O protestu

Objašnjenje mog stava – za nacionalno svesne a strpljive, sa ostalima više zaista neću moći da komuniciram povodom ove teme

Od kako sam se usudio da budem toliko glup da iskreno iznesem svoje utiske sa protesta mladih Srbije morao sam da se izborim sa mnogo pohvala i podrške ali i sa mnogo kritika i napada.
Razumem kritike i napade iskrenih ili plaćenih pristalica režima, ali mi je teško da razumem brojne protivnike režima, a pritom ljude s kojima delim brojne zajedničke vrednosti.
Verujem da je i njima teško da razumeju mene.
Zato imam potrebu da ovo kažem, ne mogu više da se snađem u šumi komentara pod ovjavama.

Pre svega da kažem da je meni lično noćna mora bila situacija u kojoj bi morao da se u drugom krugu predsedničkih izbora odlučujem između kandidata sadašnje i bivše vlasti.

Kao i mnogi nisam pristalica ni bivšeg režima koji nas je zadužio i rasprodao toliko da je ovom režimu ostalo nedovoljno za prodaju, pa se bacio uglavnom na novo zaduživanje. Dok ne krene rasprodaja obradive zemlje i još ponečega.
Kao i mnogi nisam ni mislio da glasam pošto mi ponuđene opcije i vladajuće i opozicione nisu nudile nadu u promenu na bolje. S nekima sam i delio određene vrednosti ali nisam verovao u njihovu metodologiju.
Sistem je u temeljnom kvaru i teško je čekati njegove evolutivne promene, koje po dosadašnjem iskustvu idu veoma sporo.
Trebalo je ugroziti legalitet i moralni kredibilitet bilo koje vlasti koja bi čuvala sitem koji nas upropaštava.

Pošto opcija bojkota očigledno nije imala perspektivu, a istovremeno je došlo do nezapamćenog medijskog pritiska i korišćenja svih tehnika za zbunjivanje, plašenje i korumpiranje birača usvojenih ovde za poslednjih četvrt veka, kao i očiglednih zloupotreba pozicije vlasti, ipak sam izašao na izbore i glasao za kandidata sa kojim sam se najmanje neslagao. Cilj je bio da bahatost vlasti oseti da ipak ne može glatko da ostvari hipnozom naroda upropaštenog katastrofalnom medijskom scenom i lošom kulturnom politikom baš svaki zacrtani cilj. Da makar počne da misli o svom narodu, a ne da ga ponižava , ogovara i hvali se radom na promeni njegovog identiteta.
Trudio sam se da motivišem što veći broj ljudi sa kojima komuniciram da izađu na izbore i da se izborimo za dostojanstvo upropaštene i umorne Srbije.

Umor i beznađe s jedne strane a interesi i hipnoza s druge učinili su da je vlast je ipak uspela u svom naumu. Što Srbiju ostavlja na milost i nemilost samovolji čoveka koji je kampanju za Predsednika Srbije vodio sa pozicije Predsednika Vlade.

U atmosferi trijumfa s jedne strane i apatije i razočarenja s druge, u atmosferi polarizacije koju je hipnotizer pobednik sve vreme stvarao, podigli su se samo protesti mladih ljudi, uglavnom studenata i učenika, kojima se pridružuje i jedan broj odraslih.
I ja sam naravno uz njih koji se bore za dostojanstvo svih nas, pa i onih hipnotisanih. Oni koji imaju jake interese su kategorija za sebe o kojoj ne bih. Oni se inače kameleonski neprincipijelno priklanjaju opciji koja pobeđuje, teško ih je zdržati na gomili zarad detaljnijeg ispitivanja.

Protesti nemaju jasan cilj.
Naravno. Ko ovde pa zna instant rešenja za izlazak iz blatnjave jaruge u kojoj smo se zaglavili? Ali logika je druga – ako ih nema, zašto da se i trudimo.
Organizatori se toliko vešto kriju.
Po oceni uvek verziranih stručnjaka za politiku kojih imamo u broju da reše sve probleme i Evropske unije i Amerike i Rusije i još da im ostane potencijala za rešavanje klimatskih promena i topljenja Arktika – zna se ko su organizatori. Ne mogu baš da se slože o kome se tačno radi ali se svi, i oni hipnotisani da je sve kako treba i oni apatični, slažu da su protesti podmetačina nekoga sa strane ko ovoj zemlji ne želi dobro.

Bilo bi sumanuto ako bi iko pokušao da razmontira sve racionalne i iracionalne argumente koji s pojavljuju u osuđivanju jedine grupacije koja trenutni u Srbiji daje znakove života. Poseban problem mi je da se raspravljam u vezi sa tim sa onima koju su mi nekako po poltičkim stavovima najbliži, koji pripadaju nesrećnoj nacionalnoj opoziciji.

Istraživanja govore da je otprilike pola Srbije za ulazak u EU, a nešto manje od pola protiv. I da trend ide u korist ovih drugih. Ogromna većina je protiv ulaska u NATO i ogromna većina je naklonjena čvrstim odnosima sa Rusijom.
Zahvaljujući opterećenju poznavanjem „dubinskih strujanja“ u svetskoj politici srpska nacionalna opozicija u trulom sistemu nije u stanju da zastupa ne polovinu Srbije, ne većinu nego tek ako i desetak posto, pocepana u najsuprotstavljenijim verzijama prioriteta. Neko nas je ozbiljno pocepao a mi ili se pravimo da nam nije ništa ili znamo samo da kukamo. Šta nam onda ostaje samo da budemo pametni, toliko pametni da u tome nađemo zadovoljstvo zbog apsolutne neadekvatnosti i promašenosti delovanja.

Pošto su nacionalno odgovorni, mnogi iz ove grupacije su žestoko protiv protesta jer iza njih stoje neprijatelji države i naroda. Sve se zna. Po meni zna se samo sledeće – mi se plašimo. Imamo strahove, kako ko i kako kada, od otvorenih strahova za egzistenciju do straha da ne ispadnemo još i glupi i naivni. Što zapravo i nije naš strah, nego strah naše sujete.
Kako je moguće da smo došli do tolikog nepoverenja u sopstvene snage?
Pričati na sav glas o tome kako čak i ako su protesti za sada spontani sigurno će ih preuzeti neki mračni ljudi, okoristiti se time i napraviti nas sve na budale ili nas uterati čak u građanski rat – objava je naše nemoći. Mi tu ništa ne možemo. Ne možemo da se priključimo i da iskoristimo energiju mladih, da možda napravimo po neki kompromis, da dođemo konačno do izgledne zajedničke platforme sa onima koji možda ne misle identično kao mi – ne. Mi znamo da je to nemoguće. Nije nemoguće – nego samo mi mislimo da je nemoguće. Dok se ne pojavi neki politički fantom pa ga – što je malo verovati – svi sa protesta podrže, i te kako je moguće udružiti se u rešavanju prvog problema. Ako je neko i pokrenuo ove proteste – zar ne vidite da se radi o otvorenoj igri u kojoj sve može da se menja. U stvari možda ne možete da vidite ako se ne pojavite na terenu.
Pa i kost kad pogrešno zaraste lomi se da bi zarasla kako treba, a kamoli nešto što su ljudi napravili i to u godinama nenormalnih okolnosti i delimične strane okupacije.

Kao sa Pravoslavnom verom slično je i sa odanošću svom narodu, rodoljubljem. Ne mora ono stalno da se baca svima u oči, nego treba delovati po tome. Oživljavati vrednosti. A sa kim je lakše napraviti kompromis nego sa mladim ljudima bez kojih ovoj zemlji nema budućnosti. Možda je i vreme malo iskreno korigovati svoje stavove, naravno ne i moral i vrednosti.
Mi ne možemo da izdržimo još jedan talas odliva mozgova i životne energije. To treba svima da nam je jasno. Nije put osuđivanje nedovoljno rodoljubivih mladih ljudi, previše pod uticjem zapadnih vrednosti, nego iskren pokušaj da se stvori zajednički front. I da se u njemu vrati borba za nacionalnu kulturu i nacionalni identitet koji će svaki iole otmen mlad čovek prihvatiti ako mu se predstavi na pravi način.

Ti mladi tamo su trenutno mogućnost da se ujedinimo i ublažimo razlike, između ideologija, između Beograda i ostale Srbije. Studenti su više od Beograda to svi znamo. I njihovi roditelji i svi ostali.

Hvala predsedniku Vlade, Države i šarma, koji je svojim ponašanjem izazvao proteste. Oni su jedinstvena šansa da pokušamo da dođemo do preformulisanog rodoljubivog jedinstva.
Hipnoza koja veliki broj ljudi (naravno ne „više od pola Srbije“ kako se hvale pobednici nameštene utakmice) drži u ubeđenju da su istovremeno nacionalisti i evrofanatici neće moći dugo da traje. Ali ako mi ništa ne uradimo, i to da počnemo odmah, od ovih protesta – to može da traje ipak predugo.

Ko god se od starijih brine za ishod ovih protesta – najbolje je da mu se pridruži. Ako toga ne bude, neće to dugo ni trajati. Ali eto, svi mi iskusni i pametni imaćemo utehu – bili smo u pravu. I nastavićemo da gubimo sa tom utehom. Naša zemlja će nastaviti da propada a sa našim mladima ćemo da komuniciramo samo preko fejsbuka i skajpa jer na ulici to nismo hteli.

Nenad Ilić

www.facebook.com/dakon.ilic