O skupštini bez opozicije i legitimitetu koji se „ne maže na hleb“

1
419
Đorđe Vukadinović / Foto: YouTube Screenshot

Svi su prognozirali da će to biti najkraći saziv – i da će se okončati već 2017. sa predsedničkim, ili, eventualno, 2018. sa beogradskim izborima. A ispostavilo se da 11. saziv Narodne skupštine Srbije ne samo da je izgurao pun mandat, nego je čak i „preneo“ čitava dva meseca – što ga uvrštava u najduže skupštinske sazive, još od Prvog svetskog rata. A lako se može ispostaviti da je to bio i poslednji pluralistički skupštinski sastav za duže vreme. Odnosno, pitanje je hoće li uopšte još biti višestranačja u Vučićevoj Srbiji – osim u onom obliku kakav je, na primer, sve vreme komunizma postojao u DDR-u (Istočnoj Nemačkoj) ili Poljskoj, a da to ni svet ni građani ovih zemalja gotovo da nisu znali, osećali i primećivali. Ili kakav, na primer, postoji dan danas u Minsku, Kazahstanu, Uzbekistanu i sličnim, ne baš demokratski „uzornim“ autokratijama.

Pisac ovih redova bio je dugo skeptičan prema ideji bojkota izbora. Naravno, ne iz lukrativnih razloga, koji su mu spočitavani, već zato što sam znao da to nije igra, već radikalan politički potez koji implicira ozbiljnu krizu, posle koje nema nazad. Odnosno, koji vodi ili u zamiranje političkog života, ili u više ili manje nasilan i buran rasplet, sa neizvesnim posledicama. (A što se tiče bojkota skupštine, pogotovo dugotrajnog, nema dileme da je to bila očigledna pogreška, da ne kažemo – glupost. I to sada, makar i nevoljno, priznaju čak i njegovi zagovarači.)
Foto: printscreen
Po meni, bilo bi bolje i za državu, i za vlast, i za opoziciju da se bojkot mogao izbeći. Ali sve je vodilo ka njemu. Na prvom mestu, režimska inercija, bahatost i plitkoumlje. Ali i opoziciona grupacija oko SzS je u bojkotu prepoznala šansu da izbegne utakmicu za koju iz više razloga nisu bili spremni. (Neki od tih razloga bili su objektivni i ticali se neravnopravnosti uslova, ali neki, bogme, itekako idu i na dušu opozicionih grešaka, propusta, sukoba i nerada.) Konačno, i najveći deo opozicione javnosti i glasača, kao da je jedva dočekao priliku da sebe poštedi frustracije zbog još jednog izglednog izbornog poraza.

Da Vas podsetimo:  Posle svih blamova Marko Đurić doživeo da postane ambasador Srbije u Vašingtonu

Na prvi pogled, delovalo je kao „dobitno rešenje“ za sve. Bojkotašima okupljenim oko SzS to je izgledalo kao najelegantnija varijanta da se izvuku iz potencijalno neprijatne situacije suočavanja sa svojom realnom snagom – koja, razume se, nije onako bedna kao što su to predstavljali istraživači i mediji bliski vlasti, ali nije svakako ni onakava kakvom su se zanosili opozicioni lideri, naročito tokom masovnih zimskih protesta 2018-19. Uostalom, rezonovali su – mnogo je lakše navesti nekog da ne glasa, nego da glasa za baš vašu, opozicionu, a u međuvremenu temeljno ocrnjenu i demonizovanu političku opciju.

Vlasti se bojkot takođe učinio kao zgodna mogućnost da ostvare svoje snove, dobiju skupštinu bez dosadne i nekontrolisane opozicije, a svoj rejting lansiraju u nebesa. Samo im je bilo stalo da pred „međunarodnom zajednicom“ (čitaj, Briselom) odgovornost za takav ishod prebace na opoziciju. Konačno, opoziciji (sa i bez navodnika) koja je rešila da na izbore izađe, bila je to idealna prilika da se „na pravdi boga“ dokopaju skupštinskih klupa i četiri godine uživaju u blagodeti državnog finansiranja i glumljenja relevantnih političkih faktora.

Ali, avaj, skoro sve se izjalovilo. I sad imamo to što imamo. Na zgražanje „konstruktivnih“ političkih faktora na čelu sa Vojislavom Šešeljem (ali i raznim „udesima“, „metlama“, „zdravimsrbijama“, „suverenistima“ i Sergejem Triunovićem) Skupština je ostala ne samo bez „nepodobne“ (bojkotaške), nego i bez bilo kakve opozicije. A iz Evrope su stigle ozbiljne kritike od predstavnika čak tri od četiri vodeće grupacije u Evropskom parlamentu. Uopšte, nad čitavim izbornim ciklusom nadvio se taman oblak nelegitimnosti i on će ostati da lebdi tokom trajanja ovog skupštinskog saziva sve i kada bi, kojim čudom, u njemu sedelo 250 Pašića ili Slobodana Jovanovića – a ne ovo što je neki dan preko crvenog tepiha ušetalo u Dom Narodne skupštine.

Da Vas podsetimo:  Vučićeva močvara i kosovski Rubikon

I sve se preokrenulo. „Konstruktivni“ opozicionari koji su ostali bez cenzusa su, razume se, besni i osećaju se prevareno. (Pri čemu, pošto uglavnom ne smeju da se ljute na Vučića, svoju ljutnju izlivaju prevashodno na bojkotaški deo opozicije.) S druge strane, bojkotaši su shvatili da bojkot nije isto što i „poljem preći“, već znači siguran gubitak sredstava i skupštinske pozornice, uz vrlo neizvestan benefit na drugim stranama. I da ne garantuje nužno nekakvu „revolucionarnu situaciju“, masovne simpatije, niti „milion ljudi na ulici“. A i Vučić će vrlo brzo uvideti da taj „legitimitet“ nije sasvim mačkova pređa, bez obzira što se „ne maže na hleb“ i ne može „sipati u traktor“.

Postoji škola mišljenja da bi – samo da može da vrati politički časovnik – Aleksandar Vučić danas sve drugačije uradio. Dogovorio se i pripustio opoziciju na medije i u skupštinu. A možda bi čak i odložio izbore, što zbog korona virusa koji je očito buknuo zahvaljujući njima, što zbog međunarodnih prilika i kosovskog pritiska – jer sad, je li, nema više ničega na šta bi se mogao vaditi kao na tobožnju pretnju i prepreku da se pristupi potpisivanju „pravno obavezujućeg sporazuma sa Prištinom“. Ja, međutim, nisam baš siguran u tu teoriju. Naime, Vučić je do sada imao mnoštvo prilika da pokaže političku zrelost (veština nije sporna), pluralizuje scenu i podeli odgovornost. I sve ih je nepogrešivo propustio.

Foto: printscreen

Izvesna „kolateralna korist“ od ove situacije sa bojkotom i jednobojnom skupštinom moglo bi biti to što će javnost (uopšte, uključujući i dobar deo one opozicione javnosti) konačno shvatiti šta je PARLAMENTARNA DEMOKRATIJA – i čemu služi. I malo je manje bagatelisati. Naime, nevolja je – i to nevolja koja je znatno starija od ove vladajuće, radikalsko-naprednjačke garniture – što najveći deo „naroda“, a bogme i najveći deo ovdašnje političke „elite“ najiskrenije ne shvata i iskreno ne veruje da TO (skupština, demokratija) služi ičemu. Samo se ovi drugi (tzv. „elita“) ponekad malo foliraju i prave, pa čak u tu demokratiju, u koju, inače, ič ne veruju, periodično zaklinju – jer se iz nekog razloga, trenutno, tj. danas „valja tako“.

Da Vas podsetimo:  U susret izborima!

Razume se, stanje, sastav, izgled i funkcionisanje srpskih skupština (sa akcentom na ove poslednje), samo dodatno osnažuju to „iskonsko“ nepoverenje i nerazumevanje. Za sve teoretičare – a naročito praktičare – autoritarizma parlament je (čak i kad vrši svoju funkciju) uvek samo „brbljaonica“, i bar po tom pitanju se sledbenici Lenjina, Musolinija i Karla Šmita ne razlikuju mnogo – ni međusobno, niti od „Miladina“ koji ispred lokalne prodavnice cevči pivo i smatra o svetskim i filozofskim temama. Nažalost, mnoga od tih „smatranja“, paradoksalno, dobila su dodatno na popularnosti i snazi usled globalnog „postmodernog“, „postpolitičkog“ i „imidžističkog“ trenda poslednjih decenija. Upravo u trenucima i neposredno nakon svog – prividnog i formalnog – trijumfa na svetskom nivou, demokratija je svedena na frazu i floskulu, politika se globalno estradizovala, izbori svedeni na marketing i tehnologiju, a „volja naroda“ postala nešto u šta se svi zaklinju, a niko ne veruje.

Aktuelna srpska skupština, sa svojim sastavom, ambicioznim junošama, sega-mega diplomcima, zlim klo(v)novima, rijaliti zvezdama i nafrakanim starletama jeste tako neka vrsta „avangardne“ institucije koja samo ide par koraka ispred, odnosno  specifičan politički vremeplov koji istovremeno vraća u lošu prošlost i otškrinjuje vrata – potencijalno – još mračnije budućnosti.

(Kraća verzija ovog teksta objavljena je Vremenu br. 1544.)

Đorđe Vukadinović
Izvor: NSPM   

1 KOMENTAR

  1. ШТА ЋЕ БИТИ С НАМА, БИЋЕ!?

    Опозиција у Парламенту не постоји, а скоро слично је било и у предходном сазиву. Сама опозиција се уништила на политичкој и свакој сцени Србије. Она је омогучила повратак једнопартијског система, који је функционисао скоро пола века. питање је колико ће трајати овај систем. О поступку тако зване опозиције да бојкотује изборе, и онако разједињена, изгубиће јој се име, а камо ли да представља нека озбиљна политичка снага. Народу ће бити како ће бити мора, а биће као и до сада. Њега ће водити и политички хранити један човек, а није Ј. Б. Тито. Јучерашње присуство и деловање опозиције испред зграде Народне Скупштине је промашај и вређа интелигентност грађана и грађанки Србије, а и даље уништава себе. Бацање јаја на црвеној стази под водством распопа чему служи, уместо та јаја да поједу они или да дају гладнима, а које има на претек. Разум људи није на одмет!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime