Istina je da se „dogodio narod“, tačnije – da je omladina rešila da nešto učini. Na ulici su i deca od 13 do 18 godina, koja sa onima do 30 godina čini većinu koja ulazi sukobe sa policijom
Dok traju protesti slušam pesmu „Još uvek ima nade“ Del Arno Benda.
Na protestima sam od prve večeri, uvek u prvim redovima, i kad je bilo nemoguće da se priđe od suzavca, izdržao sam više puta i prišao da napravim snimke. Samo što sam stigao prvo veče, i otišao na stepenice da vidim šta se tačno dešava ispred kordona koji je stajao ispred ulaznih vrata u Skupštinu, gde sam napravio kratak snimak čim sam stigao, policija je počela da ispaljuje suzavce u masu, daleko od stepenica. Dakle, ovo je lično svedočenje, nisam stigao da pratim medije i ne slušam mnogo ljude koji nisu bili na protestu šta misle da se tamo događa, jer se oni informišu preko medija ili imaju neke svoje sulude teorije zavere. Na Fejsbuk profilu objavljivao sam svako veče snimke i slike sa protesta. Kao i uvek, sve radim javno i javno iznosim svoje mišljenje.
Lično poznajem dve najveće „zvezde“ među uhapšenima (jednog par godina, a drugog skoro 30 godina), zbog kojih su se oglasili čelni ljudi države i koje su blatili u režimskim medijima, tako da mogu da kažem da sam u sve što se dešavalo na ulicama Beograda dobro upućen, i znam koliko su besmislene teorije zavere. Ništa od toga nije tačno. Istina je da se „dogodio narod“, tačnije – da je omladina rešila da nešto učini.
Prvi dan do kasno uveče nisam znao šta se događa. Bio sam na treningu, kad sam čuo da su uvedene nove mere, a zatim i da će biti neki protest. Otišao sam kasnije na Fejsbuk, i video pozive da se dođe u grad na protest. Kasnije sam se našao sam par prijatelja i sa njima otišao. Na stepenicama skupštine našao sam se oko 23 časa, posle toga je nastao haos. Tada sam čuo da su pre toga Srđan Nogo i Damnjan Knežević ušli u Skupštinu i da je Damnjan uhapšen sa još par saboraca.
Na ulazu u Skupštinu sa kordonom se tuklo par desetina ljudi, iza njih na stepenicama niko nije imao nameru da pravi haos, ljudi su uglavnom stajali ili snimali, kao što sam i ja snimao, a iza nas, hiljade ljudi na platou ispred Skupštine samo stoje, među njima je dosta mladih i žena, niko nije imao nameru da upada u Skupštinu. U opasnosti su bili policajci u kordonu da zadobiju neke povrede, ali ta ekipa koja se tukla sa policijom ispred kordona nije bila masa ili snaga koja je mogla upadne u Skupštinu.
Dakle, prema mom mišljenju, nije postojala opasnost da se probije kordon. Postojao je bolji način da se reši ta situacija. Ali u policiji više nema dobrih kadrova, neko je doneo naredbu da se Skupština brani kao da je neka vojna formacija napala Skupštinu, pa su počeli da ispaljuju suzavce na masu, u kojoj su većinu činili mladi i žene. To je razbesnelo i one koji su bili miroljubivi, poput mene, i tako je sve počelo. Građani su to shvatili kao napad od strane policije i mnogi su rešili da pruže otpor i da se ne povlače. Svi su se povukli trenutno, dok se ne oporave od suzavca. A onda je većina, polako, počela da se vraća. Osim što su bacali suzavce, policajci su kasnije gađali kamenjem građane. Jedan kamen, koji je doleteo iz kordona i koji je bacio neki policajac, proleteo je pored moje glave, dok sam se spremao da snimim sukobe. Video sam policajca se kamenjem u rukama i bez šlema da je izašao iz kordona, bacio kamenje u pravcu demonstranata, a onda nešto urlao, i kad su poletele kamenice prema njemu, pobegao nazad u kordon. Sukobi su trajali skoro do 2-3 sata ujutru, u širem centru grada. Suzavac se i te noći, i drugih večeri kad je bilo sukoba, osećao kilometrima daleko od Skupštine. Potrebno je utvrditi i šta je policija tačno bacala na narod, pošto se sumnja da to nije samo suzavac i da se koristio suzavac kojem je davno istekao rok upotrebe. Posebno jer je ušao u porodilište i domove građana koji žive u centru grada.
Dakle, što se tiče prvog protesta, do svega je došlo spontano. Pre toga su Srđan Nogo i Damnjan Knežević danima bili ispred Skupštine i tražili da im se omogući da uđu u Skupštinu. To su bili mirni protesti, prvi dan je došlo par stotina ljudi, a kasnije je dolazilo par desetina ljudi. Policija je mislila da će i to veče, nakon konferencije za medije predsednika republike, biti slično, i zato nije bila spremna. Ali, bes naroda je bio ogroman i nikog nije bilo briga ko je prvi pozvao na protest. I nikog više nije bilo briga za podele među levičarima i desničarima, u sukobima sa policijom učestvovali su i desničari i levičari (možda malo više desničari koji su branili i KiM), građani koji se ne poznaju međusobno i koje niko nije organizovao. Policija se uplašila besa, i reagovala prekomernom upotrebom sile.
To je istina o nastanku sukoba. To je ohrabrilo mnoge, a posebno one koji su učestvovali prve večeri u sukobima, da se vrate u sutra i da se ponovo obračunaju sa policijom. Tek od tog trenutka možemo da govorimo od ubačenim elementima, a i sama policija je bila bolje organizovana.
Međutim, ti ubačeni elementi činili su najviše 10 odsto demonstranata, 90 odsto su činili obični građani, uglavnom mladi oko 20 godina starosti, bilo je tu i dosta devojaka i žena, neke su pokazale da su hrabrije od većine muškaraca. Policajaca u civilu je bilo više, kao i parapolicijskih snaga koje prate kordone kada krenu u opšti napad i hvataju građane. Jedan je tako i mene hteo da uhvati kod crkve Sv. Marka. Nakon što su stigli hameri i policajci krenuli u opšti napad, masa se razbežala kroz Tašmajdanski park, ja sam ostao, i video kako policajac na platou ispred ulaza u crkvu obara mršavog momka, a onda stiže još 10 policajaca i svi biju i gaze momka koji je na zemlji.
Vratio sam se skoro do stepenica na ulazu u crkvu iz pravca Taša, da snimim to prebijanje mršavog momka, kad sam video da mi sa leve strane dolazi neko ko izgleda kao navijač, i obučen je kao demonstrant, međutim, odmah sam shvatio da je to policajac u civilu, video sam da ima oko 30 godina i da sam dosta jači od njega, pa sam ga pustio da mi priđe, a kad je počeo da trči ka meni, ja sam se vratio par metara nazad, ka drveću, tako da on bude daleko od specijalaca koji su tukli tog momka, međutim, kad je on potrčao ka meni, doletela su dva klinca i kamenovali su tog policajca, koji je izgledao kao huligan, pa je on pobegao. Onda se na stepenicama na samom ulazu u Crkvu Svetog Marka pojavio još jedan takav policajac-huligan u civilu, koji je urlao ka tim klincima i meni u stilu – dođite ako smete, naravno, sa mnogo psovki, uličarski, dok iza njega stoje specijalci. Takvi policajci su tukli Damnjana Kneževića, koji je bio prvi na barikadama na Kosovu i Metohiji, da pruža pomoć tokom poplave u Obrenovcu, itd. On i njemu slični momci uvek će biti u prvim redovima kad neko napadne Srbiju. Izdaja svoje države i svog naroda je, takođe, napad na Srbiju. Terorisanje građana tokom pandemije je, takođe, napad na Srbiju.
Prve večeri jedini sam video momka koji je zapalio vozila iza Glavne pošte na prvom protestu. Slučajno sam u tom trenutku tuda prolazio. Nisam mu video lice, ali on nije policajac i ne radi za policiju, naišao je slučajno malo pre mene i video je ta vozila na kojima su već bila razbijena sva stakla, samo je prošao i zapalio ih, a onda se pozdravio sa drugarima koji su naišli, i otišao. Posle su neki govorili da je policija zapalila svoja rashodovana vozila. Posle toga sam ostao na platou ispred crkve Sv. Marka, i video da vozila vatrogasne službe nisu mogla da priđu bulevarom, ostala su tu zarobljena. U tom trenutku, reporterka RTS-a izveštava direktno u program RTS-a. Kasnije sam video da je ona u tom trenutku govorila da su vatrogasci ugasili vatru na tim vozilima. Dakle, dok su ta vozila gorela, i dok je ona gledala kako gore, govorila je da su ih vatrogasci ugasili. Eto koliko ništa ne smete da verujete medijima. I zato me ne zanima šta bilo ko govori o samim dešavanjima na protestima, sve sam svojim očima video, pa i kad je bilo nemoguće da se gleda i diše od suzavca. Više od 10 puta, za par dana sukoba, bio sam u epicentru dešavanja – gde je bilo najviše suzavca.
Malo je takvih svedoka. Nisam mogao kasnije, kad se razbije masa, da pokrijem ceo grad, jer su sukobi, sa jedne strane, išli do Vračara, sa druge strane, do Dorćola, a sa treće strane, do Zvezdare. Video sam takve sukobe na Dorćolu, a jedno veče su došli do opštine Zvezdara i pijace Đeram. Svuda je bilo policajaca koji su lovili građane, i nisu birali koga će da prebiju i uhapse. Uvek je bilo prekomerne upotrebe sile od strane policije. Nešto od toga pojavilo se u javnosti. U stvarnosti je sve bilo gore, jer kada krene najjači napad policije i kad se sa konjicom, hamerima i psima, uz dosta ispaljenog suzavca, razlete po gradu, teško je sve to snimiti, ne može da se diše od suzavca i gubi se ravnoteža, a policajci ne biraju koga će da tuku i hapse, tako da svako mora da se povlači. To izgleda kao da smo u nekoj ratnoj zoni. Nešto od toga je zabeleženo samo u glavnim gradskim ulicama.
Ne bih više u ovom trenutku pisao o samim protestima, želim da vidim šta će da bude narednih dana, nadam se samo da policija neće ubiti neko dete, jer ako to urade, toliki je bes u narodu, klinci su toliko hrabri, sigurno će biti ubijen i neki policajac. Ono što rade na protestima, a sada i pre i posle protesta, i posebno sa uhapšenima, samo izaziva dodatni bes i sve je više klinaca i građana koji žele da se osvete policiji. Policija bukvalno sve radi pogrešno, od prvog dana. Sada maltretiraju klince oko centra grada, isto se dešava u drugim gradovima u Srbiji, a među mladima koje zaustavljaju su i oni koji ne dolaze na proteste, pa samo stvaraju nove neprijatelje.
Problem je to što većina građana, a posebno apsolutna većina klinaca koji su u prvim redovima na protestima (radi se o desetinama hiljada širom Srbije za 6 dana protesta), ne veruje političarima. Ne veruje vlasti, žele da je sklone, ali ne veruju ni opoziciji. Većina smatra da SPC i SANU nisu na strani naroda. O policiji svi misle sve najgore – sada svako ko u društvu tih klinaca počne da brani policiju, rizikuje da dobije batine. Takvo je stanje stvari na terenu. Izgleda kao da Srbija klizi u anarhiju i građanski rat i da to niko ne može da zaustavi.
Moje lično mišljenje je da još uvek ima nade. Video sam toliko toga što uliva nadu, ali o tome više u drugom tekstu. Sad sam hteo da upoznam javnost sa onim što se dešavalo na samoj ulici, onako kako sam svojim očima video, a trudio sam se da uvek budem u prvim redovima i gde je najveći sukob. I ako mogu nekako da utičem da ne dođe do toga da neko dete ubije neki policajac ili pripadnik parapolicijske formacije. Na ulici su i deca od 13 do 18 godina, koja, zajedno sa mladima od 18 do 30 godina starosti, čine većinu koja ulazi sukobe sa policijom. To nisu huligani. Za mene su oni heroji. Toliko se razlikuju od generacija titovih pionira, da izgleda kao da nisu isti narod. Zato ima nade.
Nikola Veragić
Izvor: Stanje Stvari
