Od našeg dopisnika – iz Beograda

0
400
Foto: Željko Veljković

Dugački hodnik spaja istočno krilo i centralni deo najveće administrativne zgrade u nekadašnjoj Jugoslaviji. Nije glamurozan, uprkos tome što su zidovi obloženi poliranim kamenom, a sredinom poda je razastrt beskrajni crveni tepih. Taj hodnik bi se više mogao nazvati decentno mračnim, a takav je bio i poslednji dan marta, za one koji tim hodnikom prolaze svakodnevno. Dobro, dan je bio više mračan nego decentan.

Istočni ulaz nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća, a današnje Palate Srbija, mesto je na koje svakoga dana dolaze novinari koji izveštavaju sa redovnih konferencija za medije republičkog Kriznog štaba za suzbijanje epidemije virusa COVID-19. Za sve koji u ovu zgradu ulaze, pravila su ista. Mora se prvo ugaziti, ili bolje reći uskočiti u debeli sunđer za dezinfekciju obuće.

Ko iz njega uspe da iskorači, dolazi do ljubazne službenice koja će posetiocu Palate poprskati ruke alkoholom, a zatim izmeriti temperaturu beskontaktnim toplomerom. Sledi zatim kratak razgovor sa službenicima obezbeđenja koji će na osnovu izdiktiranog matičnog broja utvrditi jeste li na spisku onih kojima je dozvoljen ulazak u Palatu, a onda će svakom posetiocu dati masku i par rukavica. Tek kada se posetilac propisno zaštiti, onda prolazi kroz kontradiverziona vrata poput onih na aerodromima i onda kroz predvorje istočnog krila može da nastavi do pomenutog hodnika.

Procedura ulaska u zgradu traje, odokativno mereno, do pet minuta, a toliko je možda još potrebno da se dođe do sale u kojoj se održavaju konferencije za medije. Ona se nalazi u grandioznom centralnom krilu Palate, čiji socijačlistički glamur verovatno nikada, nikoga nije ostavio ravnodušnim.

Poslednjeg dana marta, konferencija za medije trajala je kraće nego što traje put od ulaska u Palatu Srbija, do sale u kojoj se konferencije održavaju. Trajala je kraće nego što je bilo potrebno da pročitate ovaj tekst od naslova do ovde. Trajala je od „Dragi građani, braćo i sestre“ do „Hvala vam puno“. Trajala je 1 minut i 42 sekunde, slovima: jedan minut i četrdeseddve sekunde. Oni koji su došli da, u ime javnosti, nešto pitaju, to nisu mogli da urade.

Da Vas podsetimo:  Više od pola miliona evra za tabloide koji šire lažne vesti

Kad sam u zgradu ulazio, temperatura mi je bila 35,3˚C, na izlasku sam ključao. I da se odmah razumemo – briga me za moje utrošeno vreme, briga me za sve druge kolege, briga me da li je to poštovanje ili nepoštovanje novinara. Ionako ne mislim da smo vredniji od bilo koje druge profesije, svakako znam da se precenjujemo, kao što i svako drugi precenjuje svoju profesiju.

Želeo sam da pitam šta da rade porodice i prijatelji onih koji su u Nišu preminuli sa sumnjom da su zaraženi virusom COVID-19. Preminuli pre nego što su uopšte tesirani i oni pitaju zašto ih niko nigde ne pominje. Šta da rade oni koji su sa njima bili u kontaktu, to sam isto hteo da pitam, jer to oni pitaju medije. Pitao bih možda još nešto, nadajući se da ću dobiti odgovor koji bi bar nekolicini ljudi nešto olakšao ili rešio.

Nisam to mogao. Direktor beogradske Infektivne klinike dr Goran Stevanović, objasnio nam je da smo odgovorni za 23 ljudska života, bar do sada, a da on nema vremena da odgovara na pitanja javnosti jer mora da spašava još života koje smo mi ugrozili. Za to mu je bilo potrebno jedan minut i četrdesetdve sekunde.

Istog dana kada je javnost bila uskraćena za bilo kakvu informaciju, osim one o broju zaraženih i broju umrlih, saopšteno nam je i da se predsednik ne oseća dobro. Toliko da će nam se ponovo obratiti tek za 48 sati. On koji nam se inače obraća između 48 i 96 puta nedeljno. Na kraju dana, građani su dobili i prikladne poruke za laku noć.

Da Vas podsetimo:  Savetnik premijerke za medije:Novinari da pomeraju granice slobode...

U okviru mera borbe protiv panike, građanima je država poslala umirujuću SMS poruku koja počinje sa „Situacija je dramatična“. Takođe, nekima su stigle i poruke o tome kako dvadesetčetvoročasovni policijski čas samo što nije uveden, ali je onda ista ta „situacija je dramatična“ država, saopštila kako su te poruke dezinformacija i kako će pošiljaoci biti uhapšeni zbog stvaranja panike. Jer meru panike valjda određuje država, a monopol na stvaranje panike imaju njen predsednik i članovi Kriznog štaba.

Prvog dana aprila i ko zna već kojeg po redu dana mrmota, opet sam se uputio u Palatu Srbija. Naoštren da pitam sve što nisam juče, a opet malo smireniji. A onda sam kod debelog sunđera sreo doktora Predraga Kona. Ko ga nikada nije video, a ni ja ga nisam sretao mnogo, to je jedan veoma odmereni, tihi, a oštri gospodin. Baš odmeren, baš oštar i baš gospodin. Ne bi on sebi dopustio da previše razgovara sa novinarima, no, setite se one procedure za ulazak i setite se onog hodnika. A za njega su pravila ista kao i za sve nas.

Bilo je tu dovoljno vremena da dobijem odgovor na pitanje – šta je to bilo juče? Reče mi da je doktor Stevanović imao mnogo posla jer je na njegovoj Infektivnoj bio težak dan, a da su se on i doktorka Kisić Tepavčević samo solidarisali sa kolegom. Da budem sasvim iskren, poverovao sam mu. I to uprkos tome što mi je prethodnog dana sve izgledalo kao marionetska predstava, sa lutkama kojima upravlja onaj što voli kad ga se građani plaše.

Odlučio sam da izostavim sva pitanja koja bi počinjala sa „Juče ste…“ Znao sam da će to pitanje postaviti neko od kolega, a znao sam i da vajde od toga nema. Jer sve i da sam pogrešio verujući doktoru Konu, sigurno mi niko na konferenciji ne bi odgovorio „Da, predsednik nam je naredio da se juče ponašamo histerično i daje nam bonuse kad pravimo paniku“.

Da Vas podsetimo:  Prekrši kodeks par hiljada puta i dobij milione

Prvoaprilska konferencija bila je potpuna suprotnost onoj održanoj dan ranije. Troje lekara, petnaestak novinara i pitanja bez ograničenja. Broj umrlih bio je pet, prethodnog dana sedam. Iskreno bih voleo da mrtvih više i ne bude i da nikada ne saznamo da li se za šestoro viče isto kao za sedmoro ili sve prođe mirno, kao kad umre petoro.

Prošlo je više od jednog sata otkad sam počeo da pišem ovaj tekst i još nisam sasvim siguran zašto to radim. Da objašnjavam kako je novinarima teško ne bih, jer nije. To je najlepši posao na svetu koji donosi neograničenu satisfakciju kad god moć medija možete da iskoristite da nekome pomognete. Ima naravno i onih kojima satisfakcija dolazi iz samopromocije, njima je možda malo teže.

Napisao sam ovo da bih sabrao svoje misli o ovim danima i napravio jednu crticu o tome kako ovih dana izgleda put do informacija u Srbiji. Jer o svemu što ima bilo kakve veze sa epidemijom, mogu da govore samo predstavnici republičkog Kriznog štaba. Kad se do informacija dolazi već tako teško, možda bi ih trebalo pratiti pažljivo, ali selektivno. Jer pluća možda i sačuvamo, ali zatrebaće nam posle ovoga i mentalno zdravlje.

Željko Veljković
Izvor: juznevesti.com

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime