Ne verujem da je premijer Vučić, kada je govorio da je prva sistemska i reformska mera da menjamo sebe, da bismo menjali Srbiju, zamišljao da će Skupština trošiti vreme i energiju na prošlost, a ne na sadašnjost i budućnost. Neka neko sedne izračuna koliko pozicija troši vreme na optuživanje prošlosti, a opozicija na kopanju bilo čega da bi dokazala da vlast ne radi dobro.
I jedni i drugi su birani da bi se Srbija spasla propasti. Da bi mladi imali perspektivu i da svo zlo ne svedemo na povećanje penzija davne 2008. godine i da sada žmurimo pred činjenicom da je teško naći penzionera koji ne izdržava svoju stasalu decu da znanjem, idejama i snagom ostvare upravo ono čemu težimo – da Srbija vrati ono što je izgubila u demokratskoj tranziciji.
Nesporno je da nijedna nacija, koja drži do sebe, ne zaboravlja prošlost. Ali, iz prošlosti se, po pravilu pamte, iskustva, a slavi – ono što nas čini ponosnim na svoje pretke, na njihove podvige ili žrtve, opet da bismo mi bolje i mirnije živeli.
I da ne budem pogrešno tumačen – šta bi se dogodilo da su oni koji su ginuli i dobili Cersku bitku, razmišljali o greškama Obrenovića, a ne kako da se odupru mnogostruko jačem protivniku.
Spominjem Cersku bitku, a mislim o maniru ljudi u sadašnjem parlamentu. I oni su pred odlučujućom bitkom – ili će svako gledati svoj interes: jedni da se održe na vlasti, a drugi da nekako zataškaju greške za koje ih je narod već kaznio. Pa zar oni nisu dobili najteži mogući šamar od birača?! Čemu stalno podsećanje, jer prosto je neverovatno koliko je mala aktivnost pozicije kada je reč o amandmanskom poboljšanju zakona. Nije sva pamet u administraciji predlagača zakona.
Dakle, nismo birali poslanike da bi Vlada znala unapred da će svaki njen predlog sigurno proći. I da poslanici budu statisti, čak ne ni epizodisti, u drami koja se odigrava u zemlji.
Da budem direktniji – utisak nas koji gledamo prenose je da poslanik dobija reč samo kada šefa grupe mrzi ili se umori da bije bitku. A, bezmalo, svi se ponašaju ne bi li stekli što veći „kapital“ kod šefa stranke, ako već nije sam upravo i lider stranke.
Zar iko misli da Srbija išta dobija ako već dve godine raspravljamo ko se više zadužio, umesto da nam osnova bude da ljude zaposlimo, da privreda počne da radi, jer samo tako ćemo prestati i da se zadužujemo. Svi znamo istinu, a najviše nezaposleni i siromašni, zar ne?!
Najzad, pitanje se samo nameće: ako je prošla vlast bila nesposobna do te mere kako se govori u parlamentu, onda je ne samo bolno, već i nepravdeno penzionere kažnjavati, a ne smanjivati zaposlene u adminsitraciji, koja je bila ogledalo nesposobne vlasti. Zar se nismo opredelili da menjamo Srbiju?
Uostalom, ako proizvodnim radnicima nudimo socijalnu pomoć i spremni smo da zatvorimo fabrike, zašto ne bismo isti princip uveli i za javna preduzeća i državnu administraciju!
I njih valja svesti na princip – toliko država ima para da izdržava zaposlene, a oni sami neka u tom fondu odrede koliko će ih biti i koliko će ko da prima. Ili, ako poreznici ne prikupe planirani porez u toj srazmeri im se smanjuje fond plata, kao i ako javna preduzeća ne naplaćuju svoje usluge, zašto bi bili plaćeniji i od najproduktivnijih fabričkih radnika!
