavljali kićeni banderium, koji ode da se ćesaru pokloni.

Ovo delce je od književne i istorijske vrednosti, jer su u njemu vešto nacrtane tadanje prilike u lepom stihu, koga narod najradije čita i peva. Ova pesma spada u najpopularnije u Bunjevaca. Ide od usta do usta, s kolena na koleno, čita se o dugim zimnjim večerima, peva se na domaćim veseljima. Ono je priraslo uz dušu narodnu.

To je čitava epopeja, gde se s velikim oduševljenjem priča o junaštvima bunjevačkim u prošlom veku a u ratovima sa Turčinom. Svi se ti junaci skupili i polaze vladaru svom, da mu čestitaju i da mu stave na raspoloženje svoju junačku disciplinu:

„S prvom četom Kajto Vidaković,
On mi jezdi kano hitre ptice
Od sivera varoš Subotice.
Druga četa ide od istoka
Segedina vladom poširoka,
I od rike Tise hitrovite
Uvik Turkom, vele, strahovite.
Treća četa ide s lipog zbora
Od pol dneva ravnoga Sombora.
Ovu diče kano kraljevići
Četir zmaja, četir Markovići,
A četvrta četa od zapada
Biele Baje malog Carigrada.“

– – – – – – – – – – –

Delije Bunjevačke, čija imena sve redom pominje pesnik, a koji su poznati sa svoga junaštva (Sučići, Rudići, Vojnići, Matoševići, Mihaljovići, Latinovići i dr.), svi su oduševljeni za boj protiv Turčina, a u bratskoj, čovečanskoj celi, da se oslobode srpske zemlje, što su pod Turčinom.

Za tim se u pesmi opisuju još uspesi Laudonove vojne, svugde ističući simpatije prema Srpstvu.

Ovo je zbilja remek-pesma, koja i za nas Srbe nije bez vrednosti, pošto iz nje vidimo, kako su još pre sto godina Srbi i Bunjevci bratski živeli, zajedno patili, zajedno se radovali, svoje bole podjednako osećali.

Uredništvu „Neven“-a hvala, što je to delce na novo odštampalo. U njemu će kako Srbin katolik, tako i pravoslavan naći prave duševne naslade.

Ivan Antunović, opet crkveni čovek, spada u prve Bunjevce. On stoji na čelu kulturnog pokreta u Bunjevaca. Napisao je mnogo knjiga, od kojih je naročito znatna: „Rasprava“, u kojoj sa retkim rodoljubljem uči svoj narod, da se oduševljava svojom ličnom prošlošću i da iz nje crpi svoju ličnu snagu u borbi za svoj opstanak. Antunović beše urednik vrlo dobro uređenog lista „Bunjevačka i Šokačka vila“ (počela izlaziti 1871. g. u Kaloči). Antunović spada u opšte u najplodnije bunjevačke pisce i vredne rodoljube i Bunjevci ga s pravom nazivaju „svojim velikim nezaboravljenim Antunovićem.“ Čovek višeg evropskog obrazovanja, vredan, zauzimljiv i do krajnosti velik patriot. Svaki otkucaj srca njegova kucaše za njegove Bunjevce, ali ljubav svoju delio bi svagda i sa Srbima, s kojima je svagda simpatisao. Na njegovu listu skupio je za suradnike Srbe i Srpkinje, od kojih Sofija Klara Vujićka pisaše lepe pesme u „Vili“.

1874. g. izlazio je u Subotici takođe bunjevački list „Subotički Glasnik“, a evo već osam godina izlazi u Subotici zabavni i poučni časopis „Neven“. Ovo je danas jedini bunjevački list i može se reći, da se, srazmerno svom prostoru, vrlo dobro i za Bunjevce zgodno uređuje. Urednik je Mijo Mandić, narodni učitelj u Kaćmaru.

Pošto je ovo jedini sada bunjevački list, valja da se sa njegovom sadržinom duže pozabavimo.

„Neven“ je u prvom redu poučan i zabavan list, a tek uzgred u oskudici bunjevačkog, političkog lista, dodiruje politiku, ali i to samo registrujući događaje.

U njemu bunjevački čitalac nalazi lepih i mahom rodoljubivih pesama. U jednoj pesmi, čestitajući Bunjevcima novu godinu, sokoli ih ovim rečima:

„I najžešća bura će proć’
I nestat’ polako,
Pa će i nam pros’jat jednoć
Opet sunce jarko!“

Dalje im želi, da ih prođu sve brige i da procvati bunjevačka knjiga.

U svakom broju svom „Neven“ preporučuje svojim Bunjevcima, da čuvaju svoj maternji jezik kao zenicu oka svog. U člancima o jeziku, o pravu, da se bunjevačkoj deci u bunjevačkim školama predaje bunjevački, on se bori za najsvetija prava bunjevačka. Kad god bi ko na njih nasrnuo, on ih srčano brani, a svakom prilikom naglašuje, da je narodni jezik potreban i učitelju i svećeniku i opštinarima i fiskalima i lekarima u svakom, koji sa Bunjevcima i Šokcima ima posla, a osobito i prvo nuždan Bunjevcima i Šokcima, koji treba da ga poštuju i neguju više svega. Pozivajući sve Bunjevce, da rade za boljitak svog naroda, on im ovako govori: „I blago onom, sto puta blago, koji može reći, da se nije ni jedared smrklo i zanoćilo, a da za svoj narod nije što dobro učinio ili naumio nije. Toga će narod kao amenet sveti do vika u svojoj uspomeni čuvati i poštovati. Valja stalno i svojski svoje znanje i nastojavanje posvetiti prosveti narodnoj“. Na drugom mestu, a pred popis stanovništva poziva Bunjevce, da se deklarišu kao Bunjevci i da se ne stide svoje slavne narodnosti. Kada neko proračuna, da će kroz sto godina nestati Bunjevaca u Subotici, on sa puno pouzdanja odgovara:

„Ta ne boj se, bunjevačko lane,
Nikad neće nestat’ tvoje grane!“

Svaki napad na Bunjevštinu naiđe u „Neven“-u na otpor, koji „svoj narod budi, zabavlja, svituje i poučava na sve što je lipo i plemenito, Bogu i ljudima milo i ugodno“.

„Neven“ donosi još prevedenih i izvornih pripovedaka većinom iz narodnog života, donosi ekonomske članke, članke verske, crkvene sadržine, u kojima širi pobožnost među pukom, beleži svaki pokret među Bunjevcima i t. d.

Uređuje se u opšte vrlo lepo, sadržina mu je jedra i kamo te sreće, da može izlaziti nedeljno, ako ne još češće. Ovako izlazeći mesečno, ne može da popuni potrebu čitalačke publike, te ona mora da se laća nebunjevačkih listova. A u tom i leži prava opasnost!

Sadašnji bunjevački pesnici grupisali su se isključivo na „Neven“-u i kalendaru „Danici“, koju „Neven“ izdaje. Od pripovedača spominjemo solanovića, Seljanina, Blaža (pseudonim), Mladena Barbarića (Bajac), Ćiru Kozaka. Oni pišu i putopisne crte kroz srpske i hrvatske krajeve. Članke piše Mijo Mandić urednik, Barbarić i Seljanin, Gromović i Janko Kostolić.

Pesnici su Malden Barbarić, profesor bogoslovlja fra Ante Evetović (Miroljub), Mirko Nenavin, Pavao Podgorski i dr. – Mladen Barbarić baš sad sprema za štampu zbirku svojih pesama u zasebnoj knjizi.

Kalendar „Danica“ izlazi 9 godina i pokrenuta je u isto vreme kad i „Neven“. Rastura se u 3500 primeraka. Ona je jedini bunjevački kalendar, jer one kalendarske nakarade, koje izdaje Bučanski u Pešti za Bunjevce, nisu ništa drugo do vašarski posao.

„Danica“ takođe donosi rodoljubive pesme, lepe priče, pošalice, nar. pesme, članke iz prošlosti bunjevačke, članke iz privrede, higijene i dr. Rade na njemu svi suradnici „Neven“-a. „Danica“ za 1892. g. naročito je bogata sadržinom i ima više slika, među kojima i sliku kralja srpskog. U „Danici“ od 1891. g. ima i jedan članak od našeg A. Hadžića, koji se češće seća Bunjevaca, koji ga neobično poštuju i žale, što i oni nemaju svog Hadžića. G. Hažić, radosno ističemo, spada u ono malo kolo Srba, koje održava veze sa Bunjevcima i radi na što većem zbliženju Srba i Bunjevaca. Još sa većom radošću ističemo onu bratsku solidarnost i suglasje, koje između Srba i Bunjevaca, kao najrođenije braće, vekovima postoji i koje se sve većma razvija.

Bunjevci ni u jednoj prilici ne propuštaju dati oduške svojim najvećim simpatijama prema pravoslavnoj braći. Otvorimo samo „Neven“ i „Danicu“, pa ćemo se na svakoj strani o tome uveriti. Srbi su najmiliji gosti na bunjevačkom „velikom prelu“ u Subotici. Srpsko nar. pozorište nalazi svoje verne posetioce i poštovaoce u Bunjevcima. Još 1874. g. čitamo u „Javoru“ (br. 16) ovu belešku: „Srpsko nar. pozorište u Subotici prošlo je bez deficita, što imamo najviše zahvaliti našoj jednokrvnoj braći Bunjevcima, koji nar. pozorište prigrliše kao svoje, zajedničko. Živila budna svest naše braće Bunjevaca!“ Kada 1876. god. nasta borba na Balkanu za srpsko oslobođenje, pohitaše mnogi Bunjevci u pomoć svojoj braći.

I mnogo je još eklatantnih dokaza te bratske ljubvi!

Bunjevačke školske knjige štampaju se u Pešti (državno izdanje) i u Subotici (kod J. Bitermana) kao: „Katihizis“, „Biblija“ i dr. Od crkvenih knjiga pominjemo još duhovnu manu („Bunjevački molitvenik“ 7 izdanja) a ima još dosta, jer je crkvena književnost dosta razvijena. Dokaz velike pobožnosti u Bunjevaca. Sve ove knjige izlaze nakladom „Neven“-a, koji u Bunjevaca zamenjuje književno društvo i knjižaru.

U broširi „“Pismo jednog Bunjevca“ raspravlja se politički i državopravni položaj Bunjevaca, a u rodoljubivom pravcu. Za osudu je, što se u Srba tako malo piše o Bunjevcima, to je greh prema nama samima.

Od Srba pisali su stvari iz bunjevačkog života pok. Laza Knežević, A. Hadžić, Bogoboj Atanacković, (Bogoboja je spasao od smrti na gubilištu 1818. god. brat Bunjevac Avgust Pijuković.) Velja Miljković i još nekolicina. Bogoboj je napisao pripovetku: „Bunjevka“, koja je i na mađarski prevedena (Növilág 1861. g.). A govorio je o njima i u svojoj lepoj priči „Dva idola“. Velja Miljković piso je pozorišnu igru iz bunjevačkog života „Bunjevku“, a Ilija Okrugić „Šokicu“ (događaj iz života slavonskih Šokaca).

Narodno pesništvo razvijeno je u Bunjevaca kao i kod Srba. U njih je puno narodnih pesama iz njihove prošlosti, a narod vrlo vešto, često i đavolasto peva i o sadašnjosti. U „Neven“-u ove godine štampane su dve narodne pesme „San guslara“ i „Muž i žena“, u „Danici“ više sitnih nar. pesama i „Kraljević Marko“, „Svilajin ban“. Inače Bunjevci stalno pevaju o Milošu i Marku, što je i prirodno, jer su to naši zajednički heroji.

„Jer i sada naši starci poje
Kad god dođu međ’ mladiće svoje,
Popivaju Marka Kraljevića
Bosanliju Kotromanovića
Neumrlog pivaju ditića
Skendarbega il’ Kastriotića
Ljupko poje Srbi svoga cara
Od naroda slavnoga Lazara,
Od despote, a Relje maloga
Od Novaka i Grujice hvalnog,
S ovim stari mladiće slobode
Da su glasni kud goda dohode.“

(U pesmi pre sto godina „Uspomena bačkih plemenitaša“.)

Tako se Bunjevci oduševljavaju svojim i našim junacima i najradije pevaju i čitaju srpske nar. pesme latinicom štampane.

Jedan putopisac (J. M. Karabinski) putujući pre 100 godina kroz bunjevačke krajeve zapazio je tu žicu u narodu, te u svom „leksikonu“ (Izvod iz ovog „leksikona“ izašao je preveden u „Braniku“ o. g.) veli za Bunjevce, da su vrlo oštroumni, najradije opevaju junake i bitke iz starijeg doba „i žene stvaraju“ – veli – „take pesme na pamet. Čim im se što priča, one to odmah spevaju u stihove“.

Poskočica i poslovica imaju takođe dosta. Evo nekoliko poslovica: „Nema mudrije glave od sita stomaka. – Gladan trbuh ne mož’ sa lipim rečima namiriti. – Od krađenih drva izgoriće ti kuća. – O krađeni kruh pokrhaćeš zube. – Krađeni novac je perina, na kojoj se ne dade na miru počivati“ i t. d.

Poslovice su im neskupljene i „Neven“ bi učinio veliku uslugu svom narodu kad bi ih skupljao i štampao.

IV Društveni život; odelo; običaji

Bunjevac, ogromnim delom zemljoradnik, najvećma voli biti na izvoru svoga rada i zarade, na salašu. Tamo je on na svom tlu, pravi gospodar svojine mu, i slobodan i sretan. Ali ipak ti salaši nisu neke pustinje, a ljudi nisu udaljeni jedno od drugo miljama. Obrazovaše se na polju čitava sela sa 3-4000 stanovnika. U selo i varoš dolazi Bunjevac o svečanim prilikama u crkvu, na nar. zabave, na biralište (Uzgred spominjemo, da u bunjevačkim i polubunjevačkim i šokačkim opštinama uprava je u njihovim rukama. U Subotici ima 120 opšt. predstavnika Bunjevaca.) i kad ima posla. U leto je selo skoro prazno, sve je skoro po polju na radu, na salašima, a tek se u zimu vraća Bunjevac u selo, ali mnogi i zimuju na polju. Bunjevci imaju obično kuće i na selu i na salašima.

Žive u velikim zadrugama (do 40 članova), te imajući dosta radnih snaga, a uz to neobično vredni, oni materijalno napreduju. Ima dosta seljaka sa 1000 lanaca zemlje, a stotina lanaca su obična stvar.

Žena je u Bunjevaca jako poštovana i smatra se za kućno sleme. Devojkom manje radi a više gaji svoju lepotu, ali kada se uda, a to vrlo rano biva i kod Bunjevaka i Šokica, ona radi sve domaće poslove, prede i tka. Inače su porodični odnošaji kao i kod srpske kućevne zadruge. Stariji se mnogo poštuju, što i jeste karakteristika svih Jugoslovena.

I ženske i muški su vrlo lepog soja i kršni, razvijeni. U Ugarskoj spadaju Bunjevci u najlepše ljude. Znaju to dobro i oni sami, pa za to i pevaju:

Nije majka rodila sinaka
K’o što j’ sinak divnih Bunjevaka
Nit’ će majka roditi junaka
K’o Bunjevca taka veseljaka,
Kolo vodi, svaki mu se divi
Nek se znade da Bunjevac živi!

Ženske su čiste i mnogo paze na svoju spoljašnjost. Ne peva se badava:

Ni devojke ne biše u nane
K’o što j’ ćerka bunjevačke grane,
Svilu nosi a zlatom se krasi
Crne oči, crne su joj vlasi,
Kolo igra, svaki joj se divi
Nek se znade da Bunjevac živi.

Na odelo naročito Bunjevke mnogo izdaju. Nošnja im je slična srpskoj u Bačkoj i raskošna. Jedna ženaska „ćurdija“ od somota koja se obično dobija pri udaji, iskićena zlatom, staje često više stotina for. Haljine su obično svilene, iskićene zlatnim vezom. Kecelje što nose obično same tkaju, isto tako i platno za sebe i muške. Rado nose papuče i cipele, a nikad čizme kao Mađarice. Muški pak skoro bez izuzetka nose čizme, a opanke vrlo retko. Muška je nošnja ona prava „bačvanska“. Šeširi sa malim obodićem. Momci nose prsluk i benu od svile i somota kao srpski momci u Bačkoj i Sremu.

Šokice, među kojima se nalazi veoma lepih, štedljivije su u nošnji. One odevaju sebe svojim rukotvorinama. Njihova je nošnja prava narodna nošnja, nepomešana ničim tuđinskim. Odelo im je skromno od ugasita platna, preko suknje ide pregača. U zimu nose postavljen ćurak. Na glavi imaju ubradač kao i Srbijanke. Kosu ukrašuju cvećem ili perjem i češljaju je kao ženske iz beogradskog okruga. Glava je često pokrivena tankom „ćerćeli“-maramom, koja se spušta niz leđa (ovo kod devojaka). Svečana haljina je u devojaka bele boje, u žena raznobojna. Rukavi su široko utkani i okićeni porupčićima i zlatnim vezom. Nose prslučić od svile sa granama i cvećem, a na grudima, pokrivenim čipkom, mnoge nizove granata razne boje. Muški nose takođe platnene boje a u zimu postavljen pršnjak i šubaru na glavi.

Društveni život Bunjevaca u Subotici, usredsređen je u bunjevačkoj „pučkoj kasini“, gde kako „Neven“ veli, „postaju svi, po naš rod korisni, lipi pokreti“. Predsednik je sada Kalor Đukić. Ova kasina osnovana je još pre 12 godina i odgovara potpuno onoj zadaći i onim nadama, koje Bunjevci polagahu u nju, kad je osnovaše. Kasina ova priređuje već 12 godina „veliko pręlo“, koje je u stvari bunjevačka beseda sa igrankom. Taka prela priređuju se i u okolnim bunjevačkim selima i na nj dolazi cvet bunjevačkog građanstva.

„Veliko prelo“ priređuje se svagda 2. februara na „Marin dan“, i ma da su poklade, igra se i veseli na njemu. Ono je najposećenija zabava u Subotici sa po 1000 posetilaca, većim delom Bunjevaca, dolazi sav bunjevački ženski i muški „jeunesse dorree“ („Miloši i Milenke bunjevačke“, kako ih „Neven“ naziva), ali i lep broj Srba i Mađara, pošto i Bunjevci posećuju srpske besede i igranke. „Neven“ ističući, da je naročito ove (1891.) godine bilo na prelu mnogo „braće Srba“, veli, da je „lipo viditi, kad se srodna plemena pohvataju u jedno kolo, te se zajedno vesele“. „Neven“ svakom prilikom preporučuje što veću zajednicu sa Srbima. U čestitci novogodišnjoj (1891. g.) ima ovaj stih posvećen Bunjevcu:

Miluj kolo, ljubi društvo
Slavno bunjevačko,
Tuđe tebi ne bud’ uz to
Srpsko ni Šokačko – – –

i t. d.

Na „velikom prelu“ sviraju subotički tamburaši, koji stekoše glasa po svoj Evropi.

Za svako prelo posepce spremi se svake godine nova rodoljubiva pesma koja se komponuje (komponuje K. Mukić) i peva na „velikom prelu“ i prenosi u narod, da se posle peva po svim prelima i selima. Pesme te imaju čisto rodoljubivu tendenciju. Mi smo neke stihove iz njih već citirali, a sad evo poslednjeg stiha iz pesme na prvom prelu (pre 12 god.) i na prelu 1891. god. („Davor oj Bunjevče!“)

Ori pisme, tambur tamburice,
Nek se čuju daleko ti žice,
Nek se gori a i doli znade
Da Bunjevac dušu ne izdade!
Prelo kupi nek se svaki divi
Nek se znade da Bunjevac živi!
––––
Na noge haj poigrajte!
Na noge haj popivajte!
Jedno drugom ruku dajte
Nikom se ne podajte,
Davor oj Bunjevče!

Pošto se te pesme otpevaju, po odmoru nastaje igranka, na kojoj se Bunjevci i Bunjevke pokažu kao pravi veštaci u igranju. Bunjevac je na glasu igrač i strasno igra. Najradije i najviše igraju „kolo“. Osim toga još i ove igre: „Hajd na levo“, „Dere“, „Okretuša“ i čisto bunjevačke specijalitet „Jastuk-tanac“ i „Jevrime“.

Običaji slični su, tako reći jednaki sa srpskima. Nedeljom „kolo“, „Prelo“, „poselo“, „divan“, sve to nalazimo u Bunjevaca i Šokaca. O pokladama je u svakoj bunjevačkoj kući prelo gde se skuplja mladež na razgovor i veselje. Divan je više u običaju kod starijih. Drže i babinje i podušje skopčano sa istim formalnostima kao i u Srba. Očeve i materice isto tako.

Svatovski običaji su sasvim slični srpskima. Isti običaji pre venčanja i po venčanju. Svatovi su većinom u jesen kao u Srba. U svatove pozivaju momci na konjima: „muštulundžije“ ili u Srba „fiferi“. Muštulundžije su obično najprisniji prijatelji mladoženjini. Oni za vreme polaska u crkvu i iz crkve obrazuju na konjima kao neku počasnu stražu nevesti. Stari ovaj običaj postao je za vreme Turaka, koji otimahu lepe Bunjevke, te je pri svatovima uvek bila četa odvažnih momaka „muštulundžija“, da je brane. Posle venčanja prolaze svatovi kroz celu varoš na kolima, a za vreme ručka podnose se nevesti pokloni t. zv. „kravalji“. Pošto su Šokci siromašniji, svatovi im nisu tako raskošni i mnogobrojni kao u Bunjevaca, ali su svatovski običaji inače slični.

Nevesta se kao i u nas prosi sa jabukom.

Kod Šokaca je izraz „dobićete jabuku“ (t. j. poklon) upotrebljiv kao i u Srba, kad se nekom obeća nagrada za trud.

Kad daju uskršnje jaje, oni ga prvo poljube, pa dadu.

Božićni običaji u Šokaca slični su srpskima. I u njih se mesi „ruka“ ocu, a udavači „pletenica“.

Krsnog imena (slave, svečarstva) nemaju, ali za to ima u njih još tragova toga čisto srpskog običaja, t. j. svaka porodica zna za svoga sveca, samo ga ne slavi tako svečano kao pravoslavni Srbi.

Bunjevci imaju svoje zavetina i zavetne slave. Kapelica, Vodica kod Baje zajednička je svetinja Srba i Bunjevaca koji se tamo skupljaju na Malu Gospojinu i sv. Ime Marijino mnogobrojno (po 10-15.000). Na Markov dan (Markovo) izlaze subotički Bunjevci s litijom na useve, da od Boga isprose dobru žetvu. Imaju osim toga zavetne slave na sv. Rozaliju i sv. Roka. Nad uglednijim pokojnicima drže „prašćanje“ (oproštajni govor, često i u stihovima).

Običaji „kraljice“ o Duhovima isti su kao i u Srba. Tada se po svim ulicama bunjevačkih sela ori pesma „kraljica“ sa refrenom: „Hajte cure da se pošetamo, da se pošetamo, ljeljo!“ Pevaju svakome za nagradu. Za svakog imaju zasebnu pesmu, koja odgovara njegovom položaju u društvu i prilikama. „Kraljica“, koja ide napred, obično je najlepša devojka. Kad se vraćaju doma, pevaju njenoj majci:

„Kraljičina majko, kraljičina majko, ljeljo,
Peci nam kajgane, peci nam kajgane, ljeljo,
I još suhi žmara, suhi žmara, ljeljo!“

Tu onda po dobroj večeri dele novce što su posle podne ispevale, (jer samo po podne dva dana Duhova pevaju).

Gostoljublje je u njih razvijeno kao i u svih Slovena. Bunjevac će da pročasti i proveseli i onoga, koga ne zna, a kako tek dočekuje poznanika, dobra prijatelja. Subotičko veselje, bunjevačko gostoljublje na glasu je. Bunjevac je veliki veseljak od starina:

„Nit’ patio, nit’ radio
Da se nije veselio,
Davor oj Bunjevče!
––––
Veselje je opšte blago,
Veselje je svakom drago
Kako tvojim didovima
Tako tvojim sinovima
Davor oj Bunjevče!

A prilikâ da se pokaže gostoljublje i da se čini veselje, dosta je i u Srba i u Bunjevaca. Tu su prela, svatovi, divani, Babinje i drugi običaji, koji bez gošćenja ne prolaze.

––––––

Završujem razlaganje i iznošenje markantnijih mesta iz istorije i života naše braće Bunjevaca i Šokaca sa željom njihova nezaboravljena Ivana Antunovića da ih u borbi za opstanak sokoli njihova svetla prošlost, njihova sjajna istorija, jer – L’historie est le miroir du peuple!

Materijal iz teksta: Ivan Ivanić, „O Bunjevcima“, Subotica, 1894.

Izvor: rasen.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime