Zamislite da u novinama pročitate vest kako se u Tel Avivu održala treća zaredom izložba o „promociji palestinsko-izraelskih odnosa i unapređenju kulturne saradnje između dve susedne države“. Ili da u španskoj štampi naletite na oglas u kojem se najavljuje organizacija festivala na kojem će učesnici iz Katalonije i (ostatka) Španije diskutovati o „jačanju međukulturnog dijaloga i promociji moderne katalonske kulture i umetnosti“.
Kakva bi to tek naučna fantastika bila kada bi se usred Vašingtona održala manifestacija o kulturnom životu samostalnog Teksasa ili Kalifornije. Rekao bi čovek „pa ovako nešto nigde nije moguće“. Pogrešio bi. Moguće je. Baš u centru srpske prestonice. U Beogradu, gde će se ovih dana održati četvrti po redu festival, namenjen „promociji modernog kulturno – umetničkog života susednog Kosova„, pod nazivom „Mirdita, dobar dan„. Ove godine, za poprište prezentacije „kulturne scene Kosova“ predviđeni su Dom omladine i „Centar za kulturnu dekontaminaciju“ u glavnom gradu.
Organizatori ovaj festival opisuju kao „susret predstavnika kulturnih i društvenih zajednica Srbije i „Kosova“ koji žele da iniciraju kontinuirane razmene umetničkih ideja i stvore tradiciju saradnje i okupljanja na jedinstvenom kulturnom prostoru, čime će posredno biti dat doprinos trajnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine“. Oni ističu kako je ovo zapravo dobro došao i preko potreban kulturni događaj koji može doprineti produbljivanju srpsko-kosovskih odnosa i olakšati proces međusobnog pomirenja dva naroda.
Da li je „Mirdita, dobar dan“ zaista nešto što možemo nazvati korakom ka pomirenju ili je u pitanju beskrupulozno veličanje (veliko)albanskog separatizma?
Evo nekoliko činjenica:
1.) Reč je o manifestaciji koju u Srbiji medijski najviše promoviše neoliberalistička štampa i oni anarho-levičarski elektronski portali u kojima se južna srpska pokrajina već godinama predstavlja kao nezavisna i suverena država. U njihovim tekstovima i člancima Beograd se poziva da „odlučno“ preseče istorijski gordijski čvor koji nas sputava na putu ka „prosperitetnoj EU“ i prihvati „kosovsku realnost“ što bi se odrazilo u punom priznanju Prištine. Iskustvo nam govori da ono što hvale mediji poput Danas-a, Slobodne Evrope, B92, Blica, Peščanika, magazina Vreme i sličnih ne može da bude u srpskom interesu; projekti pod njihovim medijskim pokroviteljstvom uvek u sebi sadrže antisrpsku notu i samo su deo opšte medijske satanizacije srpske države i naroda koja je na ovim prostorima prisutna već decenijama.
2.) „Mirdita, dobar dan“ je festival koji se obavezno sprovodi u režiji prozapadnog nevladinog sektora i onih predstavnika civilnog društva čija srbofobija je neupitna. Među organizatorima i prijateljima ove manifestacije nalazi se čitava bulumenta nevladinih institucija, udruženja i fondova poput Inicijative mladih za ljudska prava, Žena u crnom, Fonda za humanitarno pravo, Doma omladine u Beogradu, Građanskih inicijativa, Helsinškog odbora za ljudska prava kao i grupa drugosrbijanskih „društvenih radnika“, osvedočenih srbomrzaca poput Nataše Kandić, Sonje Biserko, Miljenka Derete, Staše Zajović i Mirjane Karanović. Njihova zajednička karakteristika je težnja po širenju netrpeljivosti, mržnje, predrasuda i netolerancije prema sopstvenom narodu. Drugim rečima, autošovinizam je njihova vrhovna ideologija i paradigma delovanja.
3.) Zanimljivo je pogledati finansijsku pozadinu ovog festivala. Na spisku njegovih najvećih sponzora se nalaze najuticajnije ispostave atlantističkih centara moći na Balkanu, ekspoziture angloameričke „meke moći“ u Srbiji – fondacija braće Rokfeler, ambasade SAD i Norveške, Savezni odbor za spoljne poslove Švajcarske konfederacije, američka fondacija Čarlsa Stjuarta (Charles Stuart Moot Foundation) kao i Integra iz Prištine, Kosovska fondacija za otvoreno društvo pa čak i Ministarstvo kulture, omladine i sporta tzv. ”Republike Kosovo”.
Činjenica da u finansiranju festivala koji se održava na teritoriji Srbije otvoreno učestvuje secesionistička vlast iz Prištine sama po sebi dovoljno govori o njegovim ciljevima. Svaka priča o pomirenju je suvišna ukoliko to „pomirenje“ forsiraju institucije, sagrađene pomoću etničkog čišćenja srpskog naroda i koje počivaju na brutalnom kršenju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
4.) Na antisrpsku prirodu ovog festivala i njegovu uperenost protiv interesa države Srbije ukazuje i učešće pojedinaca koji su u samoproglašenoj terorističkoj državi zauzimali najviše političke funkcije. Tako će ove godine na poziv organizatora svoje izlaganje na manifestaciji imati i bivša „predsednica“ tzv. Kosova, Atifete Jahjaga. Ona će na jednoj od tribina u sklopu festivala govoriti o ženama žrtvama seksualnog nasilja tokom poslednjeg rata na Kosovu i Metohiji. Ovom prilikom želim da podsetim srpsku javnost na to ko je zapravo Atifete Jahjaga.
Reč je o osobi koja je od samih početaka svoje političke karijere duboko umrežena sa američkim i engleskim obaveštajnim strukturama na Balkanu. U svojstvu general pukovnika kosovske policije Jahjaga je završila obuku u Evropskom centru za bezbednost „Džordž Maršal“ u Nemačkoj i nacionalnu akademiju FBI u SAD. Kao angloamerički pijun ona je za vreme svog „predsedničkog mandata“ žestoko lobirala kod vlada zapadnih zemalja da tzv. Kosovo dobije propusnu kartu za ulazak u što veći broj međunarodnih organizacija. Ne treba zaboraviti da je Atifete Jahjaga snažno podržavala kandidaturu Hilari Klinton na proteklim predsedničkim izborima u SAD, što i ne čudi, jer je u njoj videla garant opstanka (geo)političke osovine Priština-Tirana i kontinuitet albanske iredentističke politike na Balkanu.
Atifete Jahjaga je povodom 15 godina od NATO agresije na SRJ poručila da je za Prištinu to bila „jedna dobra humanitarna intervencija, koja je spasila hiljade života građana Kosova, dovela da kraja ugnjetavanje i okončala srpsku represiju; koja je pružila novu mogućnost za jedan slobodan život, u jednom demokratskom i razvijenom društvu“. Podsećam i na njenu izjavu, datu na Globalnom ženskom samitu 2016. godine u Varšavi, u kojoj je direktno optužila srpske snage za „monstruozna silovanja i nasilje nad građanima Kosova“ i pozvala Beograd da „prizna svoje zločine“.
Znajući ovo nema sumnje da će najavljeno predavanje Jahjage u Beogradu biti u bojama zataškivanja albanskih zločina nad srpskim narodom i u cilju afirmacije srpske krivice za ratove 90-ih godina.
Šta nas još očekuje tokom „Mirdite, dobar dan“?
Organizatori najavljuju mnoštvo filmskih projekcija, okruglih stolova, tribina i promocija knjiga. Među njima najviše padaju u oči one sa nazivom „Srbi i Albanci kroz vekove“ i dokumentarni film „Albanke su naše sestre“ koji je urađen u saradnji kosovskog BIRN-a, beogradskog foruma ZFD (nemačka NVO) i Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine. Kada imamo na okupu ovako poznate zapadne agenture nema dileme da je na delu pokušaj kreiranja javnog mnenja u Srbiji i njegovog prilagođavanja zapadnoj matrici prema kojoj je „Kosovo naš komšija“, a oni koji su nas do juče nemilosrdno klali, sakatili i palili naše svetinje „naša braća i najdraži prijatelji“. Sve dok su najveći ratni zločinci iz redova albanskog naroda na slobodi, sve dok se „balkanski kasapin“ Ramuš Haradinaj nesmetano šeta Prištinom i gradi svoju političku karijeru na velikoalbanskoj retorici i preti novim pogromom nad Srbima, istinskog pomirenja neće i ne može biti. Ono ne može da se gradi na nipodaštavanju srpskih žrtava i grubom narušavanju srpske državnosti i njenog ustavnog poretka.
Iza lepo uvijenih reči organizatora o neophodnosti „dijaloga“ i „pomirenja“ krije se sve drugo osim pokušaja da se razobliči istina i razotkriju činjenice o stvarnim dešavanjima na Kosovu i Metohiji. Pod parolom ”iniciranja kulturne razmene”, sprovodi se jednostrana propaganda koja Albance predstavlja kao žrtve ratnih sukoba. Suvišno je i napomenuti da osim terorističkih poduhvata i rušilačkih nastojanja prema srpskoj kulturnoj baštini Albanci na Kosovu i Metohiji nemaju šta drugo da ponude u konstruisanju istorije svetskog kulturnog nasleđa.
Iza pomenutog festivala krije se pokušaj bezočne revizije istorije i afirmacije jednostrano proglašene kosovske nezavisnosti. On je paravan za promociju kvazidržavnih kosovskih institucija, za promociju nekakve kosovske kulture i istorije, kako bi se u javnosti stvorila slika o tome da su „Kosovari“ (čitaj: Albanci sa KiM) narod sa sopstvenom kulturnom samobitnošću, autohtoni etnos na Balkanu, koji polaže istorijsku tapiju na područja koja trenutno naseljava.
Albanija, Kosovo i Metohija, jug Srbije, južni i jugoistočni deo Crne Gore, severozapadni deo Grčke i zapadni deo Makedonije tako postaju „jedinstven kulturni prostor“ albanskog naroda, a korak od kulturnog ka jedinstvenom političkom i državnom prostoru vrlo je mali. Upravo promocija tog koraka našla je svoje mesto i na festivalu „Mirdita, dobar dan“.
Mr. Danijel Igrec
www.vidovdan.org
