Obećanje za radovanje

0
592

rompejProteklih desetak dana u Srbiji i van Srbije ređale su se brojne diplomatske aktivnosti, svečanosti, prijemi i slavlja. Srbija je, nakon dugačkog, višegodišnjeg čekanja i nadanja, dobila datum koji nije dobila. I sve to što nije dobila Srbija je dobila na Vidovdan (zlobnici tvrde Gvidovdan), to jeste na dan Kosovskog boja koji su Srbi izgubljeno dobili ili dobijeno izgubili.

Zapravo, sledeći logiku današnjeg imperijalnog širenja, možda bi se onaj davni Vidovdan iz 1389. godine mogao posmatrati kao dan kada je Srbija dobila „zeleno svetlo“ za datum za  pregovore o „pridruživanju“ Otomanskoj carevini. Istina, za razliku od današnjeg doba, Srbija je tada na sve načine pokušavala da sličan datum nikad ne dobije. Ali, iako takav „druželjubivi“ stambolski datum srednjovekovna Srbija nije želela, ipak ga je, na kraju, nakon nekih sedamdesetak godina (ne)čekanja dobila.

Obećanje i radovanje

Srbija nije slavila dobijanje nedobijenog datuma, već se takvom dobijenom odbijanju dobijanja – a u skladu sa jasnim „europskim uputama“ Aleksandra Vučića (srpskog, već zaboravljenog, Eliota Nesa) – samo pristojno radovala. Naravno, uz obećanje uvek ide radovanje! Nisu Srbi ludi, pa da se raduju bez obećanja, zar ne?

Da bi stvar bila do kraja jasna i da se Srbi ne bi radovali bez razloga (obećanja), potrudio se izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju (za sada, samo bez Kosova) Jelko Kacin, koji je predsedniku srpske vlade Ivici Dačiću skresao u nepostojeći brk:

Ja bih rekao da je Srbija dobila zeleno svetlo, iako ovde svi govore da je dobila datum. Ja o datumu ne znam ništa!“

Videvši prestravljeno lice svog domaćina Ivice, Kacin se onda malčice korigovao, pa je dodao:

Datum će izabrati Srbija sama sa sledećim koracima sa kojima će pokazati koliko je posvećena da od reči pređe na delo. I zato, među nama iskreno rečeno, niko ne bi smeo biti iznenađen ako bi pregovori de fakto krenuli i ranije.“

Da Vas podsetimo:  Klerofašistička procesija širom demokratske Hrvatske

Zamenik predsednika Skupštinskog odbora za evropske integracije Laslo Varga je dodatno objasnio građanima Srbije zašto je Kacinovo obećanje zrelo za radovanje:

Ono što bi bilo važno, svakako je, da na čelu pregovaračkog tima (šef tima za pregovaranje sa EU) bude ličnost koja ne dolazi iz sveta politika, ličnost koja bi uživala poverenje i ove vlade i budućih vlada, s obzirom da će ovaj proces trajati i za vreme naredne vlade o one (tamo) naredne, pa bi to bilo važno i za održavanje kontinuiteta celog procesa.“

Samo da još u takav pregovarački tim uđe onih milion i po nezaposlenih i Srbija ima da procveta. Posao će se dobijati na neodređeno vreme, što znači – do penzije. A da će posla u takvom timu biti na pretek, Varga nas dodatno uverava:

Očekujem da početkom pregovora izbiju i druga pitanja umesto odnosa Kosova i Srbije, koje je do sada najviše opterećivalo proces evrointegracija.“

Eto, ima da „izbija“ na sve strane: slede odnosi Vojvodine i Srbije, pa Sandžaka i Srbije, pa Šumadije i Srbije i tako redom. Raduj se Srbine, jer ovo nije samo obećanje, posla će biti – nema sumnje.

Stvaranje (nove) srpske istorije

Srpski predsednik i srpski premijer, odmah posle (G)Vidovdana otišli su u Zagreb da proslave ulazak te zemlje u Evropsku uniju. Tamo su u proseku pili prošek i jeli jagnjetinu, i stoga nisu imali vremena da se dive onim munjama koje su sevale iz Teslinog transformatora na Trgu Bana Jelačića, niti rečima premijera Hrvatske, koji je Teslu predstavljao Europi kao velikog hrvatskog naučnika.

A kad ide Tesla, neka idu i Andrić i Bošković i svi drugi Srbi koji su rođeni na onom geografskom području, koje danas pripada „demokratskoj“ Nezavisnoj državi Hrvatskoj (NDH), u okviru novog „Svetog rimskog carstva“ ili najnovijeg nemačkog EU Rajha. Narod kaže, ćutanje je znak odobravanja. A ako su srpski visoki državnici odobrili Hrvatima da ovi svojataju značajne Srbe, to znači da su im isto to prethodno i obećali. Ispada, kad Srbi nekome nešto obećaju tada se slavi, a kada se Srbima nešto obeća, tada se ne slavi, nego se, kako već ranije rekosmo, „civilizovano“ raduje. Kako god da okrenemo, Srbima je obećanje uvek radovanje.

Da Vas podsetimo:  Pismo sa Kosova ili o uzurpaciji srpske imovine

Da bi Srbi imali još više razloga da se raduju obećanjima, u Srbiju je došao i sam „evropski imperator“ Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta. Iznenadio nas je svojom filozofemom o „kraju i neizmenljivosti prošlosti“ i „okretanju (svetloj) budućnosti“, koja je identična onoj doktrini koju Ivica Dačić već mesecima protura u srpskom medijskom „alkatrazu“.

Prvog dana meseca jula Herman van Rompej u Beogradu izjavljuje:

Ne možemo promeniti prošlost već samo budućnost i to upravo činimo.“

Naizgled, u takvom iskazu nema ničeg neobičnog. Ali, postavlja se pitanje, zbog čega se danas u Evropi toliko insistira na nečemu što bi trebalo da bude svakome jasno. Ono što se desilo, desilo se, i tu zaista nema mogućnosti da se nešto unazad izmeni. Vidimo da i srpski političari maksimalno koriste ovu veliku „evro-poštapalicu“. Ivica Dačić, neprestano ponavlja tu mantru, kao da nema ništa pametnije da saopšti građanima Srbije. Pre njega, Boris Tadić je takvu „visokoumnu doktrinu“ nekoliko godina razvejavao po srpskim tribinama. Tomislav Nikolić tu istu „mudrost“ nedavno izgovara u Čurugu, u prisustvu predsednika Mađarske Janoša Adera.

Stvaranje istorije i menjanje prošlosti

Možda rešenje ovakve „zagonetke“ možemo naći u drugoj izjavi „imperatora“ Rompeja, koja glasi: „Istoriju stvaraju ljudi i mi ćemo zajedno stvoriti istoriju„. I tu, vidimo, naglo stupamo u područje apsurda. Istorija je, valjda, prošlost? Ili možda nije? Odnosno, ako svi tvrdimo da se prošlost ne može menjati, kako se onda prošlost (istorija) može stvarati? Silogistički, ovde dolazimo do zaključka da se prošlost može menjati, jer sve što ćemo činiti u budućnosti obavezno će se okončati u prošlosti.

Ipak, ovde je u pitanju jedan druga zamka koja se Srbima planirano podmeće godinama, pa i decenijama. I u takvu zamku Srbi neprestano upadaju, gradeći lošu prošlost (istoriju) za sebe i za svoju državu. I ne samo da, sledeći gornje „evroatlantsko“ intelektualizovanje, Srbija upada u lošu prošlost smeštenu u budućnosti, nego i sama prošlost (jasno protekli događaji) počinju da se menjaju. I to se dešava sasvim suprotno gornjoj logici „da ne možemo promeniti prošlost“.

Da Vas podsetimo:  Svedoci biblijskih scena

Naime, svedoci smo da ovih dana dolazi do uravnoteživanja zločina mađarskih fašista iz Drugog svetskog rata, na jednoj strani, i navodnih, ništa manjih zločina komunističkih vlasti pri kraju istog rata i nakon oslobođenja bivše Jugoslavije.

Dakle, istorija (prošlost) se može „dogovorno“ promeniti. Zapravo, prošlost ili istorija samo je ono oko čega ljudi uspeju da se slože da se dogodilo, a ne ono što se uistinu dogodilo. Srbi, izgleda, nikako da shvate tu jednostavnu istinu. Otuda nimalo ne čudi što su apetiti najnovijeg „Svetog nemačko-evropskog carstva“ (EU) sada porasli do neverovatnih granica. Oni bi da promene ono za šta tvrde da je nemoguće da se promeni – prošlost! Fašisti i branioci slobode izjednačiće se u prošlosti. Biće jedno te isto – svi će biti zločinci! A da je namera najnovijeg Evro-Rajhstaga da takvu izmenu istorije (prošlosti) učine u stvarnosti, jasno govore reči Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala, koje je ovaj pre koji dan izgovorio, osvrćući se na 20 godina rada tog suda:

Potrebno je da se društvo suoči i sa masovnim grobnicama nastalim posle 1945. godine na prostoru bivše Jugoslavije i dolaska komunista na vlast, za šta do danas niko nije odgovarao.“

D. Gosteljski

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime