Đavolsko načelo ima u životu ljudskog roda svoju istoriju. O ovom pitanju postoji ozbiljan naučna literatura, koja se , međutim, ne dotiče poslednjih decenija. A upravo poslednje decenije bacaju novu svetlost na dva pretprošla veka (18. i 19. vek). Epohe evropske „prosvećenosti“ (počev od francuskih enciklopedista 18. veka) potkopala je u ljudima veru u postojanje đavola sa ljudskim likom. Obrazovan čovek ne veruje u postojanje takvog odvratnog čovekolikog stvorenja „s repom, noktima i rogovima“ (prema Žukovskog), koje niko nije video, i koje je prikazivano samo u baladama i na slikama. Luter je još verovao u njega i čak ga je gađao mastionicom; poslednji vekovi međutim, odbacili su „đavola“, i on je postepeno „iščezao“, nestao kao „zastarela predrasuda“.
Ali baš tada su se za njega zainteresovale umetnost i filozofija. Prosvećeni Evropejac je sačuvao đavolov „ogrtač“ i počeo sa zanosom da se u njega uvija. Javila se želja da se o đavolu sazna više, da se upozna njegov „istinski lik“, da se pogode njegove misli i želje, da se „preovlapoti“ u njega ili bar „prošeta“ pred ljudima u đavolskom obličju…
I eto, umetnost je počela da ga zamišlja i slika, a filozofija da ga teoretski opravdava. Đavo, naravno, „nije uspeo“ jer ljudska mašta nije u stanju da đavola dočara, pa ipak je u muzici, književnosti i slikarstvu počela kultura „demonizma“.
Početkom 19. veka Evropa se zanosi njegovim protiv – božanskim oblicima: Javlja se demonizam sumnje, prezrenja, gordosti, buta, razočarenja, gorčine, tuge, egoizma, čak i dosade. Pesnici opevaju Prometeja, Denicu, Kaina, Don- Žuana, Mefistofela.
Bajron, Gete, Šiler, Hofman, Franc List, a kasnije Štuk, Bodler i drugi daju čitavu galeriju „demona“ ili „demonskih“ ljudi i raspoloženja, a pri čemu su ti „demoni“ – „pametni“, „obrazovani“, „genijalni“, „oštroumni“, „temperamentni“, jednom rečju „očaravajući“ i izazivaju saosećanje, a „demonski ljudi“ su ovaploćenje „svetske tuge“, „plemenitog protesta“ i neke „više revolucionarnosti“.
Istovremeno s ovim, oživljava „mističko učenje“ o tome da „mračno načelo“ postoji čak i u Bogu.Nemački romantičari nalaze poetske reči u korist „nevine bestidnosti“, a levi hegelijanac Maks Štirner otvoreno pripoveda ljudsko samooboženje i demonski egoizam. Odbacivanje „đavola s ljudskim likom“ postepeno se zamenjuje opravdavanjem đavolskog načela…
Provaliju koja se iza toga krila naslutio je Dostojevski. On je skrenuo pažnju na nju s proročkim nemirom, i celog života je tražio puteve da se ona prevlada.
Fridrih Niče se takođe približio toj provaliji, bio očaran njome i slavio je.NJegova poslednja dela „Volja za moć“, Antihrist“, „Evo čoveka“ – predstavljaju direktno i otvoreno pripovedanje zla…
Celokupan korpus religijskih pojmova (Bog, duša, vrlina, greh, onostrani svet, istina, večni život) Niče kvalifikuje kao „gomilu laži nastalu kao posledice rđavih instinkata bolesnih priroda, štetnu u najdubljem smislu reči“. „Hrišćanski pojam Boga“ za ega je „jedan od najobeščašćenijih pojmova nastalih na zemlji“. Čitavo hrišćanstvo on vidi samo kao „običnu basnu o čudotvorcu i spasitelju“, a hrišćane – kao „kao partiju škartiranih ništarija i idiota“.
Ono što on veliča – „cinizam, bestidnost – je nešto „najviše što može biti dostignuto na zemlji“. On se obraća zveri u čoveku, „višoj životinji“, koju treba na sve moguće načine razuzdati. Njega pleni sve „surovo, neprekriveno-zversko“, zločinačko. „Veličina je samo tamo gde je veliki zločin.“ „U svakom od nas utvrđuje se varvarin i velika zver.“ Sve na čemu se u životu zasniva bratstvo ljudi – ideje „krivice, kazne, pravednsti, čestitosti, slobode, ljubavi, itd.“ – „mora da nestane“. Napred – kliče on – bogohulnici, protivnici morala, svakojaki bespočvenici, srtisti, Jevreji, kockari, – svi odbačeni slojevi društva!“
Za njega nema veće radosti od toga da vidi „stradanje najboljih ljudi, da gleda kako oni idu korak po korak u propast…“ „Ja znam svoju sudbinu – piše on. – Jednom će se za moje ime vezivati nešto čudovišno, na krizu kakve nikad nije bilo na zemlji, na najdublji konflikt svesti, na presudu izrečenu protiv svega u šta su dotle ljudi verovali, što su tražili, što su sveto poštovali. Ja nisam čovek, ja sam – dinamit“…
Takvo opravdanje zla našlo je svoje sušto-đavolske, teorijske formule – i ostalo je samo da se čeka na njihovo ostvarenje. Niče je našao svoje čitaoce, učenike i obožavaoce; oni su prihvatili njegovu doktrinu, povezali je sa doktrinom Karla Marksa – i prihvatili se ostvarenja tog plana pre trideset godina.
„Demonizam“ i „satanizam“ nisu jedno isto. Demonizam je stvar ljudska, a satanizam stvar duhovnog bezdana. Demonski čovek se predaje svojim rđavim strastima i još se može pokajati i obratiti; ali čoveka u koga je po rečima Jevanđelja, „ušao satana“ – drži tuđa, neljudska sila i on sam postaje „čovekoliki đavo“. Demonizam je prolazno duhovno pomračenje, njegova formula je – „život bez Boga“: satanizam je konačni i potpuni mrak duha, njegova formula je – „rušenje Boga“. U demonskom čoveku se buni neobuzdani instinkt, podržavan hladnim razmišljanjem; satanski čovek deluje kao tuđe oruđe koje služi zlu, ali koje je sposobno da uživa u svojoj odvratnoj službi. Demonski čovek teži satani: igrajući se, uživajući, mučeći se, sklapajući s njim (prema narodnom verovanju) ugovore, on polako postaje njegov dom; satanski čovek je izgubio sebe i postao zemaljski instrument đavolske volje. Ko nije viđao takve ljude, ili ih je video ali ih nije prepoznao, taj ne poznaje iskonsko – konačno zlo i nema predstavu o istinski – đavolskoj stihiji.
Naša pokoljenja su suočena sa užasnim, tajanstvenim manifestacijama ove stihije i sve do sada se ne odlučuju da saopšte svoje životno iskustvo pravim rečima.
Mi bismo mogli ovu stihiju da opišemo kao „crnu vatru“; da je definišemo kao večnu zavist, kao neugasivu mržnju, kao ratobornu banalnost, kao bestidnu laž i apsolutno vlastoljublje, kao gušenje duhovne slobode, kao žudnju za sveopštim poniženjem, kao radost zbog uništavanja najboljih ljudi, kao antihrišćanstvo.
Čovek koji se prepusti toj stihiji gubi duhovnost, ljubav i savest; on počinje da propada; razularen, on se predaje svesnoj poročnosti i žudnji za uništavanjem; on čini strašno svetogrđe i uzrokuje ljudske patnje.
Prosto doživljavanje ove đavolske stihije izaziva u zdravoj duši odvratnost i užas, koji mogu da pređu u telesnu slabost, u svojevrsnu mučninu (spazam simpatičkog nervnog sistema!), u nervnu disritmiju i u psihičku bolest, a mogu dovesti i do samoubistva. Satanski ljudi se poznaju po očima, osmehu, glasu, rečima i postupcima. Mi Rusi smo ih videli na javi i uživo; mi znamo ko su oni i odakle su. Ali stranci ni sada ne razumeju ovu pojavu i ne žele da je shvate jer ona traži sud i osudu.
A neki reformatorski nastrojeni bogoslovi, međutim, nastavljaju i dalje da pišu o „koristi đavola“ i da sa simpatijama gledaju na njegovu sadašnju pobunu.
Ivan Iljin / Naši zadaci (objavljeno 20. oktobra, 1948)
Vaseljenska TV
