Od 1999. još 747 naselja na KiM bez Srba

OD 1999. godine do današnjeg dana – 747 naselja na Kosovu i Metohiji je ostalo bez Srba. Na temelju jednog takvog etničkog čišćenja stvara se još jedna albanska država na Balkanu ili bolje reći „Velika Albanija“.

Sigurno je da su svi Srbi ostali da žive na KiM takva paradržava, genocidna tvorevina nikada se ne bi formirala.

Imovina više od 250.000 raseljenih Srba je po pravilu uzurpirana od strane Albanaca. Oni su je sve vreme koristili i ubirali plodove, obrađujući tuđu zemlju. Za sve to vreme, slovima i brojkama, nijedan od Srba nije dobio nikakvu rentu za sopstveno zemljište od onih koji su to zemljište koristili. Čak naprotiv, gle cinizma, kada se Srbi pojave želeći ili da sopstvenu zemlju prodaju ili da je oni na drugi način koriste – nailaze na prepreku upravo od Albanaca koji su tu zemlju obrađivali skoro pune dve decenije. Oni im traže pozamašnu svotu novca za navodno čuvanje zemlje i ta suma se kreće između 15 i 20 hiljada evra, zavisno od veličine poseda.

Nad takvim drastičnim kršenjem ljudskih prava raseljenih Srba svi ćute. I brojne nevladine organizacije, kako po južnoj srpskoj pokrajini tako i na nivou Republike Srbije, kao i Narodna kancelarija za Kosovo i Metohiju.

U kršenju ljudskih prava raseljenih Srba koji poseduju nepokretnu imovinu ide se i korak dalje.

Jedan broj Albanca navodno pozivajući se na turske zakone, negirajući agrarnu reformu iz 1922. godine, osporava Srbima pravo vlasništva nad zemljom. Tako su recimo nekadašnjem narodnom poslaniku i poznatom biznismenu Miodragu Nikoliću-Femanu koji u selu Prekale opština Istok poseduje veliko porodično imanje Albanci iz Istinića kod Dečana tražili da im on tu zemlju vrati jer je u begovsko vreme ta zemlja bila njihova. Kada je on to odbio, onda su od njega zahtevali da im zemlju proda s obzirom da je na atraktivnoj lokaciji na putu Peć-Kosovska Mitrovica.

Miodrag Nikolić-Feman je odbio da zemlju proda objašnjavajući Albancima da se dedovina nikad ne prodaje. Nažalost, taj princip nije važio i kod drugih Srba.

Recimo, sadašnja guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovnanka Tabaković je među prvima, još u septembru ’99. godine, na ulazu u selo Čaglavica kod Prištine prodala Albancima veliko stovarište i time otvorila ekspanziju Albanaca u ovo prigradsko naselje.

Istini za volju jedan deo Srba, naročito onaj u okolini Prištine, je za svoja imanja prodajući ih uzimao poprilične svote novca. Ali, to je ipak manji deo jer svi drugi, čiji zemljišni posedi nisu bile atraktivne lokacije, svoja imanja nisu mogli da prodaju. A takvih je najveći broj.

Realno posmatrajući, možda čovek ne može Srbima ni da zameri otuđivanje sopstvene imovine imajući u vidu da im je sopstvena država malo pomagala, a 18 godina je dosta dug period a čovek od nečega mora da živi. Nažalost, i tako što krčmi imovinu koju su mu preci ostavili.

O ovim problemima tzv. Kancelarija za Kosovo i Metohiju i njen direktor Marko Đurić malo brinu. Do ovih pojava direktoru nije mnogo ni stalo jer on o istoriji Srba južne srpske pokrajine malo toga zna. Ima diplomu privatnog univerziteta, istog onog na kojem je i nekadašnji predsednik Republike Tomislav Nikolić magistrirao i čiji je savetnik i bio, ali Marka Đurića više krase servilni dugotrajni aplauzi upućeni Aleksandru Vučiću nego što ga brinu ljudska prava Srba na Kosovu i Metohiji.

Kancelarija za KiM je sa svojim direktorom zaboravila da je u njenoj nadležnosti i povratak interno raseljenih Srba na Kosovo i Metohiju jer ona o tome najmanje govori, kao da je na povratak Srba stavljena tačka.

Sudbina čak i onih malobrojnih koji su se vratili pre 2012. godine, Kancelariju mnogo ne dotiče jer je to, ne samo kada je u pitanju njihova bezbednost nego ni njihov materijalni status, nešto što nije u okviru posla Kancelarije za KiM.

Kancelarija za KiM se jedino oglašava šturim i sterilnim saopštenjima kada su ti Srbi fizički napadnuti a Kancelarija izražava protest i žaljenje ne idući dalje od toga.

Od vremena osnivanja Kancelarije za KiM, rečima i brojkama, nijedan jedini Srbin se nije vratio na Kosovo i Metohiju. Ako je tako, a jeste, postavlja se pitanje i svrhe postojanja takve Kancelarije.

Kancelarija za Kosovo i Metohiju ima i svoja odeljenja na Kosovu i Metohiji u koja Marko Đurić ne zalazi i koja ne pokazuju nikakvu aktivnost ni po kojem pitanju.

Pre neki dan je Srpska napredna stranka na Kosovu i Metohiji formirala sestrinsku partiju registrovanu po zakonima samoproglašene republike Kosovo. Na taj način je novopečeni predsednik Goran Rakić, poznat po izjavi da Srbi imaju bolest straha, postao kolega Aleksandru Vučiću po funkciji predsednika dve sestrinske stranke. Novoformirana Srpska lista i njeni članovi ne shvataju da oni treba da budu ti koji sutra treba da predaju Kosovo i Metohiju služeći kao alibi Aleksandru Vučiću jer kao on nije hteo, ali su Srbi sami na Kosovu i Metohiji tako odlučili.

Jedna takva Srpska ili bolje reći šiptarska lista vodi aktivne pregovore sa Ramušom Haradinajem o formiranju separatističke vlade. Sa istim onim koga su do pre neki dan žestoko napadali i Aleksandar Vučić, i Aleksandar Vulin i Ivica Dačić, i ko sve ne iz političke vrhuške Srbije. Srpska lista treba sve to da poliže i da sa Ramušom na čelu formira vladu tzv. republike Kosovo. Očito je da moral nije jača strana Aleksandra Vučića.

Sve u svemu, dok Aleksandar Vučić sa Hašimom Tačijem gradi autoput Niš-Drač treba ga podsetiti da taj put prolazi kroz najveći deo naselja u kojima su do ’99. godine živeli Srbi. Ali geografija, naročito Kosova i Metohije, nije jača strana srpskog predsednika jer da jeste ne bi manastir Zočište locirao u opštini Srbica, kako je nedavno izjavio na Hepi televiziji tokom razgovora sa Milomirom Marićem.

Manastir Devič koji se nalazi u Srbici i sveti Joanikije Devički samo bi se nasmejali nad glupostima Aleksandra Vučića.

Otadžbina

www.oslobodjenje.rs / Fakti