Imate dva izbora, da oguglate ili da odete
Slučajevi u Beogradu jesu dramatični ali nisu ni prvi ni poslednji primer partnerskog nasilja koje je rezultiralo smrću žene; pa opet, u svakom od slučajeva očekivalo se od socijalnih radnika da na neki način spreče tragediju, a pošto nisu (ne zato što nisu želeli), onda su krivlji čak i od samog počinioca ubistva. Ako se desi tuga i muka, lakše je kada je neko kriv. Ovim se šalje jedna štetna poruka javnosti, i, što je najgore, žrtvama nasilja – da ih institucije neće zaštititi.
Sećam se da je upisati psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu početkom ovog veka ličilo na podvig: svake godine, broj prijavljenih bio je desetak puta veći od broja potencijalno primljenih. Sa mnom su dokumenta predavali ljudi koji polažu treći ili četvrti put; profesor koji nas je “čuvao“ na prijemnom oholo se šetkao između redova ponavljajući jasno vam je da nećete svi upisati psihologiju. Smešna stvar je što sam bila hladna kao špricer – jedini razlog što polažem baš taj prijemni bio je što je lagan u odnosu na ostale fakultete koje sam razmatrala: za defektologiju, na primer, učile su se sve četiri knjige biologije iz srednje škole plus knjiga iz psihologije plus, čini mi se, sociologija.
Nonšalantnima pomaže sreća, pa sam se bez po muke domogla tog cenjenog indeksa; ovome je doprinelo što su me i na testu iz opšte kulture “poterala“ pitanja tipa gde radi bukmejker. Avaj, tek naredne godine sam prelistala informator Fakulteta političkih nauka koji je donela moja sestra od ujaka, netom odustala od molekularne biologije – kako je mladost čudna i puna mogućnosti! Nju je zanimalo novinarstvo, a ja sam zapanjeno čitala program studija za socijalni rad, shvatajući da sam zapravo to želela – pa to je, za ime boga, psihologija i defektologija i još mnogo toga važnijeg u jednom. Okej, šta je tu je, završila sam psihologiju (bila sam na budžetu, pa da se indeks ne baci) i zaposlila se nakon diplomiranja u Centru za socijalni rad, gde radim već jedanaest godina.
Nakon što je u Beogradu čovek ubio ženu ispred Centra za socijalni rad, a onda drugi čovek ubio i ženu i dete i otkinuo obraz socijalnom radniku i prst socijalnoj radnici, zapitala sam se, možda prvi put nakon držanja tog informatora, zbog čega klinci uopšte upisuju socijalni rad? Ko su ta deca koja sa osamnaest godina stanu ispred zgrade na Voždovcu i kažu sebi to je to, ovim želim da se bavim u životu?
Šta im kažu roditelji? Imaćeš bednu platu, ali to je ipak državni posao? Ili mani se ćorava posla i ipak upiši pravo? Čemu se nadaju ta deca, čime će se baviti kad odrastu? Papirologijom? Hraniteljstvom? Sastancima sa zanimljivim diskusijama i zaključcima koji nisu sprovodivi u praksi? Ljudima koji umiru od raka? Uzaludnim otimanjem žrtava nasilja iz ruku pobesnelih bivših muževa? Na kom to profesionalnom savetovanju ti kažu bićeš sjajan socijalni radnik i ti se tome obraduješ i pohrliš sudbini u susret?
I kažu li im na fakultetu šta će ih sačekati kad pređu prag ustanove za koju su se školovali, već i kao volonteri ili pripravnici? Moram reći da čisto sumnjam, jer akademski uspon je takav da mu se moraš posvetiti od prvog dana, kako ovde, tako i u svetu, i deci retko predaju ljudi sa višegodišnjim praktičnim iskustvom. Možda, samo možda, ti dugogodišnji socijalni radnici dođu kao gosti na neko predavanje.
Imala sam retku sreću da mi mentalnu higijenu – predmet koji možda od svih na studijskom programu psihologije ima najviše veze sa socijalnim radom i onim čime se bave psiholozi u centrima za socijalni rad – predaje čovek koji je netom napustio posao u jednoj psihijatrijskoj klinici. Imate dva izbora, da oguglate ili da odete – rekao je samo jednom, na ranojutarnjem slabo posećenom predavanju, ali ja nikada nisam zaboravila tu rečenicu. Govori li je i danas studentima, nakon godina akademske karijere?
U zavisnosti od toga koliko je veliki grad u kome živite i centar za socijalni rad u kome radite, imaćete desetine, a nekada i na stotine slučajeva godišnje. U regionu smo usvojili metodologiju vođenja slučaja koja potcrtava ličnu odgovornost stručnog radnika, nasuprot bezličnim i birokratskim “stručnim timovima“. To u praksi znači da ne možete da odete na odmor a da ne razmišljate o “svojim“ porodicama; da vas oni traže sa vrata, kod portira, šta god da im se u životu dešava, počev od problema u ponašanju kod deteta do smrti člana porodice, makar ona bila i prirodna, ne nasilna.
To znači da svakodnevno u glavi vrtite najbolje i najgore scenarije za porodice koje vodite; ono što se desilo na Novom Beogradu i u Rakovici je najgora noćna mora svakog voditelja slučaja. To znači da će od vas tražiti moguće i nemoguće, da ćete imati uspone i padove, periode dobre i periode loše komunikacije, a nećete moći (a često ni želeti) nikud da odete.
Nezadovoljan klijent može da promeni advokata, čak i kao privatnik možete da “otkačite“ stranku koja nije zadovoljna vama. Možete da promenite frizera, ali ako ste socijalni radnik, klijent teško da može da promeni vas, i sa tim morate da živite. Možete da strahujete za svoj život i bezbednost, a da ipak svakog jutra morate da dolazite na posao i srećete se sa svojim klijentom.
Vi mu donosite dobre i loše informacije; vi pokrećete postupak lišenja roditeljskog prava i smeštate dete u hraniteljsku porodicu, a kasnije mu isti vi dajete informacije o hraniteljskoj porodici i omogućavate kontakt sa detetom. Vi napišete sudu da roditelj ne pokazuje odgovarajuće kapacitete za samostalan kontakt sa detetom, a onda vi pratite kontakt tog roditelja i deteta u takozvanim kontrolisanim uslovima, gde je, kako lepo rekoše kolege iz Sindikata beogradskog Centra, kontrolisana samo komunikacija deteta i roditelja, a nikako vaša bezbednost, ili bezbednost klijenta, po samoj prirodi stvari.
Jedna moja koleginica smestila je staro i nemoćno lice u ustanovu nakon brojnih prijava zlostavljanja, a onda je staro lice tražilo da se vrati u porodicu i predomislilo se u vezi sa prijavama. „Ne smem da odem i obiđem babu jer me njeni čekaju ispred kuće s puškom ako samo priđem“, rekla mi je nakon toga, „a ako babi nešto bude, ja ću biti kriva.“
To ste izabrali da radite, to volite, i svakog dana se nadate da se neće baš vama – odnosno vašem klijentu – desiti taj najcrnji scenario, i da će neko primetiti da svojih deset, dvadeset, sto, dvesta slučajeva vodite s pažnjom i ljubavlju. Radite sa multiproblemskim porodicama, gde nije u pitanju ni “samo“ razvod, ni “samo“ delinkvencija, ni “samo“ alkoholizam, gde uvek ima raznih disfunkcionalnih obrazaca koji su prenošeni generacijama i koje je teško otpetljati i najupornijim savetodavnim radom. Napravite mali pomak, i srećni ste.
Marica Stijepović, psiholog u centru za socijalni rad
www.nedeljnik.rs
i da prosirim komentar. Protiv nasilja se vrlo tesko boriti i nemoguce kao pojedinac zaposleni u centru za soc. rad. POtrebno je raditi u grupi i potrebna je ozbiljna podrska drzave i drustva, i to onog savesnog i odgovornog dela drustva koje ima uticaja. Obican svet u Srbiji koji je zaplasen i marginalizovan NE moze da se bori protiv nasilja.
Autorka ovog teksta je potrosila dosta vremena na svoju licnu pricu. Jasno je da su uslovi za rad u Centrima veoma teski, ali ostaje pitanje, sta je moglo da se uradi da se sprece ove dve tragedije.
Gde su greske i propusti ? I naravno da to nece utvrditi radnici Centra za soc. rad jer bi to moglo da znaci otkaz, ali mora se znati gde su sve bili propusti. Ako su odredjene politicke veze pomogle nasilnicima javnost ima pravo da zna ko su bili ti politicari. Kako je moguce da su zlocinci stigli do Centara da pocine zlocin i da ih to ni najmanje ne brine; Kako je to moguce?
Da li socijalni radnici rade kao timovi? Kako saradjuju? Sta mogu da urade u preventivi?
Koliko ima ugrozenih porodica u Srbiji?