Sve generacijske priče u Srbiji su slične. Po pričama tačno znamo ko je kada, i u kom vremenu živeo. Nema tu razlike. Nijanse su u pitanju. Gotovo da započetu priču možemo da završimo. Bez zareza. Evo jedne takve priče:
Ceo život mi je prošao u čekanju i u nadanju. Prvo sam čekao da se rodim. Onda sam čekao da pođem u prvi razred, i da upišem muzičku školu. Tamo me nisu primili zbog govorne mane. Nisam umeo da izgovorim slovo “R”, u stvari i dan danas ga “kotrljam”. Bio sam ljut na roditelje što su me rodili sa govornom manom, pa nisam mogao da ostvarim snove, niti se ičemu nadam kada je u pitanju muzičko obrazovanje. Doduše, kupili mi posle harmoniku, da učim, da ne tugujem. Brzo sam izgustirao.
NADAO SAM SE DA ĆU POSTATI POZNATI FUDBALER, ali mi je nastavnik fizičkog srušio sve sportske snove. Rekao mi je da sam nesposoban, da ne umem da trčim kao normalna deca, da moram da naučim kako znam i umem, sve sa svojih 180 cm u to vreme, da pravim kolutove unapred na gredi. Bio sam uporan dok se nisim sa iste polomio i bio oslobođen nastave fizičkog. E, a tada sam bio srećan jer ne moram više da “radim” fizičko. Da bezuspešno učim dvokorake, da mi se štopericom meri vreme, pa ako nije ono koje je propisano dobijam jedinice i prebacivanja i optuživanja.
UTOM DOŠLO VREME DA UPIŠEM SREDNJU ŠKOLU. U srednjoj školi sam se nadao velikoj srednjoškolskoj ljubavi. No, srednju školu pohađao sam u vreme hiperinflacije i sankcija, kada nismo imali kintu za običnu koka-kolu, a ne još i da devojci istu plaćamo. A kako one devojke koje su me privlačile, nisu volele takve, bez prebijene pare, ostao sam i bez te srednjoškolske velike ljubavi.
Dok smo bili u školi, stalno smo išekivali da li će profesorka istorije da polomi nogu i da ne dolazi bar mesec dana u školu. I polomila je nogu. I dolazila je sve na štakama. Onda smo na pismenim zadacima čekali papirić sa odgovorima koji dolazi od onih bubalica. I naravno nadali se da nam nisu poslati pogrešni odgovori. Zajedno smo se nadali i iščekivali svojih pet minuta. Para ko pleve, pa lep i veliki auto. Jesmo, svi smo sanjali da imamo auto i gledali sve one face koje u školu dolaze kolima. Ja sam vozio bicikl. Ostavljao ga u crkvenoj porti, sve dok mi je neko nije ukrao, onda sam počeo da ustajem rano i hvatam bus, neprestano očekujući da će naići komšije i da me poveze.
ETO, MAŠTALI SMO TADA I DA ODEMO DALEKO. Ja sam i izmaštao. Otišao sam, da ne kažem otrčao, u inostranstvo na studije. Počeo sam da uživam u lepotama te države i pomišljao da se nikada ne vratim i očekivao čudo. Čak sam i pivo probao, ono pravo i najlepše. Onda sam odjednom počeo da zalazim po neupadljivim prodavnicama i tražim srpski kajmak ili sir, da umotam gibanicu. Hvatao sam sebe kako po kafićima pitam da nemaju možda srpsku rakiju. Onda sam se nadao da ću nekako kontaktirati srpski živalj koji se tamo nastanio. Pa majku mu, tražim sve ono od čega sam pobegao!
U suštini jedva sam čekao da se vratim u Jugu. I pravo u bombardovanje. E to baš nisam čekao! I dok smo iščekivali kraj, moje društvo i ja smo se pronašli zabavu. Čekali smo kada će da se oglase sirene za kraj, pa da idemo da sipamo gorivo i naravno čekamo u redu. Kada će da dođe struja, jer je bila restrikcija, pa da idemo negde po kućama i gledamo filmove. A dok gledamo filmove, čekamo da se sirene ponovo oglase i da svi potrčimo u sklonište igramo karte i smišljamo viceve o Amerima.
I TAKO SVE U KRUG, nadajući se da će nakon svega granuti sunce.
Sanjao sam o danu kada će bombe da prestanu da padaju, jer je trebalo da počnem da radim. Bombe su prestale da padaju, a ja nisam počeo da radim. Fabriku u kojoj mi je bilo obećano radno mesto su iste srušile. Do temelja. I oni koji su radili su ostali bez posla. Gde god sam se nameračio da započnem neki posao, naleteo sam na otpuštanja postojećih radnika. Prijema je bilo za one sa odgovarajućom partijskom knjižicom. I tamo gde sam mogao da se ukačim, nije im odgovarala moja diploma iz inostranstva. Odmahivali su glavom. Valjda što bankarski sistem i ekonomija tamo u belom svetu i ovde kod nas nemaju ništa slično. Negde su mi govorili da bi me primili, ali da će vlast uskoro da se menja, pa ni oni ne znaju da li će biti tu gde jesu.
ČEKAO SAM DA SE PROMENI VLAST. Progutao sam knedlu i otišao i ja po svoju knjižicu. Drug član. Konačno. Zbog moranja i snova. Nisam pričao nikome, bilo me sramota. Kada krenem da tražim posao, umesto toga šta sam učio i koliko znam, pokazivao bih tu magičnu knjižicu. I očekivao i nadao se da će konačno da upali. Sanjao sam da radim svoj posao i očekivao bolji život. Političari su počeli da se svađaju i da smeštaju jedni drugima. Svi ti koji su zajedno krenuli da menjaju ovu zemlju. Nisam znao koga treba da hvalim i kome da se priklonim kada obavljam razgovore za posao. Uvek sam mašio. A kako i ne bih, kada nisam uspeo da pohvatam ko se sa kim posvađao tokom noći i čiji je sada onaj koji treba da me primi na posao. Očekivao sam da ću “ubosti” pravog. U tom nadanju dođoše neki drugi, koji su me kroz zatvorena vrata katapultirali kada bih im pokazao važeću partijsku knjižicu. Pogrešnu u tim trenucima, shvatio sam. Razmišljao sam da odem po novu knjižicu, a postojeću spalim. Otišao sam, i već čekao u redu za posao. Velika i poznata firma. Već sam mogao da sanjam pravi san. Nije potrajalo dugo. Gazda je zakovao. Svi smo ostali na ulici, bez dinara. Još smo kao svedoci morali da se razvlačimo po sudu i dokazujemo da pojma nismo imali šta je gazda radio i koga je radio. Znali smo samo da je sve nas zaposlene dobro uradio.
Dok sam tražio ponovo posao, sanjao sam i da se oženim i dobijem decu. Oženio sam se i na svet je došao i moj sin. Onda smo čekali da se nauči na nošu, pa da prohoda, pa da propriča. Pa vrtić, škola, prve žurke. I sve sam to čekao i sačekao. Posao, onaj pravi još čekam. Usput sam radio šta sam stigao. Morao sam da prehranim dete. Moram da ga školujem, hm…. pa da i on kao i ja završi školu u inostranstvu, da se vrati u ovu državu i dobiju nogu gde god promoli nos?! More, kamion će on da vozi. Volan u ruke i u beli svet. A tamo će se snaći.
ELEM, RAZVOD DODUŠE NISAM ČEKAO, ALI SAM SE NADAO. Onda sam počeo da čeznem za ljubavlju. Pojavila se. No, morao sam da čekam dok se nije smislila. Kada se smislila, ja sam već dočekao poziv za zatvor. Nisam imao od čega da platim za načinjenje saobraćajne prekršaje. Mada i zatvor je za ljude. I eto me tu. Zadovoljan sam i mogu reći gotovo i srećan. Sve mi je potaman. Sada čekam da izađem i nastavim tamo gde sam stao. A stao sam kod traženja posla. Stao sam kod odgovarajuće partijske knjižice. Stao sam kod razmišljanja da li sina ipak da pošaljem preko bare da vozi kamion ili da ga ubacim u neki krimi klan. Vidim ja da je jedino njima u ovoj državi sve omogućeno. Vidim ja da su zakoni za njih konačno usaglašeni. Vidim ja u stvari da od škole nema ništa. Vidim ja ni da u ovom zatvoru nije loše. Žao mi što ne napravih neki veći prekršaj, te i duže ovde boravim.
I vidim ja da će biti onako kako reče Moma Kapor: „Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“
Rada Karanac
Kolumnista
