O radu Muzeja žrtava genocida

Nameravamo da pokrenemo nacionalni multidisciplinarni projekat popisa ratnih žrtava u srpskom narodu.

Za prve dve decenije od osnivanja Muzeja žrtava genocida nije bilo u javnosti toliko pomena koliko u poslednje godinu-dve. Za to ima mnogo razloga, više opravdanih, a manje neopravdanih. Ta činjenica zahteva dodatna obrazloženja.

Muzej žrtava genocida osnovan je Zakonom o osnivanju Muzeja žrtava genocida („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 49/92 od 16. jula 1992. godine) „radi trajnog sećanja na žrtve genocida nad Srbima, prikupljanja, obrade i korišćenja podataka o njima i ostvarivanju obaveza iz Međunarodne konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida“ i dalje: „Muzej se može baviti i prikupljanjem, obradom i korišćenjem podataka o genocidu nad Jevrejima, Romima i pripadnicima drugih naroda i nacionalnih manjina“. Formalna registracija je izvršena 27. januara 1995, pa je Muzej počeo institucionalno da funkcioniše.

Shodno Zakonu o osnivanju, Muzeju je određeno sedište u Kragujevcu. Međutim, celokupna delatnost, sem računovodstvenih poslova, odvija se u Beogradu, Trg Nikole Pašića br. 11/III, gde se nalaze radne prostorije (šest spojenih soba) organizacione jedinice (Dokumentacioni centar).

Sam proces od ideje do registracije obeležen je nedoumicama o sedištu (Beograd ili Kragujevac), potom o koncepciji, o kadrovima, o smeštaju, o finansijama…

Do danas je nejasno zašto gotovo nijedan od tih osnovnih problema nije do kraja razrešen. Zna se da je u osnivačkom aktu naglašeno da će osnovni predmet istraživanja biti Drugi svetski rat na teritoriji Kraljevine Jugoslavije. To je pre dve godine promenjeno pa je vremenski period protegnut na ceo 20. vek.

Teško je odgovoriti na pitanje zašto se insistiralo na ideji o muzeju, a ne, na primer, o Institutu za istraživanje genocida. Moguće je objašnjenje da inicijatori stvaranja muzeja nisu poznavali osnovne činjenice iz muzeologije (muzejski materija, zbirke, stalna postavka, depoi) pa stoga i ne čudi da nisu sačinili koncepciju institucije. Doduše, bilo je ideja da se u okviru Muzeja formira i institut. No nije bilo političke volje za tako nešto.

Najvažnije aktivnosti Muzeja bile su okrenute na stvaranju Dokumentacionog centra u Beogradu, i to je rezultiralo relativno bogatim fondovima. Nažalost, od samog osnivanja nije pridavana važnost originalnom arhivskom i foto materijalu, pa u tim fondovima preovlađuju kopije. I pored te greške u razvoju, prema materijalu koji je sakupljen, vredni su pomena fondovi i zbirke: Zbirka dokumenata (Fond „Žrtve rata 1941-1945“, Fond građe o ratnim sukobima od 1991. godine, Fond Međunarodni sud pravde, Fond Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju u Hagu, Fond legata); Zbirka predmeta; Zbirka umetničkih dela; Zbirka dokumentarnih fotografija; Multimedijalna zbirka (Videoteka, Audioteka, Digitalni zapisi, Mikrofilmovi, Filmovi, Mape). Posebno mesto imaju pomoćne zbirke i fondovi: Fond kopija arhivske građe, Fond zapisa sa interneta, Fond kopija digitalnih zapisa, Biblioteka, Hemeroteka.

Jedan od najznačajnijih projekata ima naslov „Žrtve rata 1941-1945“ (Revizija Popisa „Žrtve rata 1941-1945“ iz 1964. godine). Cilj projekta je poimenično utvrđivanje žrtava Drugog svetskog rata sa punom identifikacijom, bez obzira na nacionalnu, versku, etničku, ideološku i vojno-formacijsku pripadnost. Značajan je i projekat proučavanja zločina u građanskim ratovima u raspadu SFR Jugoslavije (oružani sukobi 1991-1995) i NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju i sukobi na Kosovu i Metohiji 1999. godine).

Muzej je bio organizator ili saorganizator više izložbi, objavljeno je tridesetak naslova, a kustosi su objavili nekoliko desetina priloga u stručnoj literaturi u zemlji i inostranstvu. Muzej je takođe bio organizator i saorganizator naučnih skupova (Beograd, Njujork, Banja Luka, Jerusalim) a kustosi su učestvovali na više naučnih skupova u zemlji i inostranstvu.

U realizaciji projekata Muzej sarađuje i razmenjuju iskustva sa muzejima, institucijama i pojedincima kako u zemlji tako i u svetu i zemljama u okruženju: Yad Vashem u Jerusalimu, Muzej holokausta u Vašingtonu, Vizentalov centar u Jerusalimu, SHOAH centar u Los Anđelesu, Dokumentationsarchiv des Österreichischen Wiederstandes iz Beča, Dokumentacioni centar za prikupljanje građe o ratnim sukobima 1991-1995. iz Banje Luke, Dokumentaciono informacioni centar Veritas iz Beograda, Muzej Republike Srpske iz Banje Luke, Hrvatski institut za povijest iz Zagreba i dr.

* * *

Upravni odbor Muzeja pokrenuo je inicijativu da se promeni formalo sedište Muzeja, pa je predlog promene Zakona o osnivanju uputio nadležnom Ministarstvu kulture i informisanja, a ono bi trebalo da ga prosledi Narodnoj skupštini. Istom prilikom pokrenuto je pitanje osnivanja odeljenja u Banjaluci i Podgorici. Kao što se vidi, razrešenje problema je na drugom mestu.

Muzej je od pre nekoliko godina javno izrazio zainteresovanost za memorijalizaciju Starog sajmišta smatrajući da bi to bio prvi veliki korak u rešavanju problema izložbenog prostora. Sticajem okolnosti, predsednik Upravnog odbora Muzeja je i predsednik naročite komisije Skupštine Beograda – episkop slavonski mr Jovan Ćulibrk. Ostaje nam nada da će razrešenje biti povoljno.

Tematske izložbe otvarane su u desetak gradova širom Republike Srpske i Crne Gore, proteklih tri godine u Beogradu, najčešće na otvorenom prostoru na Kalemegdanu: „Prvi dan Velikog rata“, „R. A. Rajs – Svedočanstvo o velikim zločinima“, „Albanska Golgota“, „Agresija na SR Jugoslaviju 24. mart – 10. jun 1999“.

Veliki prodor u javnost Muzej je stekao početkom 2015. godine kada su na Radio-televiziji Srbije emitovane dve (od planiranih četiri) epizode o delatnostima Muzeja. Krajem iste godine, na istom programu, u okviru serijala Kvadratura kruga, emitovana su tri epizode o sudbini dece u konclogorima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Posebno mesto u oblikovanju i sadržaju priloga imali su radnici Muzeja. Tema je izazvala duboke utiske među gledaocima. Emisije je lako pronaći na Internetu i uveriti se u njihov značajan doprinos otkrivanju zapretene istine.

Posebna aktivnost Muzeja ogleda se u pripremama i produkciji dokumentarnih filmova čije su teme višestruko vezane za osnovnu delatnost. Tako je, na primer, u okviru obeležavanja 75-godišnjice početka rata u Kraljevini Jugoslaviji i velike tragedije koja je zadesila srpski narod, Muzej pripremio dugometražni dokumentarni film Pakao Nezavisne Države Hrvatske. (Na premijeri održanoj 26. decembra u Muzeju Jugoslovenske kinoteke bila je samo ekipa Radio-televizije Republike Srpske!) Film je kasnije emitovan na televizijskim programima u Banjaluci, Beogradu i Podgorici. Možemo se pohvaliti da je italijanska verzija poklonjena u Vatikanu papi Frančesku. Rade se prevodi na engleski i ruski jezik, biće sve verzije ponovo postavljene na Internet. Okončanje filma o Starom sajmištu planirano je za početak decembra 2016. godine.

Izdavačka delatnost je znatno proširena u poslednjim godinama. Tako, na primer, zajedno sa Spomen muzejem „21. oktobar“ iz Kragujevca, povodom 22. aprila (datum proboja poslednjih zatočenika iz konclogora Jasenovac 1945. godine) prezentujemo Godišnjak za istraživanjem genocida. Planiramo da u njemu objavljujemo i na stranim jezicima tekstove koji se odnose na genocid uopšte.

Imajući u vidu da je u Muzeju zaposlen samo pet radnika (bibliotekarka, pravnica i tri istoričara, direktor je imenovano lice), i da u bliskoj budućnosti neće biti proširenja, pokrenut je serijal istraživačkih projekata u saradnji sa mladim istoričarima. Tako je, na primer, nedavno objavljena knjiga mr Nemanje Devića Smederevski kraj u Drugom svetskom ratu – Žrtve rata. Započeti su projekti pod istim naslovom za teritoriju Aranđelovca, Kikinde, Topole, Aleksinca.

Muzej raspolaže savremenom tehnologijom potrebnom za svakodnevne aktivnosti. Veliki deo fondova digitalizovan je, pa je zainteresovanim istraživačima pretraga veoma brza.

Internet prezentacija (sajt i Fejsbuk profil) na visini je sličnih institucija u svetu. Na taj način pokazujemo da su sve naše aktivnosti transparentne i vidljive. Uskoro ćemo na sajtu predstavljati pojedine zbirke i fondove. Započeli smo sa postavljanjem spiskova žrtava rata u Republici Srpskoj Krajini i Republici Hrvatskoj 1991-1995, tekstovima o žrtvama konclogora Jasenovac za 1941. godinu. Za dan Jasenovačkih mučenika postavićemo spisak stradalnika kompleksa jasenovačkih logora koji je sačinjen 1964. godine… Mada smo svesni da se ti podaci neće nikome dopasti, to ćemo učiniti u nameri da pokrenemo nacionalni, višegodišnji i multidisciplinarni projekat popisa ratnih žrtava u srpskom narodu, i koji će se raditi po profesionalnim standardima i pravilima.

jasenovac16Smatramo da su javne polemike u medijima iz oblasti kojima se Muzej bavi korisne, naročito kada se jave poznavaoci tema (a ne zaljubljenici u prošlost) i oni koji su dobronamerni.

Veljko Đurić Mišina, v. d. direktora Muzeja žrtava genocida

Novi standard