Od Boleča do Beča

Samo u Srbiji neko može da u jedan posao uloži 500, i zaradi 100.000.000 evra. Naravno, to ne može bilo ko. Takav uspeh dozvoljen je samo kumu Aleksandra Vučića. I to ne bilo kojem, nego onom najvažnijem, najpohlepnijem i najagresivnijem – Nikoli Petroviću. Nikola je sin Race kafedžije iz Boleča, sela pored Beograda, ali se predstavlja kao čovek sa pedigreom, kao francuski đak. Kupio je diplomu Više poslovne škole u Beogradu, nosi zlatne satove, preselio se na Dedinje, reketira svakog biznismena, nemilice pljačka budžet Srbije, kontroliše srpske sudove, tužilaštva, preti medijima i nezavisnim novinarima, maltretira ministra u Vladi svoga kuma Aleksandra Vučića, koga, takođe, prezire… Da li će sve ovo uskoro odneti sa sobom u grob – pita se novinarka Tabloida Milica Grabež, koja je istraživala Nikolino poreklo, obrazovanje i kriminal

Dok bivši konobar Vladimir Beba Popović zamračuje Srbiju, i zavrće uši i Velikom Vođi Aleksandru Vučiću, i drugim Vođama na Balkanu, iz druge, poznate kafane, Kod Race, iz Boleča, u sumanutu pljačku Srbije krenuo je Racin unuk Nikola.

Nikola Petrović je kum Aleksandru Vučiću. Okumili su se, kada su se upoznali, jer su obojica imali prostrane stanove na Novom Beogradu, u zgradi zvanoj Crvenkapa (Mihaila Pupina 10 a). Obojica su dobili stanove za malo para. Vučić stan od 170 kvadrata od Vlade Srbije, u koji se uselio u toku bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse, a Nikola Petrović je dobio stan uz pomoć oca, jer zgradu je gradilo preduzeće Energoprojekt, u kojem je nekada njegov otac Radisav – Raca, bio jedan od rukovodilaca. I Vučić i Petrović ne žive danas u ovim stanovima. Nikola se preselio na Dedinje.

Isto kao i Beba Popović, Nikola Petrović je uvek nalickan, aktuelno namirisan i našmrkan. Izigrava velikog gospodina, pozivajući se na svoje francusko poreklo. Onima, koji ga poznaju, Petrović se predstavlja kao poslovni čovek iz Francuske. A praziluk mu iz pantalona viri. I to onaj iz Boleča.

Otac Nikole Petrovića je kao dunđer radio po gradilištima Energoprojekta u Africi. Tu je pokupio i svoju buduću suprugu, koja je francuska državljanka. Po povratku u Srbiju, ona se zaposlila u Ambasadi Francuske u Beogradu, kao službenica.

Tako je put Radosava Petrovića odveo i u Gvineju, na gradilište u Konakri, primorskom gradu. Bio je komercijalni direktor gradilišta, a u to vreme je Energoprojekt bio svetski poznata firma, koja je po svetu gradila mostove, pruge, puteve, brane…

Generalni direktor Živko Mučalov nije bio zadovoljan prilivom novca sa ovog gradilišta, i poslao je novog upravnika. On je brzo ustanovio da se gospodin Petrović bavi švercom erkondišna i frižidera, izbegavajući plaćanje carine, uz pomoć novca za korupciju, koju je uzimao sa računa Energoprojekta. Novi upravnik je o tome obavestio generalnog direktora Živka Mučalova, koji je bio i lični prijatelj Josipa Broza Tita, i on je odmah vratio Petrovića iz Gvineje, a potom ga i otpustio s posla.

Sa velikom količinom novca, Radoslav Petrović se vraća u očevu kuću, u Boleču, i sa njim, koga su takođe zvali Raca, nastavlja biznis. Kafana „Kod Race“ u Boleču, postaje veoma posećena i na glasu je zbog jagnjetine i drugih specijaliteta. Kafana se proširivala, dograđena je pekara, sa uvek svežim pogačama. Značajni drugovi, a potom gospoda, imali su rezervacije za ovaj restoran.

Polupismeni siledžija sa poslovnim ambicijama

Restoran je nastavio sa radom i nakon smrti Nikolinog dede. Njegov otac je bio takođe vrstan ugostitelj. Nakon smrti Nikolinog oca, kafanu je nasledio Nikolin brat Zlatko, ali je potom i zatvorio. Kafana „Kod Race“, ponovo je otvorena pre nekoliko meseci, i opet je na dobrom glasu, ovog puta, zahvaljujući Nikoli, sa brendiranim specijalitetima.

Racinog unuka Nikolu, seljaci iz Boleča opisuju kao običnog lelemuda. Škola mu nije išla od ruke, i uspeo je da kupi diplomu Više poslovne škole.

Kada je došao na vlast, Vučić je kuma Nikolu postavio za direktora Elektromreže Srbije. Za njega nije raspisivan javni konkurs, jer Nikola ne ispunjava uslove. Viša poslovna škola nije ni predviđena za kandidate za ovako odgovornu dužnost. Iako su svi direktori u Elektroprivredi izabrani na javnom konkursu, jedino je Nikola Petrović na toj poziciji, po isključivom nalogu Aleksandra Vučića. Dakle, protivpravno. A, kako i na koji način je Nikola Petrović sa tog mesta krenuo u pljačku, Magazin Tabloid je opisivao u nastavcima…

Čim je postavljen za direktora, Petrović je stupio u kontakt sa energetskom mafijom, sa Vojinom Lazarevićem, Vukom Hamovićem i drugim mešetarima koji prodaju struju Srbiji, za skupe pare, iznoseći desetine miliona evra iz zemlje. Njima je gospodin Petrović nameračio da proda Elektromrežu Srbije, i sebi stavi stotinu miliona evra u džep.

U velikom poslu je Nikola Petrović i sa Vučićevim bratom Andrejom. Skoro da nema posla u kome nisu njih dvojica. Andrej Vučić je zaposlen u Kovnici novca u Topčideru. To je Petroviću i Vučiću omogućilo da imaju dovoljno pasoša stranih država koje ih štampaju u kovnici na Topčideru, da mogu svoje saradnike da pošalju bilo gde u svetu.

Gde god još ima novca, van budžeta, tu je Nikola Petrović. On i Andrej su u poslu u Kolubari, u remontu termoelektrana, a planiraju da grade na desetine hidroelektrana, jer je Nikola vlasnik i preduzeća za gradnju hidroelektrana.

Gospodin Petrović pod svojom šapom drži srpsko pravosuđe, zdravstvo, deo policije i većinu ministara. Još mu otpor pružaju potpredsednica Vlade Srbije Zorana Mihajlović, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, i delimično Aleksandar Antić.

Prema Nikoli Petroviću pseću poslušnost iskazuje i ministar odbrane Bratislav Gašić. On je zaposlio Nikolinu suprugu Maju u Ministarstvo odbrane Srbije. Maja je po struci psiholog. Nikola je, kada se našmrče, prebija krvnički, i to bejzbol palicom.

Vučićevi saradnici i okruženje kuburi sa obrazovanjem.

Tako mu je i desna ruka, koja vodi njegove medijske poslove, i cenzuriše medije, Suzana Vasiljević, srednjoškolka! Završila je razne obaveštajne kurseve, a na vezi je sa agentima BND-a, što su utvrdile srpske službe bezbednosti. Sve su odbile da Vučiću dostave bezbednosne provere za ovu srpsku Mata Hari, koja je biseksualka, i bila je u obaveštajno-seksualnim odnosima sa francuskim obaveštajcem Žoržom Urijom. na vizit karti je imao upisan kontakt telefon Biroa za medije MUP-a Srbije, u kojem je Suzana bila portparolka!

Gospodin Petrović još se gađa padežima, ali i milionima evra. On je čovek za kontakte.

Aleksandar Vučić i Stanko Subotić Cane uspostavili su saradnju još 2007 godine. Vezu su napravili preko svojih najbližih saradnika zaduženih za prljave poslove – Nikole Petrovića i Vladimira Bebe Popovića.

Kad je gusto, zove Bebu da izvrši „asanaciju terena“

Vučić je godinama tvrdio da je Subotić „kralj duvanske mafije“, „švercer droge“ i „šef mafije koja ubija po Beogradu, melje ljude i u kesama ih baca u Dunav“, kao i da je nalogodavac atentata na policijskog generala Radovana Stojičića Badžu. Subotić mu je odgovarao sudskim tužbama.

Međutim, kad je vlast Tadića i Dačića preko Interpola pokrenula potragu za Subotićem, odbegli optuženik za šverc duvana zaštitu je potražio kod tadašnjeg radikala Vučića.

Kontakt je uspostavio Vučićev kum Nikola Petrović. Subotićeva firma „Futura plus“ bila je generalni distributer Vučićevih privatnih novina „Pravda“, čiji je zvanični suvlasnik bio upravo Petrović. Skriven u Ženevi, Subotić je preko svog konsiljerea Bebe Popovića pokušao da upotrebi „Pravdu“ za kampanju protiv Borisa Tadića, Vojislava Koštunice i bivših poslovnih partnera Milana Beka i Miroslava Miškovića. Procedura je bila jednostavna: Popović bi Petroviću internetom, sa internet adresom na ime „Darija Tankosić“, slao gotove tekstove u kojima je napadao neprijatelje i objašnjavao da je nevin. Pošto glavni urednik „Pravde“ nije hteo da objavljuje te depeše, Beba Popović je iskoristio drugi povod da ga tuži. Na suđenju, Canetov konsiljere je priznao da sarađuje sa Petrovićem i Vučićem i da su mu oni obećali pomoć.

Iz kuhinje Bebe Popovića i Nikole Petrovića 2009. pokrenuta je i kampanja protiv Ratka Kneževića, crnogorskog biznismena koji živi i radi u Londonu i koji je prvi otkrio da se Vučić tajno viđa sa Milom Đukanovićem.

Saradnja sa Vučićem, privremeno se isplatila Subotiću. Interpolova „crvena poternica“ je povučena, čim je SNS došla na vlast, Subotiću je omogućeno da se brani sa slobode, a nešto kasnije doneta je presuda kojom se optužnica protiv njega za šverc duvana, kojim je državu oštetio za oko 10 miliona evra, odbačena zbog zastarevanja. Trenutno, ta presuda je na preispitivanju, ali je izvesno da neće biti potvrđena.

Kako saznaje Tabloid u dobro obaveštenim krugovima, Aleksandar Vučić je pustio niz vodu Stanka Subotića, koji je za njega odvojio ogromne količine novca. Ipak, Milan Beko, koji duguje Subotiću 20 miliona evra, koje mu je pozajmio za kupovinu „Večernjih novosti“ i još nekih medija, uspeo je da preko Vladimira Bebe Popovića ponovo stavi Subotića na crnu lista srpskih vlastodržaca.

Sve je to odradio Nikola Petrović, preko Duška Milenkovića, predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Viši sud u Beogradu je, u ponovljenom suđenju, oslobodio Stanka Subotića odgovornosti za šverc duvana, odnosno zloupotrebu službenog položaja. Specijalni tužilac za bprbu protiv organizovanog kriminala, Miljko Radisavljević, žali se na presudu, i nakon održane sednice, na kojoj je razmatrana tužiočeva žalba, prvostepena presuda je ukinuta, i odlučeno je da se održi glavni pretres, posle kojeg će sud doneti presudu. Važno je reći i to da u radu veća učestvuje i predsednik suda Duško Milenković, kao i sudija Milena Rašić, koja je prvostepenom presudom osudila Subotića na šest godina zatvora, ali je ta presuda ukinuta.

Očigledno je da je Canetu jasno šta ga očekuje. Ponovo će ga osuditi, ali na pet godina zatvora, sprečavajući ga na taj način da dođe ponovo u Srbiju, i da oni budu spokojni. Ipak, treba imati u vidu da je Subotić u vezi sa ozbiljnim poslovnim krugovima u Švajcarskoj i Nemačkoj, i da obračun sa njim neće biti tako lak, kao što očekuje Vučić i njegov kum Nikola i nalogodavci Beba Popović i Milan Beko.

Čovek iz senke

Nikola Petrović je nastojao da bude čovek iz senke. Ko ga je u medijima prozvao, imao je velikih nevolja. Tako je on u Informeru, službenom glasilu Aleksandra Vučića i Vladimira Bebe Popovića, kada je pomenut u Magazinu Tabloid, izjavio da odbija da plaća reket Milovanu Brkiću, glavnom i odgovornom uredniku magazina, i da on traži da se ispita navodna uloga Miroslava Miškovića u finansiranju Tabloida.

Nakon obračuna sa onima koji ne misle dobro o njemu, ili pominju njegove mutne poslove, Petrović, kad god bude pomenut, moli Bebu Popovića da izvrši „asanaciju terena“.

Danas gospodin Petrović živi na Dedinju, a u ovaj bogataški kvart uselio je i ministra zdravlja Zlatibora Lončara, kao i predsednike sudova koji mu jedu iz ruke.

Glavni glumac u otimanju „Avala filma“: kafedžija postaje i zemljoposednik

Samo u Srbiji neko može da u jedan posao uloži 500, i zaradi 100.000.000 evra. Naravno, to ne može bilo ko. Takav uspeh dozvoljen je samo kumu Aleksandra Vučića. I to ne bilo kojem, nego onom najvažnijem, najpohlepnijem i najagresivnijem – Nikoli Petroviću.

U Vučićevoj režiji nedavno je okončana pljačkaška privatizacija „Avala filma“. U odlično organizovanoj akciji zloupotrebljene su najznačajnije državne institucije, prekršeno je nekoliko zakona i naneta ogromna šteta budžetu, kulturi i istoriji Srbije. Prepad je uspeo. Uz kolekciju od 220 igranih i oko 400 dokumentarnih filmova, među kojima su i nosioci najprestižnijih nagrada na kanskom, berlinskom i venecijanskom festivalu, novi vlasnik je dobio više od 20.000 kvadrata poslovnog prostora i 37 hektara građevinskog zemljišta.

Uslovi za otimačinu stekli su se 2011. godine, kad je „Avala film“ gurnut u stečaj i to na zahtev svog vlasnika, društvenog preduzeća „Jugoeksport“, koje se u stečaju nalazi još od 2001. Za obe firme određen je isti stečajni upravnik – Agencija za privatizaciju. Navodno, to je urađeno kako bi se namirili poverioci, među kojima su skoro sve državne institucije i preduzeća: Poreska uprava, „Gradska čistoća“, „Beogradski vodovod i kanalizacija“, EPS, „Dunav osiguranje“ i četiri banke, koje se takođe nalaze u stečaju.

Stečajni upravnik, Agencija za privatizaciju, procenila je da imovina „Avala filma“ vredi 1.060.699.974,56 dinara, petostruko više od potraživanja, koje iznosi 440.547.302,24 dinara. Pri tome, pravo korišćenja 37 hektara zemljišta, kojim raspolaže „Avala film“, procenjeno je da vredi 0 (nula) dinara. Ipak, Agencija je odlučila da preduzeće proda na licitaciji.

– „Avala film“ ima više imovine od obaveza, tako da je stečaj u najmanju ruku čudno rešenje na koje se odlučio vlasnik/poverilac/upravnik, ukratko država. Na žalost, biće da je ovo sve lepo sistemski isplanirano. I zaista jeste. Za potrebe ove operacije, potrebni su vam urušene institucije sistema i pogodni propisi: odgovarajući Zakon o privatizaciji, Zakon o stečaju, Zakon o planiranju i izgradnji, za pljačku pogodni i promenljivi urbanistički planovi.

Glavni cilj pljačkaše privatizacije koja je sprovedena u Srbiji je građevinsko zemljište. Najvrednije građevinsko zemljište u Srbiji je u vlasništvu Republike Srbije, a društvena preduzeća koja se nalaze na tom zemljištu imaju samo pravo korišćenja tog zemljišta. Pravo korišćenja je jedno nedefinisano pravo, očigledno namerno nedefinisano, koje nije u prometu, ne možete ga prodati, ne možete na osnovu njega ni graditi, ne možete sa njim ništa. Osim što ga možete privatizovati uz prodaju pravnog lica. Pa kada novi vlasnik dođe do zemljišta, on ga može konvertovati u vlasništvo. Tako je to odredila njihova država onim pogodnim propisima – tvrdi Saša Radulović, bivši ministar privrede.

Radulovićeve sumnje deli i Srđan Dragojević, jedan od najznačajnijih srpskih režisera i narodni poslanik, koji je i u Skupštini bezuspešno pokušavao da ospori prodaju „Avala filma“.

– Tržišna cena građevinskog zemljišta na kome se nalazi „Avala film“ trenutno je 100.000.000 evra. Priznaćemo, dosta očigledna namera! Višestruko isplativija od profesije pravljenja filmova. Podsećanja radi, 2007. četrnaest bioskopa „Beograd filma“ čija je vrednost, u kvadratima poslovnog prostora procenjena na 57.000.000 evra, prodato je za devet miliona evra! Novi vlasnik je tada najavljivao „novu eru“ – digitalizaciju i modernizaciju bioskopa, a danas ne radi nijedan bioskop, u toj „novoj eri“ bioskopi su postali supermarketi, noćni klubovi i – ruševine! „Beograd film“ je kupljen zbog poslovnog prostora, a „Avala film“ zbog – građevinskog zemljišta! – ističe Dragojević.

I, u pravu je. Aleksandar Vučić, vanknjižni vlasnik Srbije, pravi organizator pljačke, u svom stilu – zamenom teza, brutalnim lažima i primitivnom patetikom – pokušao je da skine odgovornost.

– Oni koji sada kritikuju privatizaciju „Avala filma“ uništili su sve u Srbiji, ali da pri tom nisu govorili da je „Avala film“ bio u stečaju i da je imao dug od 20 miliona evra.Kakve to veze ima sa vladom? Sud je doneo odluku, a ne vlada. Hoćete da ukinemo sudove?Ajde da napravimo nešto što je zdravo, nemojte da održavamo više mrtvace, nema potrebe za tim. Od prodaje „Avala filma“ dobit će imati i grad, i „Dunav osiguranje“, namiriće se poverioci, kao i stari radnici – rugao se Vučić inteligenciji svih građana.

Korist će, po svemu sudeći, imati novi vlasnik, novoosnovano preduzeće „Filmski put“ („Filmway“), koje je na aukciji 22. aprila 2015. platilo početnu cenu od 980 miliona dinara. Nadmetanja nije ni bilo. Iako su još dva konzorcijuma („Mid Europa Partners“ i EBRD – vlasnik kablovskog operatera SBB) otkupili dokumentaciju za licitaciju, „Filmski put“ je bio jedini učesnik neposredne prodaje, što je i uobičajeno u ovako spornoj organizaciji privatizacije.

O kompaniji „Filmski put“ ne zna se mnogo, a ono što se zna pokazuje koliko je ceo posao sumnjiv. Ta firma je registrovana u martu sa osnivačkim kapitalom od samo 60.000 dinara. Mesec dana po osnivanju, za 8.000.000 evra kupila je „Avala film“. Vlasnik firme „Filmway“ je francuski državljanin Mišel Babić, koji je 2. aprila firmu stavio pod hipoteku, tako da na nju založna prava ima izvesni Saša Ćorović, koji je do 2008. bio vlasnik taksi preduzeća u Pančevu.

Odmah po kupovini „Avala filma“, novi vlasnik je napravio konzorcijumom sa „Dunav filmom“, koji je takođe privatizovan iz stečaja.

– Ne razumem zašto se neprestano postavlja pitanje o tome čiji je kapital u „Filmskom putu“- čudi se Marina Ivanović, direktorka „Dunav filma“. – Javnost u Srbiji je, kao i mnogo puta ranije, potpuno pogrešno obaveštena, i svi su na kraju postali žrtve ogromnog neznanja i takozvanog spinovanja potpuno besmislenim informacijama.

Kompanija „Avala film“ je bankrotirala, a osnovno pitanje je zašto apsolutno niko ništa nije preduzeo da ne dođe do bankrotstva, ako je tolika bila briga za taj „gigant“. Niko nijednog trenutka nije spomenuo, a ni pozvao na odgovornost one koji su doveli do toga da ode u stečaj. Za bilo koga u zemlji ili svetu nije bilo nikakve prepreke da učestvuje na njenoj licitaciji, i da na najlegalniji mogući način, a to je svakako aukcija, pokuša da kupi „Avala film“ kao pravno lice, odnosno, kao kompaniju u celosti, i da nastavi tamo gde je bankrotstvo zaustavilo normalno poslovanje.

Kako izgleda ova vrsta „normalnog poslovanja“ videlo se na primeru Darka Šarića, koji je takođe legalno privatizovao brojna državna i društvena preduzeća. Umesto njega, sada se time bavi Aleksandar Vučić, koji zloupotrebom državnih institucija sakriva identitet pravog kupca „Avala filma“.

Ima razloga za to. Pravi kupac je, navodno, Vučićev kum Nikola Petrović.

– Petrović je napravio celu šemu za kupovinu „Avala filma“. Njega ne zanimaju filmovi, nego zemljište. Videćete, uskoro će „Filmski put“ iskoristiti zakonske mogućnosti i postati vlasnik tih 37 hektara u Košutnjaku. U ceo posao investirao je 500 evra, a zaradiće minimum 100.000.000 – kaže za „Tabloid“ odlično informisani izvor iz vrha jedne od stranaka u vlasti.

Dolaskom Srpske napredne stranke na vlast, kad je imenovan za direktora Elektromreže Srbije, Petrović je vlasništvo u svojim firmama preneo na tehničara Dragana Klisuru, bivšeg mehaničara u „Energoprojektu“, kompaniji u kojoj je nekada bio direktor Nikolin otac Radoslav Raca Petrović. Veruje se da je Vučićev omiljeni kum, po istom principu, sada za navodnog vlasnika „Filmwaya“ postavio pančevačkog taksistu.

– Tu je toliko teško objašnjivih poteza, da oni s pravom izazivaju sumnju da je reč o slučaju ozbiljne korupcije – kaže Srđan Dragojević za „Novosti“. – Zbog toga, postavljam pitanje Agenciji za sprečavanje pranja novca da utvrdi kako je moguće da „Filmski put“, kompanija koja je osnovana pre trideset dana, sa osnivačkim kapitalom od 60.000 dinara, poseduje sredstva u iznosu od 8.000.000 evra, za koliko je kupila „Avala film“. O kupcu se, tri nedelje nakon prodaje, zna jedino da je nekada imao taksi udruženje sa sedištem u Pančevu!

Ono što se ne zna jeste – odakle tom novopečenom filmskom preduzeću osam miliona evra? Koje su to bankarske garancije koje je moglo da dobije novoosnovano preduzeće? Da li novac kojim je plaćen „Avala film“ potiče iz legalnih tokova? Ne bi bilo loše da ovi podaci, sasvim normalno, budu dostupni javnosti, kao i ime i biografija kupca ili – kupaca. Jer, „Avala film“ je otišao u ruke kompaniji očigledno osnovanoj samo da bi bila pokriće za potpuno netransparentnu prodaju, da bi se sakrili pravi kupci i njihove namere.

– „Avala film“ je knjiški primer pljačkaške privatizacije koja je sprovedena u Srbiji uz direktno saučesništvo države – tvrdi Saša Radulović, koji je pozvao Tužilaštvo da ispita sve okolnosti prodaje i odgovori na pitanje ko je izvukao korist iz posla od koga Srbija ima štetu.

Odgovor će, možda, dobiti kad Aleksandar Vučić i Nikola Petrović padnu s vlasti i dožive sudbinu Darka Šarića.

A 1. Dok Vučić spasava FAP, njegov kum ga potapa

Da je Nikola Petrović, mali kafedžijin sin iz Boleča, otišao predaleko i da mu ni njegov kum i premijer ne može ništa, pokazuje i slučaj pokušaja privatizacije pribojskog FAP-a. Tu se, naime, Petrović pojavljuje kao smetnja Vučićevim planovima. O tome je detaljnije pisao i lokalni portal „Priboj 033″.

Sve je postalo jasno kad su 30. maja prošle godine, ministar privrede i vlasnik finske kompanije „SISU Auto“, u Priboju potpisali Memorandum o razumevanju koji podrazumeva pokretanje proizvodnje u Fabrici automobila Priboj (FAP).

Premijer Vučić, koji se tom prilikom obratio radnicima FAP-a i obećao „bolje dane“ delovao je veoma uverljivo dok je govorio kako će Finci zaposliti 600 radnika u tri etape. Pedeset dana kasnije, 23 juna, Skupština opštine Priboj usvojila je predlog za izradu Plana visoke brane na reci Lim koja verovatno potapa jedan od najvećih pogona FAP-a, „Montažu“.

Dokaze da je i ranije planirana, „mala“ hidroelektrana „Rekovići“, po izveštaju Stručne komisije, plavila instalacije ovog pogona pred Skupštinu opštine Priboj izneli su odbornici zaposleni u FAP-u. Oni nisu glasali za ovaj predlog, te su na neki način prekršili stranačku disciplinu jer Nova Srbija, čiji su predstavnici učestvuje u vlasti u Priboju.

Predsednik opštine Lazar Rvović, na iznete tvrdnje u vezi toga da će izmena Plana za izgradnju brane i njegova realizacija potopiti FAP, odgovorio je da on nije stručnjak za tu oblast, a da će se u vezi izgradnje ovog objekta, direktno dogovarati nadležno Ministarstvo i investitor. Time je predsednik Rvović prebacio odgovornost na državu i investitora .

Tu tek počinju problemi sa razumevanjem dešavanja vezanih za FAP , jer je Nikola Petrović jedan od doskorašnjih suvlasnika firme investitora „Mini Hidro Investments“, na čiji su zahtev izdate dozvole za gradnju hidroelektrane „Rekovići“. Uzgred, Nikola Petrović, kao direktor JP „Elektromreže Srbije“ u isto vreme je i predstavnik države. U novembru 2012. godine, Nikola Petrović je svoj vlasnički udeo prebacio na firmu „Pegagassun Limited“, registrovanu na Devičanskim Ostrvima.

U trenutku kada je izabran za direktora JP „Elektromreže Srbije“, Petrović je i formalno bio suvlasnik firme investitora u Hidroelektrane u Priboju na Limu!

Istraživanja firme „Mini Hidro Investmens“ uz bušenje korita Lima, u krugu FAP-ovog pogona, koja su takođe vršena u novembru 2012, od strane Ministarstva prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja su proglašena su nelegalnim jer su, kako piše u obaveštenju koje je to ministarstvo izdalo, izvedena bez dozvole. Zbog tih nelegalnih geoloških radova i bušenja korita reke na dubini od preko 13 metara niko nije odgovarao.

Milica Grabež

Tabloid – list protiv mafije / Foto: predragpopovic.wordpress.com