O novinarima ili Lazanski – kandidat za ministra vojnog

0
566

gasic-vojskaDanas je za portfelj ministra najbolja preporuka novinarsko umeće ili uspešna odbrana grešnika aktuelne vlasti, ili, još bolje, i pored sumnjivih dostignuća fiskalne konsolidacije i neubedljivosti demagoških bajki o “neutralnosti” i “apsolutnoj naklonosti biračkog korpusa“, lansiranje neumerenih pohvala političkom umeću novog “najvećeg sina”.

Vojni kolumnista Politike je prema sajtu Vidovdan jedan od kandidata za ministra odbrane. Specijalista za vojna pitanja trebalo bi da u tami zakulise izbora ima prednost. Bar prema poznavanju “materije”, ali i navika ministarstava u kome je zaista bilo čudnih i nekompetentnih likova. Nesumnjivo da bi bilo koji od tri spomenuta kandidata bio bolji na toj funkciji od prethodnika, recimo od Borisa, kome su isporuke tenkova i topova za livnicu Sartid i uništavanje raketa, po nalogu ambasada, bili tek prva stepenica ka tronu podobnosti za najvišu predsedničku funkciju.

Mada najpoznatiji kandidat ima pravni fakultet, a ne vojnu akademiju, dugo je na poslu pratioca generalštaba u svim garniturama. Još pre Slobe, pa sve do Aleksandra. U tom poslu druga dvojica koje Vidovdan prezentira kao mogući izbor, su pored ovladavanja veštinom modernog novinarstva, žurnalizma bez rukavica i mnogo obzira, vični i političkom slalomu i to bez rušenja kapija. Čak i na najvećim strminama i zavojima političkih obrta.

MiroslavLazanskiTako bi nas moglo zadesiti čudo neviđeno dosad, da ako ne prođe Lazanski, uslikan u svim pozama na svim vojnim alatkama, alias Če Gevara ili bivši radijski glasnogovornik radikalnog nacionalizma, postanu branioci ovdašnjih neoliberalnih vrednosti globalizma. Što bi rekla moja pokojna majka (tako zovemo svoje bake u Banatu) “sačuvaj me Bože i sakloni”.

Zbog neospornih veština kandidata trkača za portfelj, koju je ekskluzivno najavio Vidovdan, ako su izvori prvoklasni, a čini se da jesu, nadmetanje za novog Gašića je krajnje neizvesno. Mada bi za bezbednost Srbije, ne i automatski ove garniture na vlasti, bilo bolje da se na tom konkursu pojavio, a na “liniji vatre” koju su nam obećali Ameri, vojnik od struke sa terena. Isproban, sa ratišta osvedočeni rukovodilac taktike i strategije kako sa NATO-om (koji nam je za vratom), recimo, ne daj Bože, general Lazarević, koga je vascela Srbija dočekala iz Haga kao heroja i nevinu žrtvu medijskog i sudskog komplota Vašingtona.

Da Vas podsetimo:  Ko su članovi medijskih komisija Ministarstva kulture i informisanja

Ili neko mlađi, a zapamćen sa manevara istinskih, a ne političkih, sa diplomom najviših ocena vojne akademije, uzornom i hitrom taktičaru-strategu u donošenju važnih odluka. Takva su vremena. Onaj koji nas je bombardovao ponovo je na vratima. Čupavo je za estradno ministrovanje. A to su obećanja bez pokrića. Jer, to u odbrani zemlje ne funkcioniše, ako već funkcioniše u izbornim kampanjama.

Novinarima se, dakle, u vremenu kada se ratovi dobijaju još pre aktiviranja vatrenog oružja, to sada uspešno odrađuju medijske kampanje agresijom spinovanja, nudi da budu ne sedma, već prva sila. Odmah do glavnokomandujućeg. A njegova funkcija će se izgleda preseliti iz predsedničke kancelarije u vladu. Jer, rečeno je od samog Nikolića da će nam Vučić “trebati bar narednih 20 godina”. Ako se uzme u obzir dosadašnji staž na vrhu, to je baš za vrat činilo se nedostižnom Josipu radniku Brozu. I tako bi, kao u vreme Tita, koga od malena veliča jedan kandidat, sve moglo preseliti na jedno jedino mesto, moć i odlučivanje i odgovornost.

A beše to, al’ nekad. Prepoznatljivo talentovanim poslenicima sedme sile, kakvi su neosporno kandidati za ministra, posebno Lazanski, u ono Brozovo vreme, kada reći „novinar“ nije odmah asociralo na vulgarno, svima vidljivo podleganje, bilo je dozvoljeno da se oprobaju. Ali ne kao ministri, već u ulozi Sizifa. Da se, dakle, poistovete u svojim ogledima žurnalističkog slobodoumlja sa herojem, ali samo u pokušaju. Uvek uskraćenom makar za korak, do slasti pobede. To je, bez obzira na izostanak korenitih promena u društvu, afirmisalo snagu i primer hrabrosti i u profesiji. Njihova kritika raslojavanja i rastuće nejednakosti nadirućeg kastinskog poretka u Brozovoj nomenklaturi, bili su jasan kontrast favorizovanim novinarima od najvećeg poverenja CK-ovcima, koji ipak nisu vrbovani za članove vlade. Ti partijski apartčici vode danas soroševske novinske agencije, a kumrovački kadrovi žare i pale u NVO ideologiji i dalje uticajnije druge Srbije, naročito na planu gušenja “srpskog nacionalizma“.

Sizifi su, pak, ukazivali i to predviđajući dolazeća vremena, na opasnosti od političke i svake druge korupcije u samom vrhu. U okruženju faraona, čiji su kerberi pažljivo vodili računa da u tim kampanjama slobodoumlja ne bude oštećena somotska rukavica gvozdene ruke. Ta praksa nuđenja slobode makar na kašičicu, preko labavljenja dizgina hrabrim i telentovanim novinarima, otvorilo je put blistavim perima počev od Radojičića, plejade Politike, Avgustiničić, Julijus, Dikić, Rančić, preko velikih imena NINA, Frana Barbijerija, sve do Crnčevića, Kalajića, Kapora, zašto ne i zaboravljenog Nebojše Jevrića, umrlog Piroćanca, ranog Marića u ranog Tijanića. Pa hajde, i ranog Lazanskog.

Da Vas podsetimo:  Pretnje o kojima novinari ćute: Kada ih ne možeš zaustaviti, napadni porodicu
George-SoroshZoran-DjindjicVesna-PesicJovan-Cirilov.
Džordž Soroš, Zoran Đinđić, Vesna Pešić, Jovan Ćirilov

Svi oni dobili su priliku da iskažu svoj talenat i kao pisci, neki i kao urednici. Demonstrirali su ubedljivost u animiranju javnosti polemičkim i svežim stilom. Oni su, naravno, upozoreni gde je granica, ali, ipak, bili su snažna transfuzija uverenju da imamo pravac i da on vodi prema demokratizaciji i slobodi mišljenja. To je otvorilo mogućnost da se društvo, kroz avangardnost “crnog talasa” na filmu, Bitefa u pozorištu i literaturi, pisac Mihalović recimo, dramaturg i pisac Kovačević, praksi ovaca u filozofiji, pa šezdeset osmaši, hipi tragači sa “boljim i crvenijim komunizmom“ (kakva zabluda) pojavio se i rok, stekne utisak o kretanju ka drugačijem.

Ali, nažalost, bez precizno fomulisanih kontura kako bi to drugačije moglo izgledati kada se oživi u praksi. Bile su to iluzije u koje su zaista verovali i tadašnji velikani novinari, pa i poletarci tog vremena, koje spomenusmo danas, pomalo tragikomične senke svojih iluzija i ambicija da odu dalje od svojih uzora, kojima se zaista verovalo. Ne dade im se. Verujem da se toga vremena sećaju i današnji preživeli veterani.

Kakve li namerne “slučajnosti” da su supervizori iz senke začetaka “ljudskih sloboda” za koje su se ti novinari iskreno i hrabro borili, oni nadasve iskusni internacinalisti zapravo crveni globalisti, španski borci i ostali, promoteri krvavog rušenja “nenarodnog kapitalizma”, a ispostavilo se na pragu novog veka, prvoborci za sebe i svoju stražnjicu, promenili ne samo ćurak već i ambicije i ulogu dolazećih vodećih novinara. Nametnuli im preko moći svemogućeg novca. Alternativa zaborav, prerana smrt za žurnaliste – kontejneri. Glavnu brigu u očuvanju titoističkog nasleđa pretvorili su uspešno u neoliberalnu ideologiju. U tehnologiju demokratije privilegija, kaka da svojoj deci, tako i najboljima u novom žurnalizmu i profesionalcima u ubacivanju trojki za sve timove. Često školovanih potomaka generala JNA i generala bezbednjaka.

Da Vas podsetimo:  Simonović podneo još tri tužbe

Taj trend je prvi oslikao još Ćopić, pa se samoubio. Pre njega u samopokajanju i Đilas i doživeo prirodnu smrt. Jer, taj je Titu jedno vreme bio previše blizak, ipak imao devet života. E, u tom prestrojavanju, kada iluzije više nisu bile potrebne, najtalentovaniji preletači novog jata srpskog novinarstva promovisani su u promotere i novog rijaliti ciničnog, podrugljivog odnosa prema čitalačkom narodu. Ali i otvoreno, bez ikakvih zazora slugeranskog puzanja pred sinekurama vlasti. To novinarstvo se, bez stida, čak ponosno, prostituiše na stranicama listova i na kanalima privatizovanih televizija.

Novinari starog (ot)kova, koji su znali da kamen mudrosti i savesti koji guraju neće možda stići na sam vrh, ali su kotrljajući ga ka nedostižnom, kalile sebe uz napore i rizike i bodrile svoje brojne poštovaoce, više nisu in. Čak ni u navodno socijalističkoj eri Miloševića. I kada je ta konačno oktobarska “demokratija”, koja je Slobu zbrisala, socijaliste presvukla u internacionalu, a radikalima promenila svest, u novinarstvu su preko noći u Titane izrasli oni već ranije spremni za nova vremena. Još od Kumrovca, pa na stranim kursevima “opismenjavanja“ i danas podržani stranim ambasadama, namenskim fondovima. Oni na zaprepašćenje Sizifa, opovrgavaju zakon da se ne može biti na više mesta u isto vreme. E, oni su postali uzor, kao Kiborzi, čipovani ljudi na daljinac. Oni su ukinuli Sizife kao smešne i prevaziđene. Za utehu, slično se događa i u svetskom novinarstvu.

Oni su, napuštajući mit o presudnoj ulozi vodećih novinara u poduhvatu za nedostižne ideale komotno zaseli na vrh. I počeli po logici i pravilima spinovanja čak jezikom ulice, ili demagoškog prerušavanja, toliko karakterističnog baš za aktuelnu vlast (dezi)nformišu. Oni su uveli praksu da se kamenje bezobzirno gura na dole. Ne više na gore, da se raspoređuje po glavi čitalaca u podnožju. Da bi ovi, izubijani, poniženi i ošamućeni, zauvek tamo ostali. Lobotomirani aktuelnom politikom, sve uz njihovu predanu asistenciju, koja se, naravno, nagrađuje visokom sinekurom.

Dragan Milosavljević

vidovdan.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime