Od Velike Srbije do veleizdaje

Pre samo nekoliko godina, dok je još bio Šešeljev radikal, Tomislav Nikolić je usred Kosovske Mitrovice ovako uveravao naše ojađene sunarodnike: „U ime svih građana Srbije, obećavam, tako mi Boga, neću se smiriti dok Kosovo i Metohija ne budu pod kontrolom Srbije“. A njegov sadrug u sramnoj prevrtljivosti i nacionalnoj i državnoj veleizdaji, Aleksandar Vučić, na pitanje novinara šta za njega znači pojam Velika Srbija, ne trepnuvši je odgovorio da je to „istorijski cilj do kojeg možemo doći bilo kad za 50 ili 100 godina“.

Ovakvo razumevanje zamisli Velike Srbije i Nikolić i Vučić su preuzeli od svog političkog oca Vojislava Šešelja, koji je za njene zapadne granice odredio liniju Karlovac–Karlobag–Virovitica. Ma koliko da su te granice za mnoge bile preterane i neostvarljive, i Nikolić i Vučić su ne samo bili uvereni da su one opravdane, nego su izgleda poverovali da su bile i dostižne. To je posebno Nikolić pokazao i dokazao kada se 1992. godine, kao Šešeljev dobrovoljac pod komandom JNA, s oružjem u ruci borio kod Tenje na potezu od Vukovara prema Dalju. Tom prilikom su neki od njegovih saboraca svoj časni život okončali smrću dostojnom hvale i sećanja. A kada je avgusta 1995. godine Republika Srpska Krajina pala pred naletom hrvatske soldateske, Šešelj, Nikolić i Vučić su vladi ove zapadne srpske države u izbeglištvu stavili na raspolaganje prostorije svoje stranke na Zemunskom keju.

Svi su naravno zapazili da su se Nikolić i Vučić, kao veliki srpski rodoljupci, izvrgli u još veće izdajnike, ali zbog nedostupnosti arhiva stranih obaveštajnih službi još uvek nije jasno kako je do toga došlo. Po našem sudu, ključnu ulogu u tom sramnom preobraćanju odigrao je Aleksandar Vučić koji se, prilikom poseta utamničenom Šešelju u Hagu, sastajao sa istaknutim čelnicima stranih obaveštajnih službi, i tom prilikom, u svoje i Nikolićevo ime, uglavio razbijanje Srpske radikalne stranke.

Bilo kako bilo, ishod ovog preobraćanja je nesumnjiv: od gorljivih pobornika, zamisli Velike Srbije, Nikolić, koji je za nju u ratu i život rizikovao, i Vučić, praktično su priznali samozvanu državu kosmetskih Arbanasa, prisilili naše unesrećene sunarodnike da postanu državljani te nama neprijateljske države i time svom narodu, umesto velike, ostavili u nasleđe smanjenu Srbiju. Dok su se drevni Grci i Rimljani trudili da svome potomstvu ostave bar nesmanjenu ako ne i uvećanu domovinu, Nikolića i Vučića ne muče takve zavetne misli niti dozivaju u sećanje 2000 palih vojnika i ubijenih civila prilikom agresije Atlantskog pakta 1995. godine, koji su se žrtvovali za narod i državu i time stekli svetao grob i nezaboravnu slavu.

Na to upućuju zlosrećni nagoveštaji. Nikolić je već izjavio da bi se povodom zaključenih briselskih sporazuma sa samozvanom kosmetskom državom morala doneti nova rezolucija Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji, a Vučić je još dodao i Ustavni zakon kojim bi se izbacile ustavna preambula i još dve ustavne odredbe u kojima se pominje AP Kosovo i Metohija, čime bi se post festum konvalidirali protivustavni briselski sporazumi i otklonila svaka ustavna zabrana de iure priznanja ove neprijateljske države. Same pojedinosti ove promene Ustava biće poznate kada Vučiću stignu podrobnija uputstva iz Brisela i Vašingtona.

Posle svega, izvesno je da se ničemu dobrom ne možemo nadati. Jer, ako je Nikolić izneverio samoga gospoda Boga, a Vučić i svog političkog oca Vojislava Šešelja, zašto njih dvojica ne bi obmanuli i prevarili vlastiti narod i svojim potomcima ostavili bitno smanjenu domovinu, koja će se, ako ovako nastave, svesti na pretkumanovsku Srbiju – Srbiju bez Kosova i Metohije, Vojvodine i Raške, to jest srpskog dela negdašnjeg Novopazarskog sandžaka? Treba se ipak nadati da ničija nije gorela do zore, u šta se uverio i Slobodan Milošević, koji je neprikosnoveno vladao čak trinaest godina.

Kosta Čavoški

Geopolitika broj 74, maj 2014.