Izbegavanje međunarodne zajednice da bosanski rat nazove pravim imenom bilo je deo pritisaka na SRJ.
Još u leto 1992. godine „njujork tajms“ je pisao da su un potvrdile da su sve jedinice jugoslovenske armije, koje nisu iz Bosne, povučene u Srbiju i Crnu Goru, što je predstavljalo najvažniji dokaz o neumešanosti.
U isto vreme, međutim, trećina oružanih snaga Republike Hrvatske borila se na teritoriji BiH, što je zabeleženo u velikom broju dokumenata međunarodnih posrednika.
Ipak, upravo u to vreme, uvedene su sankcije protiv SRJ, a sve akcije protiv Hrvatske zadržavale su se na pustim opomenama.
Očito je da su se i u Tribunalu dugo lomila koplja oko odnosa prema građanskom ratu u BiH, o čemu svedoče promene među sudijama i tužiocima.
Često je iz Jugoslavije isticano da odgovornost za ratne akcije u BiH snose sve tri strane u sukobu, što je u početku pokušavao da istakne i lord Karington, prvi visoki predstavnik međunarodne zajednice na tlu razbijene Jugoslavije.
Zbog lavina iskontruisanih i lažnih optužbi, neposredno posle Srebrenice, jugoslovenska vlada je izdala službeno saopštenje da Vojska Jugoslavije na tom ratištu nije bila prisutna ni direktno ni indirektno.
SRJ se i tom prilikom založila za otkrivanje i kažnjavanje ratnih zločinaca „ma gde se oni nalazili i na kojoj strani“.
(Politika, 9.5.1997.)
Nastaviće se…
