Štrpce, ili Sirinićka župa, opština je na krajnjem jugu Kosova i Metohije. Srbi iz ostalih krajeva Kosmeta često se pitaju odakle snage i hrabrosti žiteljima Sirinićke župe da odole svim iskušenjima i da tamo još uvek žive? Sa jedne strane im je Šar planina a sa druge Albanci, sa kojima su imali i još uvek imaju probleme.
„Oče Partenije, vrtimo se u ovih nekoliko kilometara, svaki dan sve jedno te isto. Zato vam lepo kažemo da vi nas 10 hiljada Srba iz opštine Štrpce povedete sa sobom u Solun. Vidite kako je ovde teško, uguši nas ovaj mali prostor u koji su nas zatvorili. Poludećemo u ovom zatvoru, treba nam sloboda.”
„Vi opet, Tesaloniki, Tesaloniki. Nema, mora ovde da izdržite, da molite Boga, on pomogne”, odgovara povišenim tonom otac Partenije.
Stojim sa prijateljima nedaleko od grupe Štrpčana i slušam kako ubeđuju oca Partenija. Sve liči na šalu, a jedan od njih nam ukratko objasni da oni već godinama ocu Parteniju ponavljaju istu priču o kolektivnom odlasku u Grčku.
Otac Partenije Maheriotis je iz Soluna, sveštenik crkve Sveti car Konstantin i carica Jelena i više od 20 godina pomaže Srbima. Prikupljenu pomoć u hrani, odeći, obući, medicinskom i školskom materijalu dopremi do Kosova i Metohije i podeli onima kojima je najpotrebnija. Imala sam tu sreću da ga te večeri upoznam u Štrpcu.
„Nema mesto u Tesaloniki, guzva. Za 20 dana, za Novu godinu, dođe 500 hiljada gosti, sve puno. Grčka ima kriza, nema pos’o”, nastavlja otac Partenije svoju priču i ubeđivanje da na Kosovu i Metohiji Srbi moraju da ostanu da žive.
„Pa gde je će da stane tih 500 hiljada, oče Partenije, staće i nas deset hiljada iz Štrpca“, reče neko iz gužve, a otac Partenije odmahnu rukom u znak da odustaje i ponudi vino koje je doneo iz Grčke.
ŠTRPČANI RAZMIŠLjAJU DA KOLEKTIVNO ODU
Možda ova priča nema smisla za nekog ko dobro ne poznaje kako Srbi na Kosovu i Metohiji žive, posebno poslednjih 16 godina. Ono što sam čula te večeri u Štrpcu i samoj mi je toliko puta palo na pamet – otići odavde, ali ne u centralnu Srbiju, već mnogo mnogo dalje. Pred sveštenikom iz Grčke Srbi iz Štrpca nisu te večeri ništa krili, govorili su ono što zaista osećaju.
Nedavno sam bila u Štrpcu i videla ljude koji su sa ocem Partenijem pre nepune dve godine pričali o odlasku u Solun.
„Otac Partenije bolje zna kako je nama ovde od svih političara iz Beograda, i ovih sadašnjih i onih bivših. On vidi ono što oni ne vide, ili se prave da ne vide – našu patnju. On je naš prijatelj, divan čovek, i zato pred njim otvaramo dušu. Naravno da se šalimo sa odlaskom u Solun, ali se ne šalimo sa željom da kolektivno negde odemo i počnemo ispočetka. Pominjemo mi to i drugima, jer nije dobro. Nije dobra politika koja se vodi.”
„Zašto?”
„Kako zašto? Ne pravi se luda, kao da je tebi u centralnom delu Kosova bolje?”
„Ne, nije mi bolje, ali ja pitam vas? Čujem na televiziji da ste najuspešnija opština sa srpskom većinom na Kosovu i Metohiji, još malo pa čudo”.
„Tek će čudo da bude, pazi šta ti kažemo. Samo neka prodaju Ski centar Brezovicu, čudo ima da bude kojom brzinom će Albanci da kupe svu našu imovinu. Ovo je rudnik zlata, i znaju to oni što ga kupuju.”
Atmosfera je malo neprijatna jer se na licima tih ljudi vidi bes, ali nastavljamo razgovor.
Kažem im: „Možda ćete tako lakše opstati u Štrpcu. Možda će ljudi imati posao, možda ćete lakše živeti u ovom okruženju? Ne mora da znači da će se sve raspasti.“
„Možda, možda, ti opet kao da si sa Marsa pala. Šta ćemo da radimo? Da sadimo maline? Jedni da sade, a drugi da beru u nadnicu, i tako do kraja života. Čuli smo i mi da su nas prozvali kosmetsko Arilje. U Štrpcu jedva 50 hektara pod malinom a u Arilju dve hiljade hektara – stvarno možemo da se upoređujemo”.
„Šta fali malini?”
„Ništa joj ne fali, ali neću da je sadim zato što mi to neko nameće. Hoću da imam pravo izbora, a ne da dođe neko iz Beograda, Prištine, Brisela ili odakle već, i kaže da je za moje dobro da gajim malinu. E neću! Mogućnost izbora čini čoveka slobodnim. Čuli smo mi za malinu, kupinu, jagodu i borovnicu mnogo pre nego što su se oni setili da nam to ponude kao slamku spasa. Borovnice beremo otkad znamo za sebe. Sad su oni otkrili toplu vodu”, pričaju iznervirani Štrpčani.
KORNIŠONI MOGU, BREZOVICA NE!
Poslednjih godina jedan broj ljudi u Štrpcu i okolnim selima gaji malinu. Prirodni uslovi za gajenje ovog voća su idealni i prinosi su dobri. Sve su to bile donacije za pokretanje porodičnog posla. U Štrpcu ćete čuti različite priče ko je i kako dobijao donacije. Uglavnom će reći da je glavni uslov bio učlanjenje u ovu ili onu partiju. Sa druge strane, veći broj ljudi teško prihvata realnost koja mu se na silu nameće i otuda bes.
Nepuna dva kilometara od Štrpca je naselje Brezovica i u njemu hotel Narcis. Tu su i hoteli Junior i Lahor. Na 1.750 metara nadmorske visine nalazi se hotel Molika. Skijaški centar koji Brezovica ima jedan je od najboljih u Evropi, a može rame uz rame da se nosi sa mnogim svetskim centrima. U Sirinićkoj župi će vam svi ispričati priču kako je zamalo Brezovica ispala iz trke za organizaciju zimskih Olimpijskih igara i tvrde da je iz političkih razloga kandidatura pripala Sarajevu. Da su ski staze na Brezovici jedne od najboljih u Evropi, potvrdio je prošle zime i Bojan Križaj – čuveni jugoslovenski reprezentativac u skijanju – rekavši još da je to jedina prava planina u Srbiji, i da je, po stazama i kapacitetima koje ima, jedino mogla u velikoj Jugoslaviji da joj parira Kranjska Gora.
„Ineks ski centar Brezovica je sto odsto u srpskom vlasništvu, ali ga vlast u Prištini prodaje francuskom konzorcijumu. U život možemo da se kladimo da iz njih stoji albanski kapital. Živeli smo od turizma, mnogo nas je radilo u hotelima, skoro svaka kuća je izdavala sobe turistima. Sve je to davna prošlost. Umesto da država Srbija – ako je ovo srpska opština, kao što tvrde, koju mogu finansijski da pomažu – uloži pare u obnovu hotela kako bi počeli da radimo ono što najbolje znamo, mi treba da sadimo maline. Je l’ to neka kazna za nas Srbe? Kao na čelu da nam piše da mi isključivo hoćemo da se bavimo poljoprivredom, pa nam samo takve projekte nude. To je prešlo svaku granicu. Sa ovakvom politikom Srbi u Sirinićkoj župi nemaju nikakvu budućnost.”
Pitam ih: „Mislite li da u uslovima kakvi jesu država Srbija sebe smatra vlasnikom ne samo ski centra nego i mnoge druge imovine širom Kosova i Metohije”?
„Borba za ski centar joj je najbolja prilika da dokaže da je i dalje prisutna na Kosovu i Metohiji. Parole koje izgovaraju odavno za nas nemaju nikakvu težinu, sve je to iluzija. Šta Srbija vrednije ima, kada je turizam u pitanju, na Kosovu i Metohiji od ovoga? Koji je veći i vredniji turistički centar u Srbiji od Brezovice? Proda li se ski centar, samo je pitanje vremena kada će svako od nas prodati imovinu i otići odavde. Znaju Albanci da je to glavna karika koju treba pokidati, i sve je ostalo prepušteno vremenu. Vikend naselje koje se nalazi na putu ka stazama je već u njihovom vlasništvu. Sve i da mi stariji trpimo, naša deca neće. Mi živimo za to da ovaj kraj bude što je nekada bio. Da zimski turizam ponovo oživi, da radimo ono što najbolje znamo, ali svesni smo da to neko ne želi. I to Srbima treba oteti”.
Priča žitelja Siriničke župe mogla bi da se prenese i na ostale delove Kosova i Metohije. Politika je takva da, gde god su Srbi, treba napraviti multietničke sredine, gde god su Albanci, Srbima ne treba dati ni da privire. Sve što je vredno mora da pripadne Albancima.
Već 16 godina živimo zatvoreni u geta. Mi smo slobodni samo u tih nekoliko kilometara, mada smo i tu na oprezu jer nema dana da se ne desi neka neprijatnost. Van tih naših mesta –strah je naš verni drug. Politika vlasti u Beogradu i Prištini, kao i međunarodne zajednice, jeste da nam se pomogne da životarimo u tih nekoliko kilometara. Tu mi treba da sadimo maline, u slučaju centralnog Kosova bilo je priče o čeri paradajzu i kornišonima, u prizrenskom kraju – u onom vinogorju – su već sadili šafran, kao da za bolje ne znamo.
Svih ovih godina trpimo i čekamo da se nešto promeni potpuno svesni da smo deo nekog nakaradnog svetskog plana i da su malina, čeri paradajz i kornišoni maksimum koji Srbi trenutno na Kosovu i Metohiji mogu da dobiju, ali imamo pravo da kažemo da se ne slažemo, da hoćemo više, da znamo za bolje. Ponoviću po ko zna koji put da bi trpeli sve ovo samo da se vlast u Beogradu drži po strani, jer bi imali neku nadu da će se jednom sve okrenuti. Otkad zvanični Beograd sve ovo aminuje, mi smo izgubljeni. Zato za sve nas na Kosovu i Metohiji priča o ocu Parteniju i kolektivnom odlasku i te kako ima smisla.
Janja Gaćeša
Novi Standard
