O lekarima i aplauzima

6
989
Milan Ružić / Foto: printscreen (iskra.co)

Svaki dan mi počinje rečenicom mog sina, koja je u stvari molba, a ona glasi: „Tata, hajde budi konj!“ Nisam glumac, ali sam toliko uverljiv da me i ukućani juče ponudiše da jedem ovas, istina kuvani. I ne smeta mi.

Ono što mi smeta jesu ovi jahači koji sa talasa aktuelnih tema, na koje daju svoje mišljenje koje im niko nije tražio, sada na ljude nabacuju jaram. Idu i šibaju te, a traže tvoju podršku.

Razno ništa je sebi dalo za pravo da nam drži predavanja o svemu. Svi su ovih dana veći lekari od lekara, veći dobrotvori od dobrotvora, veći stručnjaci od stručnjaka, veći sveštenici od sveštenika, sve viši od viših.

Postali su važniji oni koji aplaudiraju od onih kojima se aplaudira, a i sam aplauz sve više prerasta u trend. Ne znam samo čime aplaudiraju kada jednoj ruci drže telefon da bi snimali.

Umesto da se ovo vreme iskoristi za zajedništvo, mi smo rešili da svoje dušmane obradujemo, pa smo se dodatno podelili. Ispada da Srbinu ne treba neprijatelj dok ima rodbinu. Danas traže istinu, sutra je nude. Danas ništa ne znaju, a ujutru, valjda ih san prosvetli, sve znaju. Svaka podela se ramnožila i te podele postale su opasnije i zaraznije od virusa.

Dosta je više podela, barem dok traje ovo čudo. Imamo se kad svađati da sad ne dangubimo u rešavanju problema. Dajte da rešimo ovaj problem, pa nam se možda osladi i počnemo da rešavamo sve druge.

Ili bar da se složimo oko jedne stvari i neka ona bude početak brisanja podela. Složimo se u tome da su najveći heroji među nama danas lekari, medicinske sestre i svo ostalo medicinsko osoblje koje ne viđa svoju decu, svoje roditelje, svoje supružnike i prijatelje, a sve to pomalo i zbog nas.

Da Vas podsetimo:  Martovski patriotizam i petooktobarski dolari

Ne treba njima aplauz. Njima su potrebne maske, rukavice, zaštitna odela i njima treba molitva, a najviše od svega im treba da im mi ne pravimo više posla svojim ignorisanjem propisanih mera. Teško nam je da ostanemo u kući. Pa ostajemo danas kako bismo sutra izašli!

I neka se zna da ovi koji iz svojih kuća mere ko je koliki patriota u zavisnosti od toga ko koga podržava u javnim raspravama koje sada nemaju nikakvog smisla, nisu ni do kolena lekarima.

Posebno divljenje osećam prema onima koji se sada ukazuju kao najveći heroji, gotovo naslednici vitezova sa Kosova, a to su mladi lekari i medicinski radnici, njih preko hiljadu, koji su bez ikakvog straha pohitali u bolnice i domove zdravlja da pomognu svojim znanjem, i to na prvi poziv.

Danas su u Srbiji lekari najveće patriote.

Ne želim da budem taj zbog koga neko neće viđati svoje dete. Neću da budem onaj zbog koga lekar, čovek koji svima pomaže, odmaže sebi. Ovoga puta, naša lična zadovoljstva idu direktno na račun nečije štete. To nije ljudski i nije hrišćanski.

Ali šta zna jedan konj koji ništa od ovoga ne piše zbog sebe i punije zobnice, nego zbog budućnosti onih koje sa ponosom nosi na leđima, a na kojima će ostati da u budućnosti žive greške raznih divljih konja koji se nisu dali upregnuti i osedlati požrtvovanjem, ljubavlju i smislom.

Milan Ružić
Izvor: iskra.co

6 KOMENTARA

  1. Preko tih istih kojima aplaudirate ćete i primiti vakcinu.. Zato i moraju da se predstave kao junaci da bi im pohrlili zavrnutih rukava.. A svaki čovek sa gramom mozga će izračunati da je bolest smrtonosna smesan jedan promil..

  2. Dobar tekst, pozdrav autoru !
    Svako vece tapsemo lekarima, bolnicarkama i bolnickom osoblju koji su u prvoj liniji borbe.
    Koji, obuceni u zastitne plasticne bluze, mantile, cizme, kape, naocari, maske, rukavice, ufaclovani u skafandre, oznojeni provode 12 – 14 sati sa lebdecim koronavirusom i bolesnicima koji se bore za vazduh.
    I koji se uvece (ili ujutro nocna smena) vracaju kuci – ne znajuci da li ce zarazu preneti svojim najmilijim.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime