Srbi su — iako su za vreme Jugoslavije optuživani za velikosrpstvo i život na kosovskom mitu — pola veka verovali i bili odani ne kosovskom već avnojevskom zavetu. U tom neskladu od države koji je godinama uz pomoć kredita i državne represije farban kao savršen spoj izgubili su sebe.
„I stara kaže Dragane, šuti, skrati jezik, mogu te čuti…“. Ovaj stih pesme Dan republike andergraund benda „Zabranjeno pušenje“ secira političko-društvenu scenu bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije toliko precizno da je sa stvarnim stanjem sličan kao jaje jajetu.
Dve nedelje je falilo pa da punih 57 godina građani Srbije slave 29. novembar kao Dan Republike nastale 1945, odnosno da obeležavaju 59 godina od Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. Odlukom Veća građana Savezne Republike Jugoslavije od 14. novembra 2002. ovaj datum je konačno prestao da bude obeležavan i u Srbiji.
Osim građana Srbije neradne dane oko tog datuma imali su i Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, Bošnjaci koji su tada bili Muslimani, ali i ostale narodnosti — kako se za vreme Tita govorilo o nacionalnim manjinama. Dakle, svi sa prostora koje neki autori danas nazivaju jugosfera, a većina zapadnih diplomata ga karakteriše kao Zapadni Balkan.
Ovo Balkan je oduvek smetalo prvenstveno Hrvatima, pa i njihova nova predsednica Kolinda Grabar Kitarović pre neki dan reče da bi prikladniji naziv bio Jugoistočna Evropa.
Monarh u republici
Za razliku od Hrvata kojima je gađenje prema Balkanu bilo jedino manje od gađenja prema Jugoslaviji i koji su to prikazivali sa manje ili više intenziteta, Srbi su prigrlili komunizam kao da im je u njemu jedini spas. Stvaranjem republike nasilno je ukinuta monarhija, a izborom Josipa Broza Tita za doživotnog predsednika dobijen je monarh u republici.
Ta vrsta apsurda mnogima nije smetala, a oni koji su mislili drugačije su na vreme ili pobijeni ili proterani posle 1945. Svi ostali su svih tih godina bili ućutkani ili samoućutkani. „Skrati jezik mogu te čuti“, da ponovimo još jedared.
Još jedna stvar koja je na nekoliko nivoa porazna ali činjenično tačna jeste da su Srbi — koji su sve to vreme, kao i danas, optuživani za velikosrpstvo i život na kosovskom mitu — pola veka verovali i bili odani ne kosovskom već avnojevskom zavetu.
I nije taj avnojevski zavet bio (samo) zavet protiv fašizma. To se samo tako namestilo. Kao što ni svako kuđenje 29. novembra kao simbola bivše nedovršene jugoslovenske države nije negiranje antifašizma i revidiranje istorije. Problem prostora nekadašnje SFRJ je u tome što je ovde uvek bilo viška istorije. Prava je potiskivana, nova isticana, a zarad specifičnih potreba je bilo i dodatnih kalemljenja.
„Socijalistička Republika Srbija uspostavljena 1945. najdugovečnija je srpska država u 20. veku“, rekao je svojevremeno Petar Stambolić, nekadašnji predsednik predsedništva Srbije i tako samo nastavio grupno zavaravanje. Naime, Srbije tada nije ni bilo jer je jedina posle čuvenog AVNOJ-a imala pokrajine, a posle nakaradnog Ustava iz 1974. i republika u republici, jer su pokrajine dobile upravo takva ovlašćenja. Srbi su i dalje nastavili da slave.
Da je to bratstvo i jedinstvo bilo toliko jako koliko jako je potencirano ili da je bar bilo stvarno, ne bi devedesetih udario „brat“ na „brata“ i ne bi sve završilo u gareži u kojoj je završilo. Pa samo je u ratu na prostoru Bosne i Hercegovine stradalo preko 100.000 ljudi. Kad smo kod BiH, ta država koja ovih dana obeležava 20 godina od (re)uspostavljanja je toliko nefunkcionalna da je to vidljivo iz svake izjave bilo kog političara sa prostora jedne države, dva entiteta i tri naroda. Još gore je bilo u Jugoslaviji, u tom neskladu koji je godinama uz pomoć kredita i državne represije farban kao savršen spoj.
Dan države mrtvih
O nostalgiji i nekim lepim vremenima od Vardara pa do Triglava može da priča samo onaj koji nije živeo na tim istim prostorima proteklih 25 godina ili nije bar pratio vesti o svim dešavanjima u tih četvrt veka. A o sudbinama onih koji su mladost ostavili u godinama i državi pre devedesetih verujući u fatamorgane socijalizma — ispisane su onolike knjige. Mlađim čitaocima će biti dovoljno da za početak pročitaju „Kad su cvetale tikve“.
I ma šta pričala deca i unuci komunizma danas, ma koliko potencirali kako je tada moglo da se bezbedno prespava u bilo kom parku, ma koliko govorili o pravima žena i radnika — sve je to donekle i postojalo, ali je suštinski sve bilo veliko foliranje. Forsiran je život jednih sa drugima, umesto života jednih pored drugih.
Bila je to u pravom smislu „Država mrtvih“, kako se zove i film Živojina Pavlovića, snimljen prema drami „Janez“ Siniše Kovačevića. Ratko Polič — tumači Slovenca, zastavnika Jugoslovenske narodne armije koji i dalje veruje u ideje socijalizma, u Jugoslaviju i peva Maršalu dok se sve oko njega raspada — prototip je Srbina koji neće i ne želi da pogleda u ogledalo. Porazno je kad u odrazu ne vidiš ništa i shvatiš da si izgubio sebe.
E to je 29. novembar — najveća srpska zabluda. O svinjokolju, pionirima i karabatacima preko sindikata, nekom drugom prilikom.
Nenad Zorić
rs.sputniknews.com
Bravo zemljace svaka cast mi smo otisli pre 48 godina a nasi stari ranije sada smo po celim svetu 20.MILL pet generacije i imamo nase crkve zivimo normalno a Balkan Srbija su isti ljudi vec treca generacija Komunjare TITOVE siledjiska zemlja prevaranta standard kao pre 100 godina nevernici ema im pomoc evo mi mislili dodje Vucic ali nazalost vuk menja dlaku ali ne cud i tako to ide nema nam pomoci
ista vokska,izdajnicka,politicari 90% umesani u prevare oni nece paravu drzavu +kao sto mi zivimo u Scandinaviji Kraljevina prava za sve zato mrze Kralja jos sanjaju TITA I Milosevica nema nam pomoci bog ih prokleo Putin je vratio veru ljudima i ekonomiju a mi smo sa Kraljevinom pobedjivali a ove komunjarske
izdajice ce od Srbije napraviti pet male drzave KOSOVO,BUJANOVAC,SANDZAK,BEOGRADSKI Pasaluk.Vojvodina sva pametna deca nemaju sta da traze treba da im pomognemo da odu iz te proklete zemlje jer nama ne daju nas mrze i kada dodjemo u Srbiju samo nas pljackaju!
Pozdrav iz Norveske!
Ne bih o jugonostalgiji, upornom negovanju dveju najvećih i najtragičnijih zabluda Srba u XX veku – jugoslovenstvu i komunizmu – dovoljno je o tome rečeno. Uostalom, svest ljudi sporo se menja; ona tragično kasni za zbivanjima; nešto bolje može se očekivati kada dođu drukčiji ljudi od nas – nadajmo se, bolji. Mi, koji pamtimo Tita, samoupravni socijalizam i laž bratstva i jedinstva u jednoj po mnogo čemu virtuelnoj i na lažima zasnovanoj državi, SFRJ, sigurno ne možemo pružiti ništa novo. Ali, hteo bih da skrenem pažnju na jednu sliku, najobičniju fotografiju većnika u Jajcu, njihove elite, ljudi koji sede u prvom redu. Nalazila se ta slika u svim udžbenicima istorije, čak i onim za osnovnu školu. Moša, Tito, i ostali. Među njima je i monsinjor Svetozar Ritig, katolički sveštenik visokog ranga. Njega je Vatikan poslao među partizane, bila je to 1943, Italija beše već kapitulirala septembra te godine, ishod rata je bio sve neizvesniji, klatno se uveliko pomerilo na stranu saveznika, ukratko, Vatikan je igrao i na tu kartu. . Dok je u Zagrebu i dalje sedeo Alojzije Stepinac, nedavno proglašen blaženim, koji je lukavo i diskretno, ali ipak snažno podržavao ustaše. Čak je i Dobrica Ćosić odavao priznanje Hrvatima na političkom lukavstvu. Rezon je prost: ako pobede ustaše i Nemci, imamo Stepinca; ako pobede saveznici i partizani – tu je monsinjor Svetozar Ritig, ovekovečen na čuvenoj slici iz Jajca 1943.