Prateći tekstove publiciste g. Aleksandra Apostolovskog, uočava se jedan lak, čitljiv stil pisanja, sa zanimljivim sadržajima, vrlo često dodirujući se oblastima religije i uopšte crkvenim pitanjima. Razlog mog javljanja nije u tim relacijama, mnogo je dublji. Pravi podsticaj za ovakve reči, potekao je posle njegovog članka o „Ćelavom Isusu“, koji je „Politika“ nedavno štampala. Tu se autor „provaljuje“ u svojoj prepoznatljivoj i od ranije, površnosti, nepoznavanju činjenica iz sveta, koji ne poznaje, nimalo se ne ustručavajući, da nam „pegla vijuge“ svojim uglednim i preozbiljnim pogledom svog ukočenog oka iza naočara sa debelim staklom i crnim okvirom. (Utisak sa njegovih nastupa na TV).
Pa, evo o čemu se radi.
Mali Isus, kao dečak, nazvan Emanuil, već je propovedao u jevrejskom hramu, a oko njega su bili učeni mudraci i filozofi, koji su ga sa velikom pažnjom slušali. Još kao malo dete, u naručju Bogorodice, imao je malu kosu iznad visokog čela, sa tek ponekim uvojkom.. Kao Emanuil, ta kosica je i dalje slabačka, jedva vidljiva, sa dubokim i veoma izrazitim zaliscima. Tek kasnije, u zrelom dobu, Isus u svom bogo-čovečanskom liku, dobija dugu, urednu kosu (nikako raščerupanu). koja se blago spušta preko ramena, boje braonkasto-crvenkaste, sa zlatastim prelivima.
Ovaj opis malog Hrista, pa Emanuila i odraslog, nalazi se u bezbroj prikaza u ikonografiji istočnog hrišćanstva. Slikar-ikonopisac, nekad manje, nekad više naglasi u svom stvaralačkom opusu, poneki njemu interesantan detalj. Zašto i ne bi? Tu se i ogleda njegova sloboda izražavanja, a nama koji uživamo u tome, pričinjava radost.
E sada, dolazi nam senzacionalno otkriće mudrog, fiksiranog oka A. Apostolovskog, da je otkriven „Ćelavi Isus“! Nije ga on otkrio, već meštani i prolaznici sa svojim neznanjem i neukošću. Te kategorije nam iznosi pomenuti publicista a sa bombastim naslovom „Ćelavi Isus“ na celoj stranici, plasirajući ga nama, čitaocima uglednog lista. „Politika“ trpi sve na svojim stranama, a time u ovom slučaju učestvuje u opisanoj lakrdiji.
Ne ide mi u glavu, da autor ovog teksta nosi tako lepo prezime Apostolovski, a piše podrugljive, da ne kažem tendeciozne tekstove. Zar ne treba u publicistici delovati edukativno i znalački na čitaoce, a ne potvrđivati primitivnost i neznanje? Bila je to prilika za poznatog novinara, da pristupi ovoj temi uz odgovarajuće predznanje i dobru volju i da objasni i opovrgne uvrežene, pogrešne poglede i zablude ljudi, sklonih čak i podsmehu nečega uzvišenog i svetog.
Koračati napred, a ne tapkati u mestu i u tome uživati.
Mišo M. Mladenović
akad. slikar i pisac
