O Ministarstvu istine i lažnim vestima

1
242
Foto: insajder

Vest da vlast pokreće rat protiv lažnih vesti samo po sebi zvuči kao lažna vest, a u slučaju da nije, onda je dosta dobar razlog da se uspavana demokratska javnost Srbije konačno trgne i osovi na zadnje noge.

Naravno da nema dileme da treba sprečiti širenje lažnih vesti putem društvenih mreža, poput onih o otrovanoj vodi u Beogradu, leševima koji navodno plutaju nakon poplava ili o trudnici koja je izgubila bebu zbog demonstranata. Širenje panike putem lažnih informacija predstavlja ozbiljan problem svakog društva, a posebno s obzirom na digitalno doba u kome se informacije šire neverovatnom brzinom.

Ali šta ćemo sa ostalim lažnim vestima koje plasiraju upravo oni koji su na vlasti? Zamisao da vlast po zakonu izigrava medijski poligraf i kontroliše tačnost informacija koje ulaze u javni prostor – takođe je društveni problem.

Na ovu „inovativnu“ ideju nedavno je došao, a ko drugi no ministar za inovacije Nenad Popović, ističući da u te plemenite svrhe treba formirati Vladinu radnu grupu za odbranu od lažnih vesti. Kako je rekao, svoj predlog već je prosledio predsedniku Vučiću. Što baš njemu, a ne premijerki Ani Brnabić koja mu je nadređena, Popović nije objasnio, no da ne budemo sitničavi oko ustavnih ovlašćenja, tema je važna a briga vlasti za istinu – uistinu dirljiva.

Uostalom, ovaj Popovićev predlog deluje samo kao formalizacija nečega što se već dešava u praksi. Predstavnici vlasti se doista svim (sedmim) silama trude da iskontrolišu šta je laž, a šta istina. Toliko bdiju nad informacijama koje dolaze do javnosti da se građanima (a posebno novinarima) ponekad učini da u toj svojoj brizi prelaze i granice pristojnosti.

Sam Popovićev probni balon od predloga sam po sebi ne bi bio toliko nerazuman, da nije licemeran i da država i njeni istaknuti predstavnici nisu jedni od najzaslužnijih zbog toga što u Srbiji cveta tržište lažnih vesti, i što građani nemaju poverenja u institucije.

Naime, upravo su listovi koji su rekorderi u kršenju novinarskog kodeksa i širenju lažnih vesti na državnim konkursima za medije u poslednjih nekoliko godina dobili milionske iznose.

Istovremeno, predstavnici vlasti gotovo isključivo pristaju na gostovanja na televizijama koje su njima naklonjene, a koje su  – gle čuda – takođe stekle reputaciju na neproverenim informacijama i nepoštovanju profesionalnih standarda.

Međutim, ono što je definitivno još opasnije jeste činjenica da su sami državni zvaničnici često izvori lažnih vesti. Problem postaje još vidljivi kada se zna da je na medijskoj sceni Srbije, suprotno svakom profesionalnom novinarskom pravilu, zaživela praksa u kojoj se bez ikakave dodatne provere veruje službenim izvorima i njihovim saopštenjima. No, šta kada službeni izvori lažu?

Ministarstvo pravde je nedavno bez imalo skrupula praktično plasiralo lažnu vest da je Venecijanska komisija „zadovoljna“ nacrtom izmena Ustava Srbije u oblasti pravosuđa, ističući da se najveći deo primedbi odnosi na „nejasnoće u prevodu“. Kada je izveštaj objavljen u celosti, saznali smo da je „nejasnoća“ bilo ne u prevodu, nego u suštinskim stvarima.

Isto ministarstvo se obrukalo i pre samo nekoliko meseci kada smo svedočili još jednom tragikomičnom „gubljenju u prevodu“. Naime, na sajtu Ministarstvu je objavljena vest na engleskom o izveštaju GREKA čiji naslov u prevodu glasi „Srbija nije primenila nijednu od preporuka da se spreči korupcija među poslanicima, sudijama i tužiocima“. Međutim, iznad linka na vest u Ministarstvu pravde su – neverovatno – napisali da su „gotovo sve preporuke u većem delu ispunjene“.

Istovremeno, ako pitate naše državne zvaničnike Srbija je „ekonomski tigar jugoistočne Evrope“, a ima i najveći privredni rast na Zapadnom Balkanu. A ako konsultujete zvanične statistike znate da je tako nešto daleko od istine.

Kada lažne vesti proizvode i distribuiraju zvaničnici i najznačajnije državne institucije, a kada se mediji koji su šampioni u kršenju pravila struke budžetski finansiraju, građanska javnost može biti u najmanju ruku skeptična prema ideji o formiranju Vladine radne grupe za „fake news“. Pogotovo zbog toga što bi se kontrola informacija najviše odnosila na internet – mesto na kome je kritika vlasti višestruko zastupljenija nego u tradicionalnim medijima u kojima je gotovo i nema.

Jer, kontrola oko toga šta je istina počinje na samom izvoru. Ako Vlada odlučuje šta je „lažno“, a šta ne, to znači da niko više ne kontroliše Vladu, već da Vlada samu sebe kontroliše – što je apsurd. U takvoj situaciji, demokratija je samo fasada, jer kada nema proverenih i tačnih informacija – nema ni dobro obaveštenih građana. A oni su osnova svakog demokratskog društva.

Relativizacija istine koja je odlika našeg vremena, neproverene informacije i sveopšta rašomonijada na internetu, svetski su fenomeni koji svakako zaslužuju ozbiljnu analizu i reakciju javnosti. Međutim, o tome šta je „lažna vest“ svakako ni u kom slučaju ne bi trebalo da odlučuju vlasti. Iako, ruku na srce, dobro poznaju „materiju“.

Svaki Vaš komentar, pregledaće članovi redakcije Insajder. Na našem sajtu nećemo objaviti komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede – što je zabranjeno i zakonima Srbije.

insajeder.net

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime