Očevi, vreme je

0
840

sxc3-620x350Ima li ičeg jačeg, ima li išta snažnijeg na ovom svetu od ljubavi roditelja ka svom čedu?

Naravno da takvo nešto ne postoji, ta ljubav ka deci može se meriti još samo sa ljubavlju ka Gospodu i Otadžbini. Nemoguće je izraziti snagu i veličinu te ljubavi, ona je jednostavno onolika kolika je i duša čoveka. Očinska i majčinska ljubav su najiskrenija i najjača osećanja na svetu.

Možda iskreno postoji mala razlika između majčine i očeve ljubavi, bez obzira što su i jedna i druga neiskazive. Ta mala ali ne i nebitna razlika je što jedino majčina ljubav ka detetu doseže bezuslovno nebeske razmere jer je okrenuta prvenstveno njenom čedu. Očeva ljubav se takođe ne dovodi u pitanje, jačina i snaga njegove ljubavi, iako ih drukčije iskazuje, može biti i veća. Ipak, kod svetosavaca očeva ljubav ima jedan preduslov – ne smeju čeda izdati veru, ne smeju izdati Otadžbinu, ne smeju nikad zgaziti na seni predaka svojih. Samo takva deca koja poštuju veru, Otadžbinu, svoje pretke, a time i sebe, imaće bezuslovnu ljubav oca.

Onaj ko želi da oca učini ponosnim, onaj ko ne želi da mu srce slomi zna da mora kroz život hodati časno. Upravo ta uloga u životu očeve čini nezamenljivim, oni su zvezda vodilja našeg puta. Onaj putokaz koji nas usmerava a ujedno i kontroliše da ne zalutamo. Oni nam stoje kao uzor kako se ide kroz život, kako se ne gazi svoj ponos i kako se čuva ime da bi i potomci imali čime da se ponose.

„Porodica bez oca je kao kuća bez krova.“

Ruska narodna poslovica

Znaju očevi da su mogli i da mogu sebi da olakšaju životne staze ali da onda nama ne bi ostavili šansu da hodamo. Onda bi naš život bio osuđen na puzanje. Tada bi se mi ceo život borili puzeći sa krvavim dlanovima i kolenima, bez šansi da stanemo uspravno. Zato, Srbine, to što danas hodaš uspravno nije zato što si ti poseban – ne, ti tek treba da dokažeš da si doostojan toga – to je zasluga tvojih predaka. Nikad ne pomisli da im je bilo lako, ali ih teškoće nisu zaustavile. Ono što nama danas ostaje jeste da se očevima zahvalimo ali i da se zamislimo kako želimo da hodaju naši potomci. To će zavisiti isključivo od nas.

„Pre nego što počneš suditi o meni i mom životu, obuj moje cipele i idi mojim putem! Prođi ulice, brda i doline! Oseti bol i sreću! Prođi godine kroz koje ja prolazim, padni preko svakog kamena koji se meni našao na putu! Ustani uvek ponovno i idi istim putem, kao što i ja radim! I tek mi onda možeš suditi.“

Patrijarh Pavle

Nažalost, nisu svi bili dovoljno hrabri, dovoljno časni, neke su izgleda isuviše „žuljale“ cipele, za neke je možda kamen na putu bio planina. Takvi su dozvolili da ih slabosti nadvladaju, takvi nisu bili dostojni uloge oca i sada zbog toga njihovi potomci ispaštaju. Svetosavci nisu deo tih palih duša, nas su naši očevi ostavili ponosnim. Naši očevi su bili oni pravi jer vekovima nisu podlegli pritiscima zapada i olakšali sebi prodajući dušu dušmanima. Nisu se oni tada vodili lepšim životom za sebe, nego jedinim mogućim životom za nas.

Da Vas podsetimo:  Mnogi su gladni, a svaki građanin Srbije godišnje baci hranu za 200 evra

Dali su nam primer da ne padnemo za šaku nečije milostinje, ne ostavljajući posle toga šansu za častan život onima koji su nam najmiliji. Taj primer nas vodi i onda kad nam se učini da ne znamo šta tražimo i gde da tražimo. Tada vođeni njihovim primerom samo nastavljamo dalje uvereni da je, ako smo iskreni u tome, ono što tražimo blizu iako to ne vidimo. Prepoznaćemo ga i osetiti kada dođe vreme, isto kao što su i naši očevi, samo budimo strpljivi i verujmo.

OTAC

Gde ste? Vašu pesmu ne čujem iz luke,
A to, deco, ljuto boli me i vređa.
Neprestano motrim, ispod suhe ruke,
Hoćete li doći sa dalekih međa.

Oranju je doba. U plavome nebu
Pozdravi se čuju lastavica rani’.
Starati se treba o nasušnjem hljebu,
A ja sam oronô. Ko će da nas hrani?

Momčilo, Milojko, Mrgude, moj dive,
Hoćete li skoro uzorati njive? –
Hoćete li žnjeti kô što lani žnjeste?

Ej, plugovi vaši bez vas pusti stoje…
S bolom na temena unučadi svoje
Suhu ruku spuštam… Moja djeco, gde ste?

Aleksa Šantić

Otac je taj koji svojoj deci daje primer. Samo sa pravim očevima možemo očekivati i pravu decu. Samo onaj pravi, onaj koji je živeo i radio po svetosavlju može iza sebe ostaviti potomke koji će Srbiju učiniti boljom, napraviti je ponosnom. Tada možemo mirno spavati sigurni da će potomci vođeni časnim primerom svojih očeva uvek znati da na pravi način odbrane svoju Otadžbinu. Samo od takvih Srba možemo očekivati naslednike koji će biti dostojni srpske istorije. Samo od očeva dostojnih predaka možemo očekivati nove Obiliće, Sinđeliće, Mišiće, Stepanoviće… Nekog kakvi smo i mi sigurno želeli biti ali nismo u tome do kraja istrajali. Možda i nekog novog Karađorđa. Onog Karađorđa koga je Petar Petrović Njegoš tako lepo opisao:

Da Vas podsetimo:  Srpski dečak kom se divila cela Francuska

„Diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši, iz mrtvijeh Srba dozva, dunu život srpskoj duši.“

Srpski očevi nemaju drugi put, to što na zapadu vladaju poremećene vrednosti i to što je za njih besčašće način života, srpsku porodicu neće zavarati. Na čelu srpske porodice je svetosavac, a takav otac zna jedini Bogougodni put. Zato uvek prvo pogledajmo u sebe i neka svako od nas postavi sebi pitanje: da li smo dostojni svojih očeva, da li smo oslonac svoje porodice, dece, Otadžbine? Da li smo svetosavci? Ako nismo na pravom putu, trgnimo se na vreme, Srbija zavisi od njene dece a ona se ugledaju na svoje očeve. Vreme je očevi, probudite se!

Neće svetosavac, neće pravi otac govoriti kako treba da se živi. On će to uvek pokazivati svojim primerom. Deca ne mogu sama pronaći put, ne mogu pronaći Gospoda sve dok u očevima ne vide komadić Boga. Samo tako, pravim primerom možemo očekivati da naša deca budu onakva kakvi smo mi u stvari želeli biti. Narod koji ne poštuje očeve osuđen je na propast i nestajanje. Najbolje što možemo učiniti da bi bili pravi očevi jeste da mi ispunimo očekivanja svojih očeva. Tada ćemo sigurno biti pravi primer svojoj deci. Tada ćemo osetiti taj prepoznatljiv a tako neopisiv osećaj sreće, kada smo sigurni da nismo izdali svoje pretke i nismo razočarali svoju decu. Očevi, vreme je za buđenje. Vreme je da se pokaže da smo dostojni svoje dece.

„Mnogo je lakše postati nego ostati otac.“

Vasilij Ključevski

Vreme je da dokažemo da u današnjim svetosavacima teče ista ona krv koja je tekla i venama njihovih očeva. Vreme je da se pokaže da se ta krv ne može i nije izgubila, nije razvodnjila. Ubijali su nas zapadni šakali godinama. Lagale su nas te zapadne zmije vekovima, njihovo je da to i dalje nastave da pokušavaju. Uništavali su nas finansijski, i to i dalje čine. Uvodili su nam sankcije, bombardovali, pretili su nam a i dalje nam prete. Ništa čudno, to i jeste ponašanje karakteristično za takve neljude. Sve je to tačno i nije ništa novo ali ono što je važno je da nisu uspeli krv da nam zatruju,unište, razvodnje. Krv Srbinova nikad ne gubi na gustini, pred nepravdom se samo budi i postaje još jača. Ona prava krv svetosavca koji nepravdu ne trpi i zna kako sa njom da se izbori.

Da Vas podsetimo:  Nasušni život žene u Srbiji

Važno je ne zaboraviti, pre nego što ponovo nešto budemo tražili od Gospoda, da Mu se zahvalimo na svojim očevima i deci, i da onda učinimo da i naša deca imaju razlog da se zahvale Bogu što smo im baš mi bili očevi. Dok to budemo radili, ne zaboravimo da sve zavisi od nas, da dobro i loše nije tek tako nastalo već da je posledica naših odluka, naših dela.

Tako će i naša deca biti posledica naše iskrene vere, naših časnih dela. Zato pokažimo da smo dostojni uloge oca, zadržimo čast i veru koje su nam preci ostavili, budimo primer deci i onda možemo verovati u njih. Bez obzira šta mislili o sebi za života, onog dana kada naše telo bude počivalo pod jednim krstom i kamenom, iza nas će ostati deca i dela koja će ili vredeti ili ne, u zavisnosti od toga da li smo život živeli dušom ili smo samo uzaludno trošili vreme koje nam je Gospod podario da provedemo na ovoj planeti. Očevi, sada je naše vreme, nemojmo ga izgubiti. Naši stari su znali kako da svoje vreme ne izgube. Ne smemo dozvoliti da nas se naši potomci stide.

Nenad Blagojević

fsksrb.ru

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime