O nasilju nad porodicom

1
1178

Medijska kampanja koja prati novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici lansirala je veći broj neistina u našu javnost oko svrhe i sadržaja i dometa ovog akta. Stoga ga treba razobličiti i pojasniti šta on stvarno znači za ovu napaćenu zemlju i porodicu u njoj.

Prva zabluda: Zakon je predložila vlada. Formalno tačno, ali materijalno nije. Pravnopolitičke prethodnice ovog Zakona jesu različite Strategije o nasilju nad ženama i porodicom. Njih formalno donosi vlada RS, ali su pripremljene u Upravi za rodnu ravnopravnost, a napisane od strane predstavnika feminističkih NVO na čelu sa Incest trauma centrom i Labrisom. Tako je i ovaj Zakon formalno podnela skupštini vlada kao predlagač, ali su ga napisale iste NVO koje su pisale i skandalozne seksualne obrazovne pakete.

Druga zabluda: Zakon služi za zaštitu porodice. Apsolutno ne. Reč porodica u nominativu u tekstu Zakona ne postoji. Zakon služi za zaštitu ljudskih prava žrtava nasilja u porodici. Štaviše, ni reč „dete“ u Zakonu ne postoji. U zakonu je ono izjednačeno sa svim ostalim „srodnicima u pravoj liniji“.

Treća zabluda: Zakon služi za zaštitu slabih u porodici. Ne, on služu za zaštitu žena bez obzira da li su jake ili slabe, voljene ili nevoljene, nervozne, mušičave ili dobro raspoložene, da li imaju ljubanika ili ne, da li zarađuju ili su izdržavane, da li su u brak unele neku imovinu ili su se uselile u mužev stan itd. Da Zakon služi za zaštitu slabih onda bi valjda barem pomenuo decu koja su najslabiji i najranjiviji na nasilje u porodici ili stare roditelje.

Četvrta zabluda: Zakonom se sankcionišu nasilnici u porodici. Nije tačno. Kategorija lica koju Zakon sankcioniše naziva se u njemu „mogući učinilac nasilja u porodici“. Ona podrazumeva lica od kojih preti, kako kaže Zakon, „neposredna opasnost od nasilja“ bez obzira da li su ranije nešto učinili. Drugim rečima zakonom se pretežno sankcionišu lica koja još ništa nisu uradila.

Peta zabluda: Žrtva nasilja u porodici je lice koje je pretrpelo batine ili neko maltretiranje. Ne. Već je rečeno da je lice koje se Zakonom pretežno sankcioniše onaj ko još nikakvo nasilje nije izvršio. Drugim rečima Zakon žrtvom nasilja u porodici pretežno naziva lice kome još niko ništa nije ni uradio. Niti ga je tukao niti ga je maltretirao.

Da Vas podsetimo:  Svaka druga čistačica školuje decu na državnom fakultetu, a tek svaki četvrti političar

Šesta zabluda: Zakon je usaglašen sa celinom pravnog poretka. Nije. Nasilje u porodici je kod nas predviđeno Porodičnim zakonom i Krivičnim zakonikom u grupi krivičnih dela protiv braka i porodice. Drugim rečima objekt zaštite od nasilja u porodici u svim ostalim delovima pravnog poretka jeste porodica, a zatim brak. U ovom Zakonu je to žrtva. Za račun žrtve su žrtvovani porodica i brak.

Sedma zabluda: Zakon će pomoći našim porodicama. Ovo je možda i najveća zabluda koja prati Zakon. Upravo suprotno. Zakon će pospešiti da se porodice rastaču, rasturaju i raspadaju time što će na prvu pojavu nesporazuma, nesuglasica, razmirica ili svađa ohrabriti one koji se osećaju nezadovoljno, ozlojeđeno, uvređeno ili uplašeno da prijave to stanje policiji koja će za njihov račun da rasturi porodicu tako što će muškarca (unapred označenog kao nasilnika) odstraniti iz kuće, a zatim mu i zabraniti da razgovara sa ženom i decom (unaprd određene kao žrtve). Porodici se pomaže tako što se u njoj osnažuju međusobne obaveze a ne prava. Niti jedna porodica na ovom svetu nije opstala tako što je svako u njoj insistirao na svojim pravima već tako što se svako u njoj žtrvovao na svojim obavezama. Porodice ne opstaju na sebičnom uzimanju ili otimanju, bezobzirnom zahtevanju ili upornom inaćenju nego na požrtvovanom davanju i trpljenju, i iznad svega, uzajamnom praštanju.

Osma zabluda: Primenom ovog Zakona našim porodicama će biti bolje. Ovo je najveća i najordinarnija glupost. Upravo suprotno, ovim Zakonom porodica u Srbiji će dobiti zamah da se raspadne. Zakon je pisan kao da polazi od pretpostavke da su supružnici i njihova deca, ili stari roditelji koji žive s njima, stranci ili neprijatelji. Svaka porodica ima svoju dinamiku, svoje uspone i padove, svoje uspehe i neuspehe, svoje bolje i svoje loše trenutke. Sveukupna ocena razloga za njeno postojanje nije na državi koja prinudnim merama zabranjuje čak i da se muž i žena čuju i razgovaraju telefonom, nego na onima koji je čine. Ovim Zakonom država ima ambiciju da porodicu bukvalno „zaledi“ u jednom njenom možda i najgorem trenutku i da ne dozvoli onima koji su najzainteresovaniji da takva porodica opstane i da makar o tome razgovaraju. Pa valjda država treba da u porodici traži i podstiče ono najbolje, a ne ono najlošije? Zašto država, analogno ovom Zakonu, ne „zaledi“ porodicu u nekom njenom najboljem momentu i trajno zabrani npr. razvod ili njen raspad? Tako nešto naravno nije moguće. Odnose u porodici ne može da uređuje zakon i država, već supružnici, deca, i roditelji ili ko već čini neku porodicu. Ove stvari zakonodavac kada ozbiljno donosi zakone već dobro zna pa ih ne uređuje. Tako Porodični zakon u poglavlju pod nazivom „Dejstva braka“ ima samo 5 članova sa 6 prostih rečenica. Ovo je zato što niti jedan Zakon nije u stanju da uredi bogatstvo, sadržaj i množinu ljudskih odnosa koji čine prvo brak, a zatim i porodicu.

Da Vas podsetimo:  CEPORA otvara svoja vrata novim članovima tima

Deveta zabluda: Ovaj zakon će suzbiti nasilje u porodici. To se neće desiti. Možda bi se i desilo kada bi razlog za nasilje u porodici bila činjenica da je za kriv muškarac, budući nasilnik, čije buduće nasilničko ponašanje običan policajac može sa sigurnošću predvideti uz par kriterijuma koje Zakon propisuje. Ipak, stvari ne stoje tako. Da je tako nešto bilo moguće, onda bi valjda Lombrozo stekao svetsku slavu, a njegovi kriterijumi za prepoznavanje rođenih zločinaca bili implementirani u sve krivične zakone ovog sveta. To ipak nije slučaj. Njegove biološke teorije o rođenim zločincima koji se mogu prepoznati i unapred eliminiisati iz društva su doživele poraz kao izraz jedne totalitarne kriminalnopolitičke koncepcije koja negira slobodnu volju kod čoveka. Kada bi tako nešto bilo moguće dobilo bi se jedno preventivno krivično pravo koje će sva krivična dela predviđati i sprečavati pre nego što se dese. Ako je zakonodavac ovde u pravu zašto ne primeni ove kriterijume na sva krivična dela, a ne samo na nasilje u porodici? Ako možemo da prepoznamo buduće nasilje u porodici onda možemo i svako buduće krivično delo: i ubistva i razbojništva i silovanja itd. Štaviše, ako imamo pouzdana merila da prognoziramo buduće kriminalno ponašanje zašto ih ne primenimo da prognoziramo svako buduće ponašanje? I ono koje nije kriminalno? Zamislite sreću onog političara koji može da predvidi kako će ko glasati na izborima, ili onog fabrikanta koji unapred može da sazna koja će se roba prodavati na tržištu, ili onog kladioničara koji može da pouzdano prognozira ishode sportskih takmičenja…

Deseta zabluda: Za nasilje su „krivi“ samo nasilnici. Možda i nisu. Opisano stanje sa predviđanjem budućeg kriminalnog ponašanja je nešto što, ne samo da nije moguće, nego je jedna opsena sa opasnim posledicama. Da su ovakva predviđanja budućeg kriminaliteta putem bioloških merila izdržala probu vremena onda bi valjda u nekoj državi sa razvijenijom naukom krivičnog prava neko tako nešto već predložio a zakonodavac usvojio. Ne samo da ona ne postoje u drugim zakonodavstvima (čak ni onih država čija nauka ih je izmislila kao što je Italija) nego se slobodno može postaviti pitanje da li bi u Srbiji neko sociološko objašnjenje za nasilje u porodici bilo tačnije i ispravnije pre nego biološko, koje je očito nadahnulo zakonodavca u ovom slučaju? Nije li ovim Zakonom zakonodavac pokušao da skine odgovornost sa sebe za porast obima nasilja u porodici do kojeg je došlo usled njegove nesposobnosti da upravlja sociološkim tokovima na način koji ne podstiče nasilje? Možda su za porast obima nasilja u porodici (delimično ili pretežno) zaslužni i državna sankcija maničnog prikazivanja tzv. rijaliti šou programa na televizijskim kanalima sa nacionalnom pokrivenošću u kojima se najneposrednije podstiču akti nasilja u odnosima među ljudima koji žive u istom domaćinstvu ili policijska zaštita svečanim šetnjama homoseksualaca na gradskim ulicama kojom prilikom se otvoreno slavi primitivna nasilnička, prizemna, ogoljena i prostačka seksualnost? Da li je nesprečavanje, ili tačnije rečeno, zaštita ove dve slobodno se može reći nevredne pojave od njih stvorilo poželjne obrasce ponašanja u srpskom društvu? O ispravnosti ovog objašnjenja porasta obima nasilja u porodici može da se raspravlja, ali je svakako lakše optužuti za njega svaku muškarca/glavu porodice nego zabraniti najisplativije programske sadržaje komercijalnih emitera televizijskog programa ili se suprotstaviti homoseksualnom lobiju u međunarodnoj diplomatiji i njima inspirisanom domaćom kvazielitom.

Da Vas podsetimo:  Najstarija i najbogatija kultura Evrope

Idejna i vrednosna podloga zakonodavstva koje nas navodno štiti od porodičnog nasilja je jedna perfidna podmetačina uvezena i na silu nakalemljena iz nama stranog društva – američkog – i nama strane kulture ekstremnog feminizma. No ništa od njoj svojstvenog ne treba da nas čudi. Koliko bolesna neka ideologija treba da bude kad je došla na ideju da porodicu nazove nuklearnom?

Branislav Ristivojević

srpskipravnickiklub.rs

1 KOMENTAR

  1. a kako se zove ono sa savamalom,a kako se zove puštanje iz zatvora organizatora i saorganizatora ubistva ćuruvije.a kako se zove ubistvo sudije simeunovića,dade,pantića,ma ko da nabroji,znači naj veći nasilnici su komunističke vlasti.od njih svi problemi potiču.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime