O veri u Boga

0
491

Verovanje u Boga – to je ostati normalan. Ne poludeti, ne podivljati, i pored svog šibanja koje život nosi.

zoran Kostic Cane
Zoran Kostić – Cane

Onda dobijaš i neke darove i tvoja muzika postaje čistija. Naše hrišćanstvo je počelo posle tridesete godine, kad smo uvideli da nešto moramo da menjamo da nas naše delo ne bi uništilo.

To je kao brod koji posle tumaranja po pučini mora da nađe svoju luku i da uđe da se ne bi razbio o neki hrid. Tako i mi moramo da nađemo svoje mesto, da poštujemo ove što dolaze i da ovi koji dolaze poštuju nas koji nalaze.

U nekim periodima smo zbog naše nesređenosti ili mrzeli našu muziku, ili smo mrzeli ljude koji dolaze na koncerte. Onda muzika počinje da uzima svoju žrtvu umesto da ti daje. Nisam mislio da ću dugo da živim. Mislili smo život će da bude jedna pesma i, kad prestane pesma, neće biti ni nas. I u jednom trenutku preživiš i tu 27-28. godinu, pa ti se ne sviđa ono što vidiš od sebe. Svi smo odjednom počeli da živimo posledice života kojeg smo vodili, i shvatili da postoji još nešto drugo. Kad se previše baviš ličnim pitanjima, postaješ opsednut samim sobom i ne vidiš nikog osim sebe. A to je glupo i dosadno, znaš. Postoje još neki ljudi sem nas.

Akcija je da te ta muzika učini boljim. Muzika je nešto najlepše, kao kad rukodelac napravi nešto najlepše što može da izađe iz njega. Danas imamo veću ljubav za posao kojim se bavimo. Muzika je slavljenje života.

Ako ne opereš svoje srce sve počne da opterećuje, droga, alkohol, služenje nekoj lažnoj priči. Imali smo suviše sudbinskih momenata, naročito od 91, od početka rata, na koje nismo mogli da pokleknemo, jer onda ne bi imali prava na naše pesme. Bili smo u fazonu da nismo krivi, da ne delimo tu kolektivnu krivicu. Zna se kakav je ovaj rat bio i svi ovi ratovi, sve se zna. Zna se ko je počeo rat, zna se ko je sve izgubio. Ali ne možeš ti da vodiš politiku, nego je tvoja politika da vodiš svoj život. Da prepoznaš osobu sa kojom ćeš da napraviš zajednicu. Da možeš sa nekim da živiš, da nađeš svog partnera, da možeš da se zakloniš od svog ludila.

Mnogi ljudi su baš zbog toga otišli ​​jer nisu mogli da se zaklone, nisu mogli da isprate vreme. Nije svako vreme dobro i nije svako vreme zlo. Primorani smo stalno na neke izbore, a ovde su izbori strašno jaki – da li ćeš da živiš kao normalan čovek, pored svih šansi koje ti Bog daje da se popraviš ili nećeš. Bog zna za neke ljude koji su dobri i, kad se oni kvare ovozemaljskim životom, on im daje nadu da se poprave, a uzima najbolje da se ne bi kvarili. Ono nedokučivo misli samo srce, srce je ljubav. Znači – Bogu srcem u susret.

Da se ​​nisam bavio muzikom verovatno bih bio mrtav sto puta, i moja duša bi nezadovoljena furala svetom i tražila spokoja. Teško je posle svog onog valjanja u blatu da živiš kao hrišćanin, i pored gomile nekih stvari koje nemaju veze sa crkvom. Stalno nedoumice. Jedino pogled u Njega nema nedoumica. Odabrali smo svoju stranu i lakše nosimo svoju ranu.

Važno je da smo preživeli i da nećemo da budemo kao pre. Hoćemo nešto novo, hoćemo nešto drugo, ne želimo da nam više život liči na ruglo. Srećan što si živ i što ti je pružena šansa da možeš svoj život da držiš u svojim rukama. I da imaš dobre, a ne loše savetodavce.

Zoran Kostić Cane

Pouke.org

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime