Moja iskustva sa ljudima koji se bave politikom su katastrofalna. Bolja su mi iskustva sa kriminalcima sa kojima sam odrastao u Zemunu. Kriminalci imaju neki svoj kodeks ponašanja. Političari nemaju nikakve kodekse. Sve je kod njih dozvoljeno samo da se dočepaju vlasti.
Kada političari nisu na vlasti, onda su manji od makovog zrna. Puze pred vama. Mole da im pomognete. Sve su spremni da učine samo da ih podržite. Obećavaju da će raditi u interesu države i naroda.
Pljuju na vlast, ogovaraju i sve marifetluke tih pokvarenjaka znaju. Kreću u kampanju rušenja vlasti i obećavaju brda i doline. Zaklinju se u demokratiju, slobodu izbora i poštenje.
Izvršavaće sve što mi stručnjaci predložimo, jer oni su tu samo da sprovode naša rešenja.
Kada dođu na vlast, istoga trenutka sve zaboravljaju. Vi za njih više ne postojite. Polude i umisle da su nezamenljivi. Počinju da kradu istoga trena i postaju gori od onih koje
smo srušili sa vlasti.
Kada dođu na vlast, mene posebno mrze. Oni mene mrze, ja njih prezirem. Tako da su naši odnosi otvoreni. Nema nikakvih nejasnoća.
Mene mrze jer sam ja svedok njihovog uzdizanja. Znam ih od kada su došli sa dna života. Kada nisu imali ništa. I kada ništa nisu znali.
Znam ih od kada su stanovali u golubarnicima. Kada su nosili šuplje jakne i poderane patike. Znam ih od kada su išli na posao autobusom. Kada nisu imali pare ni za letovanje.
Na vlasti se sve to promenilo. Preko noći su postali bogati i bahati. Ponašaju se kao da su rođeni bogataši. Mrze narod i sirotinju, koje nazivaju gubitnicima.
Počinju da pričaju istu demagogiju kao i svi oni pre njih. Kritikuju narod da je neradan, dok oni nemaju nijedan dan radnog staža. Pokazuju da su poslovni uništavajući ekonomiju Srbije. Pokazuju da su odrodi izdajući nacionalne interese Srbije.
Kada dođu na vlast, onda mene lično ne napadaju. Ne smeju to da rade pod svojim imenom. Angažuju novinare kerove, koji laju. Plaćaju estradne ekonomiste da me blate.
Ali, interesantno, niko ne sme da izađe na tv duel. Niko od 1990. godine ne sme da javno ukrstimo mišljenje. Plaše se istine. Plaše se svog neznanja.
Ako neko želi da piše i govori o ekonomiji, da predlaže rešenja, onda on mora da pokaže svoje stručne reference. Tako je svuda na svetskom tržištu. Ne mogu da raspravljaju oni koji resavski prepisuju iz stranih udžbenika propale neoliberalne teorije.
Vlast nema takve stručnjake uz sebe. Pošto su sami neznalice i površni, okupljaju i takve ljude. Međutim, to je njihov problem. Nije moj.
Posledica takve odnarođene vlast je tragedija koju smo doživeli. Za nju su krive sve vlasti od 1990. do danas. I sve njih, koji su se bavili politikom, moramo da lustriramo. Moramo zakonski da im zabranimo da se dalje bave politikom. Zar to nije pošteno?
Ostaje samo pitanje, kako da se zaštitimo od daljih prevara političara. Naivno je verovanje da će novi patriotski blok doneti nešto novo. Neće! To je ista totalitarna priča koju smo već gledali mnogo puta. Oni se angažuju u politici ne zbog Srbije i naroda, nego zbog sebe.
Kako tu dvoličnost političara sprečiti?
Jedini način je da se ukinu političari. Drugog načina nema. Ukidanje profesije je moguće razvojem direktne demokratije. Odnosno, sprovođenjem digitalne direktne demokratije.
Svi građani postaju elektronska Skupština Srbije. Stručni timovi donose programe razvoja Srbije. Programi mogu biti na 50 godina i do kraja XXI veka. Kada se ti programi usvoje, javni delatnici sprovode te programe.
Javni delatnici moraju da se pridržavaju usvojenih stručnih programa. Oni tu ništa ne smeju da menjaju. NJihovo je samo da glume po scenariju koji je već napisan. NJihova javna delatnost je ograničena na kratak mandat. Može mandat da bude najviše na jednu godinu. Može i kraće, jer direktna demokratija omogućava svim viđenijim građanima da se jedno kratko vreme bave javnom delatnošću. To je njihova obaveza prema zajednici.
Uključivanjem velikog broja građana u javnu delatnost će dovesti do sveopšte demokratizacije društva. Nestaće potreba za plaćenim političarima. Stvara se čvršća veze u društvu između građana, jer oni državu sve više doživljavaju kao svoju kuću, dok su političari rentijeri koji nam našu državu izdavaju i naplaćuju stanarinu za naše vlasništvo.
To je sistemska promena političkog sistema. Korenita izmena. Rušenje totalitarnog sistema. Stvaranej slobodne zajednice građana koji odlučuju direktno o svojoj sudbini. Više se to ne radi preko prevaranata političara, koji su u predstavničkoj demokratiji zloupotrebljavali izbornu volju građana.
Da li je ovo moguće ostvariti?
Apsolutno. Oni koji nje veruju neka slušaju one koji znaju. Oni koji su razočarani u sebe, neka puste one koji su preduzimljivi. Oni koji čekaju, neka puste one koji rade. Oni koji kukaju, neka puste one koji imaju rešenja.
Najvažnije je da se građani oslobode straha i apatije. Straha da može da bude gore nego sada. Apatije da je sve izgubljeno i da život nema smisao. Pogrešno!
Predstavnička parlamentarna demokratija mora da ode na smetište istorije. Otvaramo novu stranicu istorije. Vlast pripada svim građanima. I građani hoće lično da odlučuju.
Ne trebaju nam političari da bismo odlučivali o našoj sudbini.
Branko Dragaš
dragas.biz
