Do svojih ciljeva obično ne stižu oni najsposobniji, nego najuporniji, najizdržljiviji i najhrabriji. Oni koju u potpunosti veruju u svoje ciljeve, koji u proceni odnosa zahtevane žrtve i cilja prednost daju cilju, i ne pokleknu zbog žrtve koju treba podneti kako bi se cilj ostvario. Ciljevi se najčešće određuju u jednom racionalnom i logičnom procesu, kroz sveoubuhvatnu i celovitu analizu vlastitog položaja, željenog stanja, puta, načina i sredstava neophodnih radi dostizanja postavljenog cilja. Ponekad su ciljevi zadani sami po sebi, kako lični tako i društveni, koji se odnose pre svega na ostvarivanje osnovnih pretpostavki opstanka i življenja, pojedinca, uže i šire zajednice i celokupnog društva. U ovom slučaju, reč je o nečemu što obezbeđuje našu egzistenciju, kao što su hrana, voda, odsustvo opasnosti po živote ljudi, sloboda ljudskog ponašanja i delovanja.
Kada je reč o narodu, naciji i državi, onda se najčešće govori o vitalnim, krucijalnim, suštinskim, životno važnim nacionalnim i državnim interesima i ciljevima. Osnovni, vitalni nacionalni interes je nešto što se posebno definiše u BiH. Prema Ustavu BiH definišu se vitalni nacionalni interesi konstitutivnih naroda, pod kojima se podrazumeva: ostvarivanje prava konstitutivnih naroda da budu adekvatno zastupljeni u zakonodavnim, izvršnim i pravosudnim organima vlasti, identitet jednog od konstitutivnih naroda, organizacija organa javne vlasti, jednaka prava konstitutivnih naroda u procesu donošenja odluka, obrazovanje, veroisposvest, jezik, negovanje kulture, tradicije, kulturno nasleđe itd.
Za navedene vitalne nacionalne interese Srbi se u BiH bore vekovima. Nekada, u otoanskim vremenima, su se borili za goli opstanak i preživljavanje, kao raja, kao roblje. Nekada kao kmetovi, podjarmljena sirotinja, obespravljena u svakom društvenom i političkom pogledu. Nekada su se borili za tuđi interes, nadajući se milosti gospodara da će im podariti veća prava i slobode. Nekoliko decenija u kontinuitetu, u prošlom veku, Srbi u BiH su bili u prilici da se politički organizuju i nadmeću za svoj ravnopravan položaj sa ostalim narodima, u okviru Kraljevine SHS, odnosno Kraljevine Jugoslavije, u okviru socijalističke Jugoslavije i socijalističke BiH, a na kraju dvadesetog veka svoju ravnopravnost u BiH su gradili u formi vlastite države, koju su potom svesno uneli u novu državnu zajednicu, u Dejtonsku BiH.
Sloboda i ravnopravnost Srbima u BiH nikada nisu bili poklonjeni, za njih se moralo boriti uz velike žrtve. Svakako da su bile najveće žrtve samog celokupnog naroda, ali nije bio redak slučaj ili primer da su pojedinci silno stradali i žrtvovali vlastiti život na oltar slobode svog naroda. S obzirom da mi Srbi, kako to neko reče, kratko pamtimo, ipak smo sigurni da se u poslednjih nekoliko decenija sećamo poimenično srpskih vođa u BiH koji su postradali kao pojedinci, zbog toga što su javno predvodili srpski narod, što su glasno izrazili i artikulisali srpske vitalne interese u BiH. Nije bio redak slučaj da istaknuti srpski tribuni u BiH postradaju i od vlastitog naroda, ili bolje rečeno od političkih protivnika iz redova vlastitog naroda. Nije se u BiH parola „zavadi pa vladaj“ odnosila samo na svađe i podele na međuetničkom i međunacionalnom planu, nego na sukobe i unutar jednog, vlastitog, vrlo često srpskog naroda, tzv. intranacionalni sukobi. U ovakvim prilikama radilo se o pretvaranju vitalnog nacionalnog interesa srpskog naroda u „vitalne političko-stranačke interese“ ili pak u „vitalne individualnopolitičke interese“.
Tokom otadžbinskog rata krajem devedesetih godina prošlog veka, u srpskom narodu je bilo postignuto visoko nacionalno, političko i duhovno jedinstvo koje je bilo osnov stvaranja Republike Srpske. Ipak, nije sve bilo tako idilično u nacionalnom pogledu, postojala su određena politička razmimoilaženja, koja ipak nisu dovodila u pitanje nastanak RS. Celokupni srpski narod je podneo velike žrtve. Rat je prilično dugo trajao. Narod se zamorio. Javljale su se različite političke struje, bilo kao autohtone i samosvesne, bilo kao instrumentalizovane i podstaknute od spoljnih neprijateljskih faktora. Znamo da je u ratu u BiH Srbima nuđeno više različitih „mirovnih planova“, koji su na prvi pogled izgledali vrlo prihvatljivi za Srbe, posebno za one koji su odlučili da se više „ne žrtvuju“ u borbi za vlastitu slobodu i vlastita prava. Kada je mnogim Srbima ponestalo snage, kada su neki u svojoj vlastitoj nemoći prišli neprijatelju, pa čak i prešli na njegovu stranu, odričući se proklamovanih ciljeva i optužujući same sebe za uzroke rata i svojih nevolja, tu su bili neki pojedinci, neki tribuni, koji nisu poklekli, nego su borbu nastavili. To su bili ljudi imena R. Karadžića, N. Koljevića, M. Krajišnika, B. Plavšić, generali VRS i drugi. Odlučni pojedinci, koji nisu poklekli pod unutrašnjim trvenjima, i pod spoljnim pritiscima, odbacili su planove koji su Srbima nudili polovična rešenja i zarobljavanje vlastitog položaja u nekim nedefinisanim političkim zajednicama sa druga dva naroda u BiH. Zahvaljujući odlučnosti pojedinaca, narod nije klonuo duhom, podržao ih je i dobili smo RS.
Pomenuti stvaraoci RS, i mnogi drugi, našli su se na udaru „međunarodne pravde“, bolje rečeno sile i nepravde, bili su, a neki su i danas utamničeni. Srpski narod je bio izložen takvim pritiscima i pretnjama, da su se pojedinci, pa čak i cele političko partijske grupacije Srba, počele odricati vlastitih vođa, tražiti njihova hapšenja i izručenja „međunarodnim sudovima“, radi „boljeg života“. Takve grupe i pojedinci prelazili su put od svesnog žrtvovanja do samoporicanja, zahtevajući na kraju i vlastito kažnjavanje.
Kada su moćni zapadni političari rekli Srbima „dajte nam samo Miloševića, Karadžića, Mladića, oslobodite se zločinaca, skinite okove koje su vam oni nametnuli i Srbima će biti mnogo, mnogo bolje“, neke nove srpske vođe u to su i poverovale. Dadoše tražene srpske tribune. I šta bi sa Srbima posle toga? Zapadni moćnici počeše da prave nove spiskove nepoćudnih Srba, ucene se nastaviše. Progon srpskih vođa, radi “dobra po srpski narod“, nastavlja se i danas. Odstraniti iz srpskog naroda one najhrabrije, najupornije i najodanije srpskim vitalnim nacionalnim interesima u BiH, znači obespraviti srpski narod, poniziti ga i učiniti zavisnim od Sarajeva i stranih tutora, u svakom pogledu. Dugo vremena je srpski narod u celini bio izložen političkim i ekonomskim sankcijama od strane moćnih zapadnih zemalja, a sada se biraju malo suptilnije metode, pa se sankcije uvode srpskim političkim vođama. Ambasadorka SAD u Sarajevu, gospođa Kormak, kaže da je američka admistracija morala uvesti sankcije Predsedniku RS Miloradu Dodiku, jer je „prešao crvene linije“. Te crvene linije su navodno linije kojima se oivičava BiH kao celovita i međunarodno priznata država, nastala u Dejtonu. Da je to tako, onda ne bi bilo sankcija za Milorada Dodika, jer se on upravo bori za te crvene linije u kojima se nalazi i u kojima će se nalaziti RS, sa svim svojim ustavnim nadležnostima, stečenim prema Ustavu RS i Ustavu BiH.
Sankcije za Dodika su dugo pripremane. Politička kampanja i propaganda su stalne. Kormakova želi da spasi RS, od samog njenog Predsednika. Pravi se razlika između srpskog naroda i njegovih institucija, bar između naroda i instuticije Predsednika RS. Kaznu će da „dobije Milorad Dodik“, a srpski narod će biti „pošteđen“, pa čak i „uvažen“, a „RS podržana“ od moćnih zemalja zapada. Ovo je stari oprobani metod stvaranja razdora između srpskog naroda i njegovih političkih vođa. Sve političke stranke u RS su načelno protiv bilo kakvih sankcija protiv bilo kog političara ili instituicja u RS i BiH, pa čak i protiv sankcija koje su izrečene M. Dodiku, sa čijom politikom se neke od njih ne slažu. Sankcionisani Dodik, međutim, postaje lakša meta u unutarspskom političkom obračunu u RS, i javljaju se mnogi pretendenti na njegovu poziciju. Čak pojedinci zahtevaju da se RS „oslobodi od Milorada Dodika“, kako bi krenuli „med i mleko“ u RS i BiH. Bošnjački političari, očekivano, likuju. Kažu, „Dodik je dobio što je tražio“. Kažnjavanjem Dodika najviše dobijaju bošnjački političari u Sarajevu u svom pohodu urušavanja RS.
Dodikovi eventualni politički gresi moraju biti tema političkih rasprava unutar institucija sistema RS. Sve srpske političke snage u BiH moraju biti svesne opasnosti procesa koji se vode u BiH protiv RS. Rušenjem Dodika, ne ruši se samo jedna persona, jedan političar, bilo koja politika, nego institucija Predsednika RS, politika odbrane srpskog naroda i pozicije RS u okvirima BiH.
Svesno žrtvovanje za političke i nacionalne ciljeve i interese ne sme, kada nam ponestane snage, biti zamenjeno samoporicanjem i samokažnjavanjem.
Vinko Pandurević
www.fsksrb.ru
Одличан текст – хвала Коренима !