O suverenitetu Srbije

Isti sistem vlada i Amerikom i Srbijom

1
880

Sistem koji uobičajeno označavamo kao „neoliberalni globalizam“ zasniva se na:

© AFP 2017 BEN STANSALLa) merama za dalje bogaćenje najbogatijih (ne bogatih, nego baš najbogatijih), uz beznadežno držanje siromašnih u istom stanju i uz stalno klizanje srednjeg sloja ka siromašnima. Da bi to izbegli oni moraju da rade 12, 14 i više sati dnevno, i muž i žena, da bi obezbedili isto ono što su njihovi roditelji njima obezbeđivali sa jednom platom,

b) intervencionizmu u međunarodnim odnosima, što je pravilo koje otvoreno ne vodi računa o međunarodnom pravu uspostavljenom posle Drugog svetskog rata, otelovljeno u NATO-u,

v) totalitarizmu u kulturi i ideologiji, koji se naziva „borbom za demokratske vrednosti“, a te vrednosti određuje isti onaj koji se za njih navodno bori. Svako drugačije mišljenje, stil života, politički zahtev, bilo koje ubeđenje, se ne dopušta.

Već iz osnovne strukture je jasno da je sistem vladanja veoma razgranat, da obuhvata bukvalno sve sfere života i da je istovremeno veoma moćan.

Naslov ovog teksta upravo to želi da ilustruje. I na SAD se primenjuju dva od tri osnovna modela vladanja. Za sada ih neoliberalni globalizam ne bombarduje, ali je naoružavanje policije u SAD pešadijskim vojnim arsenalom zlokobno. Iz tog ugla je razlika između Srbije i SAD mnogo manja nego što bi se reklo na prvi pogled.

Kao i u Srbiji, i u SAD je centralni zahtev oslobođenje. Kod nas ih nazivamo neokolonizatorima, a u SAD ih nazivaju „Duboka država“. Reč je o identičnoj strukturi.

Takvom neprijatelju se može suprotstaviti samo uz pomoć veoma raznovrsnih i snažnih sredstava i metoda. Jedini „set“ takvih alatki za efikasnu borbu protiv neoliberalnog globalizma ima nacionalna država. Puni kapacitet ovlašćenja nacionalne države je jedini mogući odovor (kada kažem „puni kapacitet“ onda naravno mislim u sklopu međunarodnih odnosa uspostavljenih u okviru UN).

Da Vas podsetimo:  Uoči Vrhovnikovog najavljenog povlačenja sa funkcije predsednika Es-en-esa

Otuda zahtev za uspostavljanje nacionalne države punog kapaciteta ne proizlazi samo iz prošlosti, istorijskih tlapnji, nacionalnih korena i slično, nego je on najmodernije sagledavanje sveta kakav on zaista jeste u svojoj srži i posledično Srbije u tom svetu.

Samo država može da obezbedi obrazovanje koje će raskrinkavati kolonizatora i jačati samosvest novim pokolenjima. Samo država može da preusmerava sredstava na one kulturne događaje koji otvaraju horizonte, a svi takvi su izvan i iznad ideologije „političke korektnosti“. Bez državnih medija koji se suprotstavljaju zapadnoj propagandi, nema informisanja ni javnog mnjenja. Bez vojske nema odbrane. Bez izbacivanja MMF-a nema stvarnog razvoja, a to opet može samo država.

Sve to vidimo na primerima u svetu. Oni koji su krenuli putem borbe protiv neoliberalnog globalizma i sami su obnovili, ili nastavili da jačaju, nacionalnu državu. I Rusija i Kina su na tom putu pokazali da je oslobođenje jedino na taj način moguće.

Nacionalna država punog kapaciteta je nužan, ali ne i dovoljan uslov za slobodu jednog naroda. Oslobođenje je od nekoga ili nečega, ali suština je u slobodi koja je za građane Srbije. Drugim rečima, naravno da i koncept nacionalne države ima svojih unutrašnjih problema i da je veoma važno, uporedo sa borbom protiv kolonizatora, voditi računa i o slobodi za građane Srbije. Koliko god nam se činilo da je borba protiv kolonizatora teška, ona je mnogo lakša od ostvarenja kvalitetnog života nakon oslobođenja. Ćosić to nije razumeo do kraja života pa mu se uvek priviđalo da su „Srbi dobitnici u ratu, a gubitnici u miru“.

Na našu sreću, u borbi za oslobođenje imamo snažnu potporu u delima naših predaka u tradiciji slobodarstva i nepokornosti. Borba za slobodu je uvek kreacija samo sadašnjeg pokolenja.

Da Vas podsetimo:  Ko sa nama nije – bolje da ga nije!

Šta bi bili potezi jačanja suvereniteta Srbije:

– da država prestane sa kršenjem Ustava i zakona (nije samo reč o KiM, imam u vidu desetine hiljada slučajeva u kojima država postupa nezakonito),
– prebacivanje deviznih rezervi iz zapadnih u kineske banke (uzgred rečeno mi gubimo novac u zapadnim bankama zbog negativne kamatne stope),
– dupliranje broja pitomaca u svim vojnim školama i uvođenje obaveznog vojnog roka,
ustavnim amandmanom (proceduralno za to je potrebno 40 dana, pošto takva izmena ne zahteva referendum) zabraniti prodaju poljoprivrednog zemljišta strancima,
– prekid arnažmana sa MMF-om nakon isteka važećeg ugovora,
u budžetu za 2018. predvideti dodatnih 700 miliona EUR sredstava za nabavku od Rusije nedostajućeg naoružanja za odbranu neba,
– izmene radnog zakonodavstva kojim bi se onemogućili svi vidovi enormne eksploatacije,
– izbacivanje svih elemenata neoklintonovskog objašnjenja sveta iz programa RTS-a.

Naravno da nabrajanje nije iscrpno, ali jasno ukazuje na ono što je važno za oslobođenje, uz punu svest da je reč o procesu a ne o trenutku. Sve ovo je moguće uraditi do kraja ove godine. A kada bi sve ovo bilo urađeno do kraja ove godine, koliko bismo bili bliže oslobođenju? Veoma mnogo.

Šta je od svega ovoga moguće na putu ka EU? Ništa. Kada razmatrate Vučićeve poteze imajte na umu ovu širu sliku problema.

Branko Pavlović

www.fsksrb.ru

1 KOMENTAR

  1. Ima jedna bitna razlika između SAD i Srbije. Ako zanemarimo da su neuporedivo mnogoljudnije i bogatije, SAD su pre svega moćnije jer kad nastupi kriza izazovu neki rat i eto rešenja za mnoge ekonomske i političke probleme.

    Ima jedna druga činjenica vezana za SAD ,koja bi mogla da bude poučna i korisna za Srbe, a to je ekonomski slom tridesetih godina prošlog veka. Kad slušam reči gospodina Radovića ili Dragaša uvek se podsetim ekonomske krize u SAD i Britanca Kejnsa čiji stavovi su bili temelj rešenja krize. Različiti su uzroci nastanka krize u SAD i Srbiji ali je Kejns definitivno zajednički imenitelj za rešenja .
    Slušamo ovih dana kako štednja u Srbiji nikada veća i da se zaključiti da je mnogo veća od investicija ( što po Kejnsu dovodi do depresije jer povećanje štednje dovodi do opadanja realnih investicija, opadanja potrošnje i na kraju opadanja dohotka). Nedavno sam slušala govor gospodina Radovića gde navodi da su strane investicije u Srbiji oko 23 milona eura a da se devizni priliv po ino-doznakama ( vi iz rasejanja i u migraciji) preko 40 miliona eur ( izvinjavam se ako nisam tačno upamtila brojke). On je davao i predloge rešenja i oni se temelje na Kejnsovom stavu da je neophodna intervencija države jer je država regulator privrednog i društvenog sistema i svoju ulogu obavlja preko podizanja potrošnje, redistribucije nacionalnog dohotka kroz progresivni poreski sistem, investicije kontrolisane od države i obaranje kamatne stope.
    Jeste da Vučić nema energiju i nacionalnu svest Ruzvelta, ali slušajte češće gospodina Dragaša i gospodina Radovića jer oni pristupaju problemu na način kako je to radio Ruzvelt. Pri tome su stručni ( ekonomisti) i nacionalno orjentisani.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime