Često čujemo tvrdnju da u Srbiji (više) ne postoji podela niti kontrola vlasti; da je sva moć skoncentrisana u rukama Aleksandra Vučića; da su parlament, vlada, ministri, tužioci, sudije samo paravan iza koga se krije apsolutizam modernog tipa nalik Erdoganovoj Turskoj, Orbanovoj Mađarskoj ili Đukanovićevoj Crnoj Gori. Zapadni komentatori bi takvu pojavu nazvali putinizacijom, samo nije sigurno da li bi njeno korišćenje u našoj sredini samo podržalo njenu širu primenu ili ne. U svakom slučaju radi se o mimikriji demokratije prikrivenu (neprikrivenom) kontrolom medija uz povremenu demonstraciju brutalne sile prema opoziciji, preostalim kritičarima vlasti, tj vlastodršca ili prema onima koji sasvim slučajno imaju nekretnine tamo gde ne bi trebalo, poput Savamale. Despotizam v2.0 – unapređena i ojačana verzija.
Međutim, ako ostavimo po strani unutrašnjopolitičku opsesiju uređivanjem medijskih sadržaja i živo blato koje nas okružuje od javnog života, trebalo bi se ipak zapitati o čemu država Srbija odlučuje ako je već toliko despotska kao što se kaže i gde je taj njeni „ogromni“ manevarski prostor. Da li je njen interni despotizam samo druga strana medalje naspram potpune servilnosti i nemoći u odnosu na „strane centre moći“ kako se to kod nas voli reći.
Vlada čije ministre energetike i direktore javnih preduzeća postavlja Moskva, čije ministre finansija postavlja MMF i kojoj ekonomski program pišu birokrate iz Brisela nije vlada zemlje u kojoj postoji suverena vlast. A da li je takvoj nesuverenoj i marionetskoj vlasti potrebna bilo kakva podela vlasti? Kao ukras možda da, ali suštinski ne jer ne možete praviti mimikriju mimikrije.
Pre par dana, novom mandataru Vlade, koji će uskoro započeti svojih prvih 100 dana po četrvrti put za četiri godine, evropski komesar Johanes Han je poslao „preporuke“ za ekonomiju koje dosta jasno poručuju šta treba da bude program sledeće srpske vlade. Kada se taj program pravilno prevede on zahteva privatizaciju Telekoma i EPS-a kao „preostalih državnih preduzeća“, dalja otpuštanja u javnom sektoru, dalje mere štednje preko leđa radnika i penzionera, nastavak politike deflacije, dalju „fleksibilnost“ radnih prava itd. Dalje, odnosi Srbije i MMF su precizno regulisani međusobnim Memorandumom iz 2015. koji do tančina govori o zakonodavnom programu za ukidanje poljoprivrednih subvencija, ukidanju transfera lokalnim samoupravama, ukidanju prednosti domaćim firmama za javne nabavke, nivou penzija, broju administrativnih radnika za otpuštanje, ceni i tačnom nivou akciza za gorivo, struju kao i čak uvođenju akciza za sva bezalkoholna pića izuzev obične vode. Za neoporezovanu vodu pretpostavljam da bi svi trebalo da budemo zahvalni.
Dakle, ukoliko se prihvati postavka da su ovakvi i slični aranžmani i preporuke nešto što je datost, centralno političko pitanje mora biti o čemu onda uopšte odlučuje i raspravlja srpski parlament. Šta je svrha postojanja parlamenta, vlade pa čak i države koja je ispražnjena od svakog iole smislenijeg odlučivanja? Možda samo to da se licenciraju privatni izvršitelji bliski stranci na vlasti koji će da plene imovinu od građana jer drugoga nema osim ukoliko se vratimo na cenzuru medija i batinaše od početka teksta. Sve institucije postaju tehnička tela čiji je posao sprovođenje odluka koje su donete negde van zemlje, bez demokratskog procesa i znanja javnosti.
Shvatam mnoge koji će reći da MMF i EU znaju šta rade i da je njima takođe u interesu razvijena i stabilna Srbija. Nije potrebno otvarati ovu gorljivu raspravu, iako sve što se dešava u svetu a naročito u EU pokazuje da nemaju blage veze o tome šta rade. Dovoljno je samo prihvatiti da vlast u Srbiji unapred dobija na egzekuciju domaći zadatak i da je reperkusija toga smrt autonomije državnih institucija a time i demokratije. Nema podele niti kontrole vlasti tamo gde vlast predstavljaju puki izvršioci tuđih odluka koji nikad neće živeti ovde niti deliti našu sudbinu.
Nije dovoljno sakriti se iza (neiskrenih) komplimenata zvaničnog Brisela i dati legitimitet ovakvoj politici. Ko sumnja u to neka se zapita da li Evropska unija želi sada da ima jednu demokratsku, institucionalnu zrelu Tursku za partnera ili joj više odgovara diktator Erdogan sa kim je potpisala sraman i ilegalan sporazum o vraćanju sirijskih izbeglica? Sa takvim despotima se lakše i efikasnije razgovara bez prepreka u parlamentima i ustavnim sudovima. Sporadični incidenti poput Savamale, otpuštanja novinara i krađe izbora jesu pomalo neprijatni za naše strane partnere, ali oni uvek mogu da računaju na neku lepu vest koja će zameniti ružnu. Takva lepa vest je naprimer otvaranje neke lepe nove investicije u Srbiji koju je Vlada naročito pomogla sa 10.000 evra po radnom mestu na kom će biti zaposlen neki „srećnik“ sa minimalcem od 21.000 dinara.
Bojim se da se u Srbiji više ne možemo deliti kao u „Tri karte za Holivud“ na one za Evropu, Rusiju ili već koga trećeg. Pitanje je sada samo da li mi hoćemo da se uopšte pitamo za nešto i imamo državu ili nećemo.
Vladimir Todorić
vladimirtodoric.blogspot.rs / danas
