Od jednopolnih brakova do jednostranačkih koalicija

1
368
Premijer Luksemburga i njegov suprug u obilasku grada sa Anom Brnabić i njenom partnerkom / Foto: printscreen (Twitter)

Mladi Slovenci se ponose osvajanjem visokih mesta u individualnim sportovima biciklizmu, ski-skokovima, gimnastici… a mi najbrojnijom paradom ponosa.

Slovenci su izraziti individualci, samoživi i samozaljubljeni, dok se mi Srbi, i na to smo ponosni, volimo između sebe. I tu ne pravimo nikakvu razliku iako niko ne misli. Isto.

U Srbiji je društveni život i dalje na ceni, samo što su se promenile forme i običaji. Tradicionalne seoske mobe, kada je komšija nesebično pomagao komšiji da sredi letinu ili dovrši obimnije radove, Srbi su zamenili mobilnim telefonima i društvenim mrežama. Svako svakom može majku majčinu, oca očinjeg, sestru, svastiku i dalje i bliže srodstvo da pominje koristeći najraznovrsnije varijetete uvreda i psovki i skoro uvek pod pseudonimom kao što je red i poredak u demokratskim društvima gde je sve transparentno i bez uvijanja jer su ljudi čestiti, hrabri i – anonimni.

Niko nema takve društvene mreže kakve postoje u Srbiji. Iz slučaja Ćirjaković, koji je iz okoline Čačka i ne psuje, Dimitrijevića iz samog Čačka čija je svaka reč Bogu mila, ne uzimajući u obzir Boru Čorbu, takođe Čačanina, ali koji psuje u stihovima, svako se mogao uveriti da pojedine aktivistkinje i javne ličnosti beogradske provencijencije, najčešće ženskog pola, tako sočno, primitivno, vulgarno i bljutavo psuju, napadaju, opanjkavaju i prete da i najsnažniji muškarci, najčešće muškog pola, anonimusi sa društvenih mreža, ne bi svojim nadahnutim pljuvanjem dosegli ni do kolena slavnim uređivačicama novih međuljudskih odnosa, a kamoli da im kolena dotaknu, ili, ne daj Bože, pokušaju i nešto više. Psovačice se inače zgražavaju i na samu pomisao na nešto slično izuzev kad se sažale.

Mi smo ponosni na same sebe i tako smo, i bez pomoći sa strane, potpuno zadovoljeni. Kad mi zbijemo redove i kad je tesno sve moj do moga, svi znamo ko je protiv koga i znamo ko će koga. A ko će koga ako neće svoj svoga. Jer takvi su Srbi, a Slovenci mogu samo da se češkaju i tamo gde ih ne svrbi.

Da Vas podsetimo:  Plačem, Mišo moj...

U poslednje vreme se izvesni mladići, aktivisti LGBT populacije, rado viđeni gosti na jednoj TV kobajagi Nepoznatoj a pod brojem jedan, pojavljuju sa političkim idejama izjavljujući da njihov cilj nije samo da menjaju sistem, nego im je veoma stalo da promene i vlast. Dakle, ne zadovoljavaju se sa malim.

Iako nije eksplicitno rečeno, ne bi bilo potpuno bezumno da se pomisli kako bi u predviđenu promenu sistema i vlasti ova grupa aktivista uvela neka od pravila ove populacije koja sve više osvaja javni prostor.

Pravilo rodne ravnopravnosti u političkom životu bi značilo da su i sve političke stranke jednake i iste bez obzira na pol, brojnost i ideologiju koju javno zastupaju. Samo taj detalj bi svaku vrstu političkih izbora učinio besmislenom jer kako vršiti izbor kada su svi isti, kada više nema klozeta za muške i one sa ženskim likom i kako znati ko šta nudi na pijaci političkih artikala. Ponuda šarenih laža je nešto što se, kako kažu Crnotravci, lako prozrca pa se kod normalnih ljudi i ne uzima u obzir. Nezgodno je što se manjak takvih ljudi svakog dana, a naročito subotom, sve više oseća jer sve što je kvalitetno ode u inostranstvo sa obrazloženjem da je Srbija srećna da ima najlepše inostranstvo na svetu.

Politika više ne bi bila u znaku najstarijeg zanata koji se novim odnosima potpuno bojkotuje. Najstariji zanat se ionako praktikuje elektronskim putem na društvenim mrežama uz punu slobodu i zagarantovanu anonimnost.

Deca se više neće praviti, nego će se usvajati. Polazeći od takvih pravila, političke stranke raspolažu pravom da usvajaju glasače koji su u mentalnom razvoju na nivou nevine dece, uglavnom još uvek bez zuba, i sa cuclama umesto pištaljki.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo: Republičkoj javnoj tužiteljki, gospođi Dolovac

Jednopolni brakovi bi bili pravac po kome bi sve vrste koalicija raznih stranaka bile dozvoljene i pojam preletača bi sam po sebi iščezao iz važeće prakse.

Kada zastava duginih boja postane zvanično državno obeležje a pesma „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ postane himna, mnogi će čuveni svetski borci za ljudska prava poželeti da im Srbija bude najsvetlije mesto noćnih provoda.

Dragoslav Pakić
Izvor: stanjestvari.com

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime