O ranjivosti

0
681
Pekinška železnička stanica / Foto: AFP

Ako grip, nedostatak putovanja, gubitak posla ili wi fi mreže mogu da vam pomere ravnotežu, na koga da se oslonite? Na psihologa, sveštenika, hodžu, profesora, socijalnog radnika? Ili novi serijal na Netfliksu?

Napad na apoteke i supermarkete počeo je tiho. Uz smeh na radnim mestima, stidljive šale na utakmicama i oko roštilja, a zatim i urnebesne mimove na socijalnim mrežama. Ako bi neko odlučio da uspostavi distopijsku skalu između romana Kormaka Makartija, The Road, adaptacije Džona Penhola koju je režirao australijski režiser Džon Hilkout, i komedije Shaun of the Dead Edgara Rajta, da bi opisao početak pandemije, sigurno bi se opredelio za drugu opciju.

Niko se, međutim, ne smeje punim glasom.

Prvi susret sa pandemijom imali smo kod kuće. Čovek iz Vuhana se u Melburnu obreo krajem januara i sa nama proveo jedno posle podne. Ispričao nam je da su njegovi roditelji uz mnoge druge ljude iz njihovog rodnog mesta sprečeni da proslave kinesku Novu godinu jer su sela u regionu oko Vuhana blokirana. Rekao je da na letovima iz Kine svim pridošlima mere temperaturu. Rekao je i da je u pitanju zmija. Ili šišmiš. Možda.

Bivši student snimao je u Singapuru: „Diznilend je bio prazan. Ne možeš da platiš da ga isprazniš toliko koliko ga je ispraznio strah.’ Vratio se bez posledica. Prijateljica je pristigavši iz Indonezije ostala u karantinu. U avionu su bile i dve kineske turistkinje. Danas mi se javio drug, Italijan. Dalji član porodice preminuo je u Lombardiji ’zbog nedostatka medicinske nege’.“

Ljudi su nervozni u tramvajima i vozovima. Obraća se pažnja na one koji kašlju ili se preznojavaju. Na radnim mestima, u školama i na fakultetima se ljubazno savetuje da provere svoje zdravstveno stanje. Da budu društveno odgovorni.

Da Vas podsetimo:  Koliko Srbi koriste mobilne telefone: Objavljeni najnoviji podaci

Društvena odgovornost ne važi za konzumerizam. Prazni rafovi u prodavnicama govore o histeriji koju u javnom i medijskom diskursu hrani nevidljiva ruka tržišta. Novca ima, ali nedostaje stvari. Moja majka ima naizgled slično iskustvo života pod sankcijama u demonizovanoj Srbiji:

„Ovo sam preživela.“

Razlika ipak postoji. U Srbiji nije bilo novca, nije bilo robe. Danas znamo da je od svega bilo važnije preživeti nasilje i istrpeti neistine.

U razvijenim zemljama kasnog kapitalizma robe ima. Neke grane privrede čak profitiraju. Apotekar, Kopt, mi na parčetu hartije daje telefon prijatelja koji prodaju maske, negde u Kolingvudu. „Ako ideš za Aziju. Da li baš hoćeš da ideš?“

Turistički agenti nemaju posla. Fabrike higijenskih sredstava, toalet papira, maramica, sapuna rade u tri smene i ne mogu da popune rafove. Gledam tužnu penzionerku ispred prazne police. U apotekama nalazim samo panadol koji pomaže osobama sa osteoporozom. Najstarijima, koji su najmanje histerični, a kojima lekovi verovatno najviše trebaju.

Rigidnija, autoritarnija društva se sa virusom, naizgled, nose nešto bolje. Protok ljudi, robe, novca, zaustavljen je da bi se izbegao potpuni društveni kolaps. Ali ti drugi modeli, negde između Evrope i Istočne Azije, ne deluju privlačno. O njima se ćuti.

Verovati u sopstveni model, i unapred određene procese nije samo stvar narcizma. Sasvim je moguće da je to i stvar golog opstanka.

Kapitalizam podrazumeva samopouzdanje. Stojeći na semaforu posmatram radnike koji završavaju banku. Građevinska industrija je kičma ekonomskog razvoja. Putničke agencije mogu da propadnu. Ljudi u karantinu, na kruzerima su već zaboravljeni.

Poslednji sprat banke mora da se završi.

Svaki test postoji da bi se odgovorilo na neko pitanje. Koliko su društva kasnog kapitalizma sposobna da se nose sa krizom? Prijatelj kaže da je ta sposobnost okrunjena 2008. Da je ovo lakmus papir krize koja će sigurno početi recesijom. O recesiji govore svi. Svi. Prolazeći kroz robnu kuću slušam dvojicu sredovečnih muškaraca koji, razgledajući konfekciju razgovaraju o ozbiljnijim stvarima.

Da Vas podsetimo:  Da li zakoni ljudski mogu ukinuti zakone božanske

„Ljudi žive u oblacima. Zar misle da će moći da zadrže posao?“

Pozni kapitalizam uspeva da još jači izađe iz svake recesije. Da bude još smeliji, samopouzdaniji. Da iznenadi. Niže interesne stope. Zahuktali konzumerizam. Građevinska industrija. I snaga neobuzdanog, divljeg, nepotrebnog, konstantnog razvoja. Ako su komunisti gramšijevski divlje marširali i osvajali institucije, tržište je jednakom prilježnošću očistilo rafove. Čak i u vremenu opasnosti i potencijalne smrti. Popuniće ih opet. Bez obzira na ljude. Marks je govorio o konopcu koji će poslednji kapitalista prodati sopstvenim egzekutorima, ali nisam siguran da je ljudsko prisustvo uopšte potrebno.

U periodu dromokolonizacije ono što ljudi osećaju je irelevantno.

Zajednica ne postoji.

Stanovništvo koje veruje u procese ne poseduje istu meru samopouzdanja kao i sistem, izdvojen od stanovništva. Ako grip, nedostatak putovanja, gubitak posla ili wi fi mreže mogu da vam pomere ravnotežu, šta se događa u ovakvim situacijama? Na koga da se oslonite? Na psihologa, sveštenika, hodžu, profesora, socijalnog radnika?
Ili novi serijal na Netfliksu?

Prijatelja, čiji je otac predavao psihologiju u Beogradu, pitam šta bi čovek rekao da je živ. Čujem smeh sa druge strane slušalice. To bi bio zanimljiv eksperiment, kaže. Masa, infantilizovana i ranjiva, deluje bespomoćno. Uzima antidepresive i traži od države „da uradi nešto“. Ali, pitam ga, zar to ne govore i oni koji su nezadovoljni u jednoj drugoj zemlji, osuđenoj da kolonijalni centar posmatra sa (kolonijalne) periferije?

Posmatram fotografiju sa respiratorima složenim u kutijama na kojima su natpisi na kineskom i italijanskom jeziku. „Sa vama smo.“ Deluje ohrabrujuće. Kina se do nedavno borila sa ogromnim brojem zaraženih. Jedan od petnaest hiljada. U Italiji je situacija daleko gora.

Rasistički strah srpskih liberala da ćemo biti preplavljeni „azijatskim hordama“ možda valja redefinisati. Ne znamo kada ćemo jedni drugima biti potrebni.

Da Vas podsetimo:  Srbska crkva i 27. mart 1941. godine

Vremena se menjaju. I što se više menjaju, kaže engleska poslovica, stvari su sve sličnije onom što je bilo pre.

Lekar, Libanac koji je završio fakultet u Istočnoj Evropi i iz nekog razloga me pozdravlja na ruskom jeziku, kaže da je grip jak, da se brzo prenosi i da oboleli mogu da umru. Da umiru i od drugih vrsta gripa.

Umiru svi. I bez gripa.

U praznoj čekaonici ordinacije, Grkinja koja radi za njega kao administrator pita me da li je napolju hladno.

Ne, toplo je. Dvadeset tri, četiri stepena.

Žena se smeje. Jesen je tek počela.

Na toj temperaturi, kažu glasine, virus još uvek opstaje.

Boris Trbić
Izvor: Stanje Stvari

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime