Da li je Staljin bio „kolaboracionista“ zato što je potpisao pakt sa Hitlerom 1939. godine? Da li je to bila vlada Velike Britanije zato što je potpisala Minhenski sporazum sa nacističkom Nemačkom prethodne godine?
Pozitivan odgovor na ova pitanja teško da će se čuti iz usta onih koji godinama i decenijama na prostorima bivše Jugoslavije satanizuju kneza Pavla Karađorđevića i vladu Cvetković-Maček za pristupanje Trojnom paktu 25. marta 1941, ili generala Dragoljuba Mihailovića za, navodne, lokalne sporazume sa nacifašističkim okupacionim snagama tokom Drugog svetskog rata. Dve velesile tog vremena su bile primorane da sklapaju sporazume sa jednom još jačom vojnom silom, ili da bi kupile vreme, ili u nerealnoj nadi da će nekako „umilostiviti“ gladnu zver. Ali višestruko odlikovani srpski oficir koji, sa šakom slabo naoružanih oficira i vojnika, nije prihvatio kapitulaciju dok su i SSSR i lokalni komunisti još uvek bili zvanično u dobrim odnosima sa Hitlerom (a i Pavelićem[i]) – bezuslovno mora biti izložen kampanji najgorih uvreda koje se mogu zamisliti čak i na samu pomisao vođenja taktičkih pregovora sa Nemcima. Ništa komunistički Martovski pregovori sa Nemcima u ustaškom Zagrebu 1943 – i to radi zajedničke borbe protiv Saveznika u slučaju njihovog iskrcavanja na jadranskoj obali, što je nešto što Mihailoviću nikada nije palo napamet. To se, zajedno sa sporazumima komunista sa ustašama,[ii] nekako uvek preskače. Ne – Mihailović je, prema ovoj školi mišljenja, jedini „kolaboracionista“ u ovom društvu, i prema njemu ne treba imati milosti (što je bilo i Brozovo rezonovanje naspram Srbije u celini po ulasku u Beograd).
Treba li uopšte konstatovati da nešto sa ovom slikom nije uredu? Imamo posla sa dvostrukim merilima. Jednim prema ostatku sveta, drugim prema Mihailoviću. U korenu toga leži nacionalno-ideološki obračun koji traje do dan-danas: ideološki obračun komunista (preciznije, titoista) protiv „reakcije“, ali i obračun protiv Mihailovića kao pripadnika izrazito srpskog pokreta otpora. Titoistička jednačina „slaba Srbija = jaka Jugoslavija“ i dalje je potrebna – i regionalnim rivalima i protivnicima Srbije, ali i spoljnim silama koje bi da zaokruže neokolonijalni projekat započet razbijanjem SFRJ, potom SRJ, a sada i same Srbije. Činjenica da su Srbi – a ne apstraktni „naši narodi i narodnosti“ – činili stožer prvog oružanog otpora protiv nacifašističkog zla predstavlja veliku smetnju tom cilju. Zato je deideologizacija pogleda na Drugi svetski rat nužna ne samo radi istorijske istine i pravde, već i zarad odbrane sadašnjeg srpskog nacionalnog interesa. Kao što je bila i ostala nužna i važna borba protiv revizije ocena uzroka Prvog svetskog rata, kao što je važna borba za punu istinu o Srebrenici.
Rusija Vladimira Putina to vrlo dobro razume, i zato vodi ogorčene bitke za pravilno tumačenje istorije, pa tako i uzroka i ishoda oba svetska rata. Kao što značaj istorijskog tumačenja dobro razumeju i one države koje bi da ga revidiraju.
Sam Putin pokazuje na delu važnost deideologizacije tumačenja istorije. Tokom posete Angele Merkel Moskvi proteklog 10. maja, ruski predsednik je na zajedničkoj konferenciji za štampu branio pakt Molotov-Ribentrop, na čisto pragmatičnoj osnovi: „Kada je SSSR shvatio da je ostavljen da se sam suoči sa Hitlerovom Nemačkom, preduzeo je korake u cilju izbegavanja neposrednog sudara, i tako je potpisan pakt Molotov-Ribentrop“, dodavši da je „taj pakt bio važan za osiguravanje bezbednosti SSSR-a“, i da je sklopljen tek pošto su „brojni pokušaji kreiranja antifašističkog bloka u Evropi propali“.[iii]
O ovome o čemu govori Putin je pisao londonski Telegraf još u oktobru 2008:
„Dokumenti koji su držani u tajnosti skoro 70 godina pokazuju da je Sovjetski Savez predložio slanje moćne vojne sile u cilju pridobijanja Britanije i Francuske za antinacistički savez.
Takav sporazum bi možda promenio tok istorije 20. veka, sprečavajući Hitlerov pakt sa Staljinom, koji mu je dao odrešene ruke za vođenje rata protiv ostalih nemačkih suseda.
Ponudu… je dala visoka sovjetska vojna delegacija na sastanku u Kremlju sa visokim britanskim i francuskim oficirima, dve sedmice pre izbijanja rata 1939. godine.
Međutim, britanska i francuska strana… nisu odgovorile na sovjetsku ponudu, datu 15.8.1939. Umesto toga, Staljin se okrenuo Nemačkoj i potpisao zloglasni sporazum o nenapadanju sa Hitlerom… 23. avgusta, svega nedelju dana pre napada nacističke Nemačke na Poljsku, čime je započeo rat…
Prema rečima penzionisanog general-majora ruske spoljne obaveštajne službe, Lava Sockova, koji je sređivao 700 stranica ovih dokumenata s kojih je uklonjena oznaka tajnosti:
‘Ovo je bila poslednja prilika da se ubije vuk, čak i pošto su Čemberlen i Francuzi Minhenskim sporazumom predali Čehoslovačku nemačkoj agresiji prethodne godine’“.
Kada bi se na ovaj slučaj primenjivala titoistička, odnosno ideološka merila koja važe za Mihailovića, Staljin bi mogao biti optužen za „kolaboraciju“, a Britanija i Francuska, u najmanju ruku, za „neaktivnost“, „malodušnost“ ali i „šurovanje sa neprijateljem“, kao uostalom i SSSR od 1939-1941. Ovako, sreća je što ovoj ceremoniji nije prisustvovao Ivica Dačić, da „objasni“ kako je, za razliku od „mudrog“ Staljina, knez Pavle bio izdajnik, a, za razliku od „racionalnih“ Engleza i Francuza, Mihailović bio „truli kompromizer“ i „sluga okupatora“, u rangu zločinaca kojima je suđeno u Nirnbergu (po originalnom tumačenju stanovitog Mehe Omerovića[iv]), pa da nam još malo digne međunarodni rejting.
Zanimljivo je da je Putin, na neki način, u rasponu od svega šest godina, uspeo da deideologizuje ovu istorijsku epizodu. Naime, u autorskom članku za poljsku „Gazetu viborču“ avgusta 2009, Putin je doslovce napisao da je „moguće osuditi – i to sa dobrim razlogom – pakt Molotov-Ribentrop“, dodavši da je sklapanje bilo kakvog sporazuma sa nacističkim režimom bio „neprihvatljiv sa moralne tačke gledišta i nije imao nikakve šanse da bude realizovan“.[v] To je, inače, bilo vreme kada je Putin ulagao znatne napore u otopljavanje rusko-poljskih odnosa, ali i vreme koje je prethodilo zapadnoj satanizaciji Rusije koja je usledila posle kijevskog puča u februaru 2014, tako da je Putin bio spreman da pokaže izvesnu dozu fleksibilnosti. Međutim, čak i tad je osetio obavezu da poljsku javnost podseti da su „godinu dana ranije Francuska i Engleska potpisale poznati sporazum sa Hitlerom u Minhenu, uništavajući sve nade za stvaranje zajedničkog fronta za borbu protiv fašizma“.
Takođe je zanimljivo i da je Merkelova ovog 10. maja u Moskvi iskoristila priliku da negativno oceni sovjetsko-nemački pakt: „S moje tačke gledišta, pakt Molotov-Ribentrop se teško može razumeti, osim ako ne uzmete u obzir dodatni tajni protokol. I sa tog stanovišta, smatram da nije bio ispravan, da je bio zaključen na nezakonitoj osnovi“.[vi] Ruski predsednik ovu opasku nemačke kancelarke nije komentarisao.
Ako ostavimo na stranu vrednovanje ovih različitih tumačenja, ipak ostaje jasno sledeće: da ruski predsednik nastupa prvenstveno sa stanovišta ruskog državnog interesa, i da ne dopušta tumačenja koja bi tom interesu naudila – a koja bi, da su na njegovom mestu npr. Kasparov ili Hodorkovski, bila spremno iskorišćena na štetu Rusije, a na korist ruskim neprijateljima ili geopolitičkim suparnicima. Zato, između ostalog, ruska državna politika vodi ogorčenu bitku protiv izjednačavanja komunizma i nacizma, znajući da bi to, u krajnjem slučaju, vodilo delegitimizaciji sovjetskog, odnosno ruskog otpora nacističkoj invaziji. Pri tome, Putin ne beži od negativnih ocena komunista i komunizma. Naprotiv, Putin je još 2012. optužio boljševičku vladu za „nacionalnu izdaju“ zbog zaključivanja separatnog mira sa Nemačkom tokom Prvog svetskog rata, ali i dodao da su „svoju krivicu pred zemljom iskupili tokom Drugog svetskog rata“.[vii] Putin ovde, vredi ponoviti, ne nastupa ni kao „beli“ ni kao „crveni“ – već kao predsednik svih Rusa i ruske države, koja ne da da se ukloni Lenjinov mauzolej za Crvenog trga, ali i obnavlja grobove belogardejaca rasutih širom sveta, kao i hiljade crkava porušenih tokom sovjetskog perioda.
I Angela Merkel, treba primetiti, takođe je 10. maja nastupila sa pozicije nemačkog nacionalnog interesa, jasno praveći otklon prema nacistima, a u isto vreme koristeći priliku da podrije rusku poziciju kroz moralnu osudu sovjetsko-nemačkog pakta.
U svetlu ovog državničkog ponašanja, neophodno je postaviti pitanje: kom to srpskom nacionalnom i državnom interesu – o istorijskoj istini i da ne govorimo – može da služi diskvalifikacija Mihailovića, pred javnošću država od kojih su sve do jedne, iako u neuporedivo jačoj poziciji, u jednom ili drugom vidu pravile taktičke sporazume sa nacističkom Nemačkom? A pogotovo pred javnošću država poput Hrvatske, koja je s pravom trebalo da bude svrstana među poražene, i primorana da plati ogromnu ratnu štetu. Uostalom, stvar je najbolje tu postavio sam Franjo Tuđman: „Da nije bilo (Titove) antifašističke borbe, Jugoslavija bi bila obnovljena kao monarhija s jakim pročetničkim elementima, jer bi četnici i Izbjeglička vlada bili prihvaćeni kao dio savezničke koalicije, a Hrvati bi bili potčinjeni kao nacistički kolaboracionisti“.[viii]
Drugim rečima, bez komunističke partije i njene revolucije vođene tokom neprijateljske okupacije – Mihailović bi bez problema bio zvanično prihvaćen kao deo antinacističke koalicije, i verovatno se uzdigao do degolovskih visina, koje su mu i pripadale. Jugoslavija bi, shodno zaključcima Kongresa u selu Ba, da je opstala, bila uređena na federativnim osnovama, ali bi nacionalne teritorije bile mnogo jasnije omeđene. Dakle, ne bi bilo ni avnojevskih granica, ni „crnogorske“ ili „muslimanske“ nacije. Jasenovačke i ostale žrtve NDH bile bi na odgovarajući način popisane i vrednovane. Prognanim Srbima bi bio dozvoljen povratak na Kosovo i Metohiju, a balisti ne bi bili masovno amnestirani i sigurno ne bi bilo dozvoljeno pravljenje nove albanske države na našem tlu. Problem sa vojvođanskim „autonomašima“ bio bi nepostojeći. Dizanje komunističke revolucije u jeku okupacije nije doprinelo srpskom nacionalnom interesu, jer su za Srbe Nemci, a pogotovo nacisti, bili nesumnjivi neprijatelji. Srpski oficiri bi digli, kao što i jesu, zajedno sa časnim hrvatskim, muslimanskim i slovenačkim oficirima i vojnicima, ustanak protiv nemačko-italijanske okupacije i bez komunista. A Hrvatska bi plaćala cenu oduševljenog dočeka nemačkih trupa, i zverskog genocida nad Srbima, jevrejima i Ciganima/Romima.
Da li to znači, pak, da treba sada satanizovati partizansku borbu? Naravno da ne. To što su se Srbi našli na dve ideološki suprotstavljene strane antiokupacione borbe ima dublje korene, i nije se desilo tek tako. Pitanje je da li bi došli u tu situaciju kao napadnuta Kraljevina Srbija. U svetlu iskustva iz Prvog svetskog rata, odgovor je skoro sigurno negativan. Ili bar da se, unutar Kraljevine Jugoslavije, nismo odrekli imena i državnosti, i već omeđenog nacionalnog prostora. Da li je nepomazani i nekrunisani kralj mogao da se nada dobrom ishodu za sebe i svoju Krunu? Drugim rečima, neophodno je suočavanje sa sopstvenim greškama, napravljenim pre nego što su komunisti predstavljali bilo kakav faktor. Na kraju krajeva, treba se zapitati i zašto je toliko kvalitetnih mladih ljudi otišlo u komuniste još pre rata. Ali, to takođe zahteva jedan beskompromisni, deideologizovani pristup i pogled na celokupni srpski usud u 20. veku.
Na kraju, ne treba zaobići jednu komponentu koja se stalno koristi radi održavanja deoba u Srbiji: posezanje za ličnim razlogom za održavanje ideološke netrpeljivosti. Najsvežiji primer toga je Ivica Dačić, koji je izjavio da mu je Mihailovićeva rehabilitacija teško pala zbog toga što su mu četnici „zaklali ujaka, maminog brata“.[ix] (Za divno čudo, Dačić je daleko pomiriljiviji prema masovnom ubici Srba Hašimu Tačiju,[x] a i bio je spreman da oda poštu banderistima u Ukrajini,[xi] što dovoljno govori o njegovom istinskom „antifašizmu“.) Naravno, Dačić nije jedini. Drugi se takođe pozivaju na lične porodične tragedije, ili zločine poput pokolja u selu Vranić, ili u Foči.
Svi koji su iole upoznati sa Drugim svetskim ratom na ovim prostorima, vrlo dobro znaju da je bilo zverstava na obe strane. Šta bi trebalo antikomunisti da kažu na partizanska (kao i ustaška i četnička) zverstva opisana u knjigama partizanskog borca i penzionisanog pukovnika JNA, Sava Skoka, „Krvavo kolo Hercegovačko“,[xii] o „pasjim grobljima“ u Crnoj Gori i „levim skretanjima“,[xiii] itd? Da li lični razlog sme da se prenosi na državni? Šta bi bilo kada bi svako to radio? Npr. autor ovih redova bi takođe mogao da krene tim putem, kao i stotine hiljada drugih.
Naime, mog dedu, kragujevačkog advokata Miodraga Markovića, streljali su partizani, bez suda, 23.9.1944. Bio je rezervni poručnik Jugoslovenske vojske, pobegao iz bugarskog zarobljeništva, čudom izbegao masovno streljanje u Kragujevcu, da bi bio streljan kao pripadnik JVO, mobilisan da bi organizovao vojni sud. Sahrana je bila masovno posećena, a on je sahranjen direktno preko puta kapele na kragujevačkom groblju. Čovek koji ga je streljao je kasnije pokušao da lično traži oprost od moje babe, koja je u 28. godini ostala udovica sa troje male dece, ali je ona to odbila. Ubica je umro kao alkoholičar, a više puta se mogao čuti kako govori da je ubio „najboljeg čoveka u Kragujevcu“.
Tu bi mogla priča da stane, ali će možda biti zanimljivo malo je dopuniti, radi ilustracije toga koliko su stvari kod nas isprepletene, i koliko je veštačko dalje insistiranje na ideološkim podelama. Možda najbolji prijatelj mog dede koga su streljali partizani, bio je Mihailo-Mika Đorđević – predsednik vojnog suda koji je osudio Dražu Mihailovića. Jednom su se njih dvojica, kada je rat već izbio, sukobili oko politike – deda je bio predratni radikal. Brzo su se pomirili, dogovorili da nikada više ne dozvole da ih politika posvađa, i razišli se, svaki na svoju stranu. Kada su partizani ušli u Valjevo 1944, Mika Đorđević je, kao visoki partizanski oficir, spasao od streljanja teču moje babe-udovice, Stevana Unkovića, koji je svoj štap slomio preko glave partizanskog bandita koji je ušao da mu opljačka kuću. Ta kuća je kasnije ipak konfiskovana i pretvorena u lokalno sedište CK. Unković je, inače, moju babu usvojio posle prerane smrti njene majke, moje prababe, koja je govorila pet jezika, i umrla od tifusa, ostavivši četvoro male dece iza sebe. Ironija je u tome što je prababa preživela ceo rat u izbeglištvu (pradeda, Čedomir Lukić, je bio carinski kapetan, i mobilisan), prošavši kroz Rusiju (moja baba je rođena u Besarabiji, blizu Odese, i zato krštena imenom Tatjana) sve do Arhangelska, odakle je evakuisana u Francusku, gde je rođen najmlađi sin, koji je kasnije završio vojnu akademiju i dogurao do čina pukovnika JNA i direktora fabrike municije u Konjicu. Najstariji brat moje babe, „četničke udovice“, bio je komunistički ilegalac. Posle oslobođenja je već bio imenovan na jednu visoku diplomatsku funkciju, ali je, zbog bolesti supruge, morao da odustane. Ipak, bio je na dovoljno visokoj funkciji da je mogao mojoj babi-četničkoj udovici da obezbedi skromno zaposlenje u Beogradu. Umro je rano, u 51. godini, kao razočarani komunista.
Stariji brat mog dede po ocu, Živorad Pavić, bio je pripadnik čuvenog Skopskog đačkog bataljona, jedan od 1300 kaplara. Sećam se kako je moja dečja pesnica mogla da stane u rupu na leđima koju je nosio sa Solunskog fronta. Dok su neke preobučene ustaše i balisti uživale nezaslužene boračke penzije, on je živeo od skromne penzije u suterenu jedne oronule zgrade u Sarajevskoj ulici. I nikada ga nisam čuo da se žali. S druge strane, moja baba po ocu došla je iz bogate posedničke porodice Vukadinović, iz Srema. NJena braća su se borila u partizanskim redovima, jedan je ranjavan i morao da se služi štakama do kraja života, dok joj je sestra bila ilegalac, takođe ranjena, i zaslužila je boračku penziju. To ipak nije smetalo posleratnom režimu da im konfiskuje veći deo zemlje, u vreme dok su „zaslužni drugovi“ okupirali vile prezrenih buržuja na Dedinju.
Dakle, svako može da se uhvati za neki razlog iz lične povesti da bi opravdao sejanje podela na javnom planu, pa čak i da bi ocrnio svoju zemlju pred drugima. Ali – to jednostavno nije prihvatljivo, i ne može se ničim pravdati, kao ni dalje insistiranje na titoističkom tumačenju borbe protiv okupatora. Rehabilitacija generala Mihailovića treba da bude iskorišćena, na prvom mestu, kao povod da Srbija očisti sopstveno lice, i pomiri se sama sa sobom, oslobođena ideoloških i ličnih zađevica. Ko to Srbiji uskraćuje – radi protiv nje.
Aleksandar Pavić
Fond strateške kulture
______________________
[i] http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=8&idnovost=50440
[ii] http://www.novinar.de/2012/01/19/saradnja-brozovih-partizana-i-pavelicevih-ustasa.html
[iii] http://news.yahoo.com/putin-defends-notorious-nazi-soviet-pact-174156837.html
[iv] http://www.nspm.rs/hronika/meho-omerovic-sada-ce-svi-koji-su-kao-i-draza-bili-na-strani-hitlera-moci-da-budu-rehabilitovani.html
[v] http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/8230387.stm
[vi] https://euobserver.com/foreign/128653
[vii] http://www.fakti.org/rossiya/putin-rusija-je-izgubila-prvi-svetski-rat-zbog-nacionalne-izdaje-boljsevika
[viii] http://www.rtv.rs/sr_ci/region/tudjman-tito-zasluzan-za-formiranje-hrvatske_583399.html
[ix] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/492398/Dacic-Cetnici-su-mi-zaklali-ujaka
[x] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/o-dacicu-i-drazi/
[xi] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/komentar-dana/dacic-u-kijevu-8-maja/
[xii] http://trebinjelive.info/2013/09/28/savo-skoko-knez-hercegovacke-istorije/
[xiii] http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_2_svj_ratu/lijeve_greske_drugo_ime_za_zlocin.htm
