Od Niša do obećane zemlje – Švajcarske!

0
720

srdjan-stojiljković1Kao svaki prosečni Nišlija ne verujem glasinama dok se sam ne uverim.

Dakle, iskoristio sam mogućnost brzog odlaska u Švajcarsku, avio linijom: Niš – Bazel. Jeftino je, i tu si, odmah čim sletiš. Izbegneš drčne divlje taksiste sa Nikole Tesle, izbegneš klackanje Niš-ekspresom do Niša. Prosto je, blejiš po gradu, a onda, kada se približi vreme leta, središ se i uskočiš u avion. Možeš da biraš Bazel ili Malme. Razmišljao sam, moram da priznam, o opciji da odletim za Malme, ali što zbog razmimoilaženja sa evropskom satnicom mojih prijatelja, što zbog alternativnog skupog smeštaja te tako hladne države, ipak sam odabrao Bazel.

Sve sam skockao, da ne objašnjavam, tek, bila je to opcija za pet dana opuštencije.

Avion pun gastarbajtera koji su za male pare smislili da ne pale kola, nekoliko baka sa kapacitetom čuvanja male i malo veće dece, par avanturista i nevernih Toma poput mene, tog našeg Niša u Evropi. I to je to, pun avion putnika sa sve stjuardesama i stjuartom iz Makedonije. Kako god bacili pogled, bratstvo je u pitanju. I jedinstvo.

Sakate li nešto?

Ma ne, ništa, hoću da iskuliram dva sata leta i da dodirnem svetu zemlju – Švajcarsku. Prođi me se sa suvim obrocima, vodom i propalim parfemima. Trgovina je zakon. A, tako li te low cost kompanije hvataju rentabilnost! Podsećaju me na stare socijalističke fabrike. Hleba i igara, a onda malo seci uši, krpi dupe. Da narod bude zadovoljan, a da direktori imaju večerinke na potpis.

Putovanje izgleda kao isprana verzija originalnog vonja na nišekspresovskom putu do Vranja, ili nazad. Neću da kažem, ima tu i elegantnog sveta, poslovnih ljudi koji nekim svojim biznisom krče zarasle puteve uspeha, pa dobro dođe i mala cena karte. Za početak. Kasnije će i biznis klasa doći na red. Pa, majke mi. Za sada, sve nas zajedno, i oznojene bake, i avanturiste i šanere gledaju sa malom dozom potcenjivanja. Ne uklapamo im se baš u društvo. Ali, to im je. Svi počinju od neke nule.

Da Vas podsetimo:  Niška porodica decenijama pokušava da izmesti iz dvorišta trafo-stanicu...

Na kraju zasluženi aplauz za pilote – plaćenike sa jasnim ić u prezimenu, jer su uspeli bezbedno da slete.

Bazel. Zamišljao sam Federera kako se paćenički osvrće čim gomila Srba, kao divlja horda, napuni autobus broj 50 koji vozi do železničke stanice. Vozač autobusa mi je ličio na njega. Na trenutak sam pomislio da na taj način leči svoju frustriranost, kada u slobodno vreme vozi srpske zgubidane. Ah, Nole, svuda te ima!

Gledajući na grad, kroz neverovatno čisto staklo autobusa, shvatio sam… Čistoća je sterilna i potpuno isprazna. Sva ta skockanost zgrada i ulica probudila je u meni nemir, nalik uznemirenju zbog nekog užasnog gubitka. Kako se ti ljudi rešavaju stresa ako ne mogu da pljunu žvaku na trotoar, ili ako ne mogu da sa terase bace poneku kesu smeća. Zato se oni drogiraju i ubijaju. Džabe vama i standard i čistoća kad ne umete da živite!

Ne vidim kafane, ni zapaljene cigarete, ne vidim pune kafiće u radno vreme, glume da su zauzeti pa ih nigde nema. Tek po neki japi sa savršeno skrojenim odelom, rancem na leđima i slušalicama na glavi prozuji pešačkom zonom, žvaćući sendvič. Čim ne može ništa sa kašiku da pojede, nema tu sreće. Možeš ti milione da mlatiš, ali ako pileću supicu ili pasulj nemaš da kusneš, džaba ti sve. Suva hrana ubija.

A onda, pošto uđem u hol železničke stanice i obratim se aparatu za prodaju karata, shvatam da preteruju sa cenama, nigde onog makedonskog gostoprimstva, cene voznih karata nadmašuju avionske povratne karte iz našeg evropskog Niša. Sramota. Demonstracija sile. Kurčenje.

A ipak, sve je mlako i bljutavo.

Da Vas podsetimo:  Nišlijka Darija (13) bolja od profi fotografa – njena slika uvrštena u TOP 10 fotografija Srbije

Zato je Orson Vels u filmu Treći čovek izgovorio: U Italiji za trideset godina pod Bordžijama bilo je ratova, terora, ubistava, krvoprolića – ali oni su imali Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj je vladala bratska ljubav, 500 godina demokratije i mira, i šta su izmislili? Sat sa kukavicom. Zbogom, Holi.

Klovn na kanti od eurokrema zvižduće, nije neki performans baš, ali hvatam sebe kako umačem prste u džep da mu ubacim u šešir neku sitninu, ali se setim da moje mnogo njemu jeste malo, pa ga ignorišem.

Stajem da priupitam kolege putnike, a oni se nevoljno zaustavljaju i vrlo učtivo mi odgovaraju na glupa pitanja. Gde je peron četiri ako smo kod perona tri? Znam da ih je detinjstvo šamaralo da sve psovke i ružne reči zadrže zubima, pa tako, dobijam precizne informacije preko one stvari. Valjda im je dosta Srba koji prvo ne znaju ništa, a onda im postanu dileri. Pa kad su nesnalažljivi. Inertni.

Pronalazim peron, i voz, lako je za pismene, smeštam se u ugodnu stolicu koja ne žulja. Posmatram crnkinju koja glasno krcka čips, ćelavog tipa koji guta informacije sa svog laptopa i ajpeda. Prikačen je na besplatnu struju u vozu, to je socijalizam opran u sedam voda. Dopadljiv je. Taj njihov socijalizam.

Ušuškavam se i samo sklapam oči, a ranac vezujem kaišem za sebe. Ne znam koliko se krade po ovim vozovima. Taj bliski zagrljaj sa rancem me opušta, i mogu da se prepustim.

Evo me, zemljo kantona koji se ne kače međusobno. Gde crno i belo jure sopstveni rep praveći kapital, gde braon i žuto zajednički svira u alpski rog. Postajem spokojan i sklapam oči jer sve je uređeno i kako treba.

Da Vas podsetimo:  Upoznajte Jasminu i njen magični svet od stiropora

Srđan Stojiljković, književnik

gradjanin.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime