Otkako su naše vladajuće stranke pristupanje Evropskoj uniji proglasile za pitanje od koga zavisi ne samo napredak, već i opstanak zemlje – zbog ostvarenja ovoga dalekog, a najverovatnije i nedostupnog, cilja u Srbiji sve je podređeno toj ideji. Uvode se zakoni koji vladaju u EU, sklapaju međunarodni sporazumi i potpisuju ugovori sa stranim firmama. To samo po sebi ne bi moralo da bude loše, zabrinjavajuće je samo što je o uslovima pod kojima su oni zaključeni srpska javnost veoma oskudno obaveštena. O njima se u javnosti čuje samo ono što premijer proceni da je dovoljno za narodnu obaveštenost, a šta sve sadrže i kakve su moguće posledice po državu – ostaje u oblasti nagađanja.
Tako su, recimo, Briselski pregovori Beograda i Prištine od samog početka bili i ostali velika nepoznanica, a građani Srbije ne znaju na šta se, zapravo, njihova zemlja obavezala. S druge strane, to nije tajna za mnogobrojne evropske izaslanike koji dolaze u Beograd da se dive spremnosti A. Vučića na saradnju i izjavljuju kako „snažno podržavaju Srbiju na njenom evropskom putu”.
Nisu sve zemlje EU članice NATO-a, ali za našu je to, izgleda, obaveza. Pošto je narod u Srbiji na svojoj koži osetio posledice akcija te zločinačke organizacije, vlasti su se sakrile iza formulacije: potpisale su ugovor o pristupanju zemlje u Partnerstvo za mir (naslov koji kao da je smislio Džordž Orvel). Prema njemu, Srbija nije ušla u NATO, već je NATO ušao u Srbiju, i to s pravom da se u njoj ponaša kao u sopstvenoj kući, odnosno, još gore – kao u okupiranoj zemlji.
A šta tek da se kaže o uslovima za ostvarenje projekta „Beograd na vodi”, koji su takođe skriveni od javnosti? Nadmenoj i tvrdoglavoj vlasti ništa ne znače peticije stručnjaka o pogubnim posledicama ove megalomanske avanture vođe naprednjaka, koji „Beogradom na vodi” ispunjava želje svoji arapskih prijatelja. I dok gnevni Beograđani, koristeći društvene mreže, uspevaju da organizuju proteste protiv podizanja građevina koje će potpuno izmeniti lik njihovog grada, dotle poslušni i udavljeni mediji i ne pominju ta okupljanja kao da ih nije bilo.
Najnovija zagonetka zabeležena je ovih dana, uoči početka pregovora Srbije o 23. poglavlju, sa zahtevima koje svaka zemlja treba da ispuni da bi bila primljena u EU.
Samo bi potpuno neobavešteni ili bezazleni ljudi mogli da pomisle kako Hrvatska neće iskoristiti ukazanu priliku da onemogući ili bar uspori prijem Srbije u savez 28 evropskih država. Ona je, kao što se i moglo pretpostavljati, jedina od svih članica EU postavila svoje posebne uslove koje naša zemlja mora da ispuni: da izmeni svoj izborni zakon kako bi hrvatska manjina u Srbiji pod posebnim uslovima dobijala mesta poslanika u Narodnoj skupštini, zatim da izmeni svoj kazneni zakon po kome ima pravo da sudi za ratne zločine počinjene 1991-95. godine na tlu čitave Jugoslavije i da u potpunosti sarađuje sa Haškim tribunalom.
Pošto je Hrvatska objavila svoje zahteve, u Briselu je, navodno, došlo da čuđenja i izvesne zabune, a činovnici Evropske unije pokušavali su, kako je javljano, da posreduju i nagovore Zagreb da odustane od svojih zahteva.
Neizvesnost je potrajala nekoliko dana. Iza nje se, izgleda, nešto događalo – preduzimani su pregovori, pritisci i dogovori, posle kojih je Oliver Han, evropski komesar za proširenje, izjavio kako je pronađeno rešenje: prihvaćena je, po njegovim rečima, „formulacija koja će zadovoljiti obe strane”.
I dok su beogradski mediji javljali kako je Hrvatska, pod pritiskom Brisela, morala da odustane od svojih zahteva, zagrebački su izveštavali da su svi oni – prihvaćeni.
Naša zbunjena javnosti nagađala je nekoliko dana kakav je sporazum, zapravo, postignut, dok iz Zagreba nije konačno stigla izjava kako je Hrvatska pristala da se pristupi „definisanju prelaznih mera za poglavlja 23 i 24 u pregovorima sa Srbijom”. Beogradski mediji ponovo javljaju da „hrvatski zahtevi nisu prihvaćeni u formulacijama koje je Zagreb tražio, već su znatno ublaženi i prilagođeni evropskoj praksi”. Zanimljivo. Ispada da su „pobednici” i Beograd i Zagreb u isto vreme. To je, valjda, ta „formulacija prihvatljiva za obe strane”, o kojoj je govorio g. Han. Zabrinjava jedino što nije pomenuo suštinu. Da li je i oko nje postignut dogovor? I kakav? A ako zaista jeste – ostaje opravdana zebnja da će on ispasti na štetu Srbije, što je već ustaljeno pravilo kada u sporovima naše zemlje sa bivšim jugoslovenskim republikama posreduju Sjedinjene Američke Države ili Evropska unija.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
