Iscrplјeni od duge vožnje, gladni i žedni, stižemo na granični prelaz Rača. Vraćamo se sa Sokolca gde smo u tamošnju bolnicu za psihijatriju odvezli humanitarnu pomoć. Vrlo vrednu i obilnu bolničku opremu (dva velika kontejnera napunjena do krova).
Carinik na bosanskoj strani, posle kraćeg pregleda, vraća nam dokumentaciju i želi nam srećan put.
Prelazimo na srpsku stranu. Prazan prelaz, mi smo jedini. Posle policijske kontrole, prilazi nam carinik. I njemu dajem dokumentaciju i kažem da u kontejnerima imamo nekoliko paleta ogrevnog drveta koje smo usput kupili i vozimo za Nјemačku. On nam pokaza mesto gde da parkiramo. Prijatelјi, Nemci (službenici njemačkog crvenog krsta – jedan iz Minhena drugi iz Landshuta) ostaju u kamionu a ja se vraćam u carinu. Pred vratima carinik, koji nas je uputio na parking, razgovora sa koleginicom. Priđem, on mi kaže: „Morate da čekate smenu“. Pitam ga, kada je smena:. „U osam“. „Nemojte pobogu, molim ga, gde da čekamo smenu pola sata, toliko sam umoran da na nogama ne mogu da stojim, od jutros ništa nismo ni pili ni jeli, put me je iscrpeo, imam osamdeset dve godine“. Nјegova koleginica, crnka, srednjeg rasta i srednjih godina gleda, me gleda i „sažali“ se: „Idite u neku špediciju neka vam naprave papire“. Ja pun sreće klackam do prve špedicije. Špediter, mlad, lјubazan, za čas mi ispuni papire i odnese ih u carinu. Ali, odmah se vrati. Kaže, da mu je carinarka rekla da se sa mnom drugčije dogovorila. Traži da joj za uslugu dam 1000 dinara. Vraćam se lјut u carinu. Ona sedi za šalterom, a po susednoj prostoriji sa otvorenim vratima, šetka se onaj carinik. Pitam je, pa gospođo mi se nismo niočemu dogovorili? Ona sleže ramenima: „Ako nećete, čekajte smenu“. Ja vadim 1000 dinara i pružam joj kroz šalter. A ona: „još 1000“. Bunim se: „Kako još hilјadu, pa špediter mi reče da tražite 1000“. Kaže: „Da, 1000 za mene, 1000 za šefa“. Molim je: „Gospođo ja od dinara imam samo ovu 1000. Verujte mi, nemam više“. Ona mi vrati hilјadarku i ponovi: „Ako nećete čekajte smenu“. Nudim joj evre. Neće: „Samo dinare“. Vratim se u špediciju, platim mladiću njegovu uslugu u evrima i on mi kusur vratio u dinarima. Iz špedicije klackam ponovo u carinu i plaćam tim nelјudima traženi harač. Klackam ponovo u špediciju, da kažem da sam platio i špediter ponovo nosi papire u carinu. Otud se brzo vraća, uručuje mi papire i kaže: “Gotovo, možete da idete“. Niko nam na kontejnere ni pogled bacio nije. Tako smo bez plombi, sa otvorenim kontejnerima, prošli kroz Srbiju ušli u Mađarsku.
Bila je to vožnja koju moji prijatelјi Nemci, nikada zaboraviti neće.
Ništa nije ukazivalo na nevreme. Od Bijelјine do Zvornika čak je bilo sunčano. Tek na putu prema Vlasenici počeo je da pada sneg. Znajući kako može da bude gadno peti se po snegu, pogotovu noću na Romaniju, hteo sam da prenoćimo u Vlasenici. No, njima se žurilo i mi nastavismo put. I tek što smo prošli Vlasenicu, sneg je počeo da pada kao da se lopatama baca. A bila je i takva magla da dalјe od dva metra se nije videlo. Uz to uzbrdica sa opasnim krivinama. Napred u pratećim kolima sam bio ja sa prijatelјem iz Landshuta (šef spasilačke ekipe u crvenom krstu) koji očigledno tako nešto nije doživeo. Upao je u paniku i počeo da viče: „Ovo je kriminalno što radimo. Poginuće Helmut, poginuće Helmut“ (vozač kamiona sa kontjnerima iza nas) što nam je ovo trebalo“. Inače, oni su uzeli odmor da bi mi pomogli da odvezem traženu pomoć. Umirivao sam ga da je Helmut iskusan dugogodišnji vozač i da ne misli na najgore. A i mene samog je hvatao isti strah. Molio sam se Bogu da nam neko ne dođe u susret (mimoići se ne bi mogli, a kamion ako bi stao ne bi se više mogao pokrenuti). Penjanje se oteglo u večnost, no, Bogu hvala izašli smo na plato.
Tako ti oni Romaniju nikada zaboraviti neće moći, kao ni ja srpske carinike na Rači.
Vladimir Šaponjić
Landshut / Deutschland
