Drugosrbijanski jahači apokalipse protiv poslednje šanse za opstanak srpskog naroda
Svi smo svesni tragične demografske situacije u kojoj se naša nacija nalazi. Stigli smo do toga da nas godišnje umre 35 hiljada više nego što se rodi, a još 15 hiljada građana Srbije se odseli u inostranstvo. Međutim, po pravilu, nismo istinski svesni dugoročnih posledica svega toga. Pribojavamo ih se uz nadu da ćemo ih izbeći kao da postoji čarobni štapić koji može da nam pomogne. Jer, država je konačno odlučila da se sa najvećim problemom ove zemlje, belom kugom, sistematski suoči. U proteklim decenijama bilo je mnogo apela od dela zabrinute javnosti da se krene tim putem i opravdanog besa što se okleva. Aktuelna vlast je u skladu sa tim još 2012. obećala da će joj, čim konsoliduje budžet, borba za demografsku obnovu postati najvažniji zadatak. Sada su za to stvoreni uslovi i, nadam se, bez obzira na sva trenutna lutanja u vezi sa definisanjem odgovarajućeg paketa podsticajnih mera, nacionalni napori će uistinu biti usmereni u tom pravcu. Ali kakve rezultate je realno očekivati i pod kojim uslovima?
STATISTIKA SUNOVRATA
Prošle godine u Srbiji je rođeno 64,5 hiljada beba a umrla je približno 101 hiljada osoba. Prosečna starost porodilja je 29 godina, odnosno na svaku ženu u fertilnom periodu (od 15 do 49 godina) dolazi 1,43 dece. Već dugo nam je stopa plodnosti niska i iz godine u godinu se smanjuje. Da stvari budu gore, topi se i plodni kontingent ženske populacije. Tu trenutno spada i 1969. generacija kada je bilo rođeno 52 hiljade žena ali i 2002. godište kada je na svet došlo 37 hiljada beba ženskog pola. Već decenijama nam je svake godine fertilni kontingent za nekoliko hiljada manji i čak ako odmah preduzmemo sve što realno možemo, tako će biti još nekoliko decenija.
Da radi plastičnosti stvari krajnje uprostim. Prosečna porodilja sada pripada generaciji 1989. Tada je bilo rođeno 45 hiljada žena. Ako ceo naš natalitet za ovu godinu pripišemo tom godištu (zamislimo da će sve žene rođene navedene godine dobiti bebu 2018. a mnoge od njih i blizance u narednih godinu dana ali će sa tim završiti sa rađanjem), sa sadašnjom stopom fertiliteta to bi značilo da bi Srbija za godinu dana bila bogatija za 64,35 hiljada beba (tako će otprilike i biti u realnosti kada rađaju razna godišta). Za dvadeset godina težište rađana biće na ženama rođenim 2009. Radi se o 34 hiljade njih. Sa aktuelnom stopom a u skladu sa našim uprošćenim modelom to znači da bi se – užasno mi je to i da napišem – rodilo svega 48,62 hiljada beba!
Fertilni kontingent, da ponovim, ne možemo brzo da povećamo već će se on smanjivati u narednom periodu ali zato je realno očekivati pozitivne pomake kada se radi o stopi rađanja. Ozbiljne državne mere tu će biti svakako plodonosne. Ali ne treba očekivati „bum“, pogotovo ne preko noći. Kod nas se često pominje primer Rusije u vezi sa uspešnim vođenjem politike demografske obnove. Da stvari sagledamo bez iluzija, pre se tu radi o smanjivanju dugoročnih gubitaka nego o preporodu. Dominantan sistem vrednosti je takav da materijalnim podsticajima i propagandnom akcijom, a sve to je duže od deset godina u toku u Ruskoj Federaciji, nije moguće postići čuda. Rusija je tek stigla do toga da je njena stopa plodnosti 1,78. To nije bogzna šta.
Plašim se da Srbija nema finansijske kapacitete kao Rusija za podsticanje nataliteta, ali da kojim slučajem (po ruskom modelu a spram naše populacije) za razne mere (od proširivanje dostupne mreže vrtića do uvećanih porodiljskih dodataka i stimulisanja stanogradnje za porodice za više dece) obezbedimo oko 500 miliona evra godišnje, 2038. godine – u kontekstu našeg uprošćenog primera – rodilo bi se 60,52 hiljade beba (34000×1,78). Znači 4 hiljade manje i od današnjeg malog broja beba. Što znači da ćemo još dugo ne samo izumirati, već će se to i u nekom od boljih scenarija dešavati neko vreme još u većem broju od sadašnjeg. Stižu polako na crni red, da ne to ne zanemarimo, posleratne tzv. bejbi bum generacije dok su na beloj listi za rađanje sve malobrojnije generacije iz devedesetih godina prošlog veka. Primera radi 1950. godine u Srbiji se rodilo 163 hiljade beba a pedeset godina kasnije (2000) 74 hiljade dečaka i devojčica. Šta više reći? Lako je izračunati šta nas čeka.
MATERIJALISTIČKE ZABLUDE
Kako god stvari okrenemo, situacija je strašna. Ipak, nije isto da li će nas 2100 godine na teritoriji Srbije bez KiM biti 5 ili 3 miliona (isključujem sada još crnje ali moguće prognoze koje podrazumevaju da Srbija postane useljenička zemlja za afro-azijske muslimanske doseljenike pa da nas bude znatno više ali da Srbi i hrišćani postanu manjina). No, nije nebitno da li će nam početkom sledećeg veka prosečna starost biti veća od sadašnje (43 godine) ili ćemo se, pošto ipak izguramo demografsku tranziciju sa onim što ona podrazumeva u negativnom smislu (izumiranje generacija koje su bile relativno brojne) a nadam se ne izostane ono pozitivno – postepena kakva-takva konsolidacija fertilnog kontingenta ako se najavljene podsticajne mere implementiraju i sa njima se istraje, obnova ekonomije i samim time umanjivanje nivoa emigracije – biološki stabilizovati.
Da bi se to dogodilo postepeno moramo bar da dosegnemo prosečnu stopu plodnosti od 2,1 što je nužno da se ne bi smanjivalo stanovništvo. Ako to izostane a postignemo „sjajne“ rezultate u poređenju sa našim evropskim i hrišćanskim okruženjem, nećemo nestati za narednih sto već za 200 godina. Nije neka uteha. Umesto da nas godišnje umire više od 100 hiljada nego što se rodi (što će se i ako postignemo brilijantne demografske rezultate desiti kada masovno bude npr. umiralo pomenuto 1950. godište), već samo 10-20 hiljada, nema nam dugoročno spasa. Uslov za to je da imamo makar za trećinu dece više po ženi nego danas.
Sve u svemu, šta god da uradimo u narednim decenijama ćemo svakako izumirati ali od onoga šta bukvalno od danas uistinu učinimo (a ne samo kažemo i obećamo) zavisi da li ćemo do druge polovine 21. veka doći u situaciju da imamo potencijal za opstanak. Da bi tako bilo važno je razumeti da se uz neizbežnu materijalnu stranu politike demografske konsolidacije akcenat mora staviti na borbu za vrednosne promene u smislu koji pogoduje rađanju. Ne baš u svemu ali u mnogo čemu greši premijerka i ujedno šef našeg Saveta za populacionu politiku, Ana Brnabić, kada tvrdi „da slogani ne mogu da podstaknu povećanje nataliteta i da je važno na koji način država u praksi pomaže trudnicama i majkama“.
Važno je da država materijalno pomaže, ali to je nedovoljno. U veoma bogatim zemljama situacija sa natalitetom je slična kao u Srbiji. Što se slogana tiče, naravno da se zbog njih samih po sebi niko ne rađa, ali oni moraju da budu deo celovite kampanje u prilog sistema vrednosti koji tome pogoduje. A baš zbog toga što to i jesu, a ne zato što su ovakvi ili onakvi, oni su meta negativne kampanje. Slogani su prve laste nematerijalnih pronatalitetskih mera i zato su satanizovani. No, najnovijom kampanjom anti-Srbije bavićemo se na kraju ovog teksta, a sada da se empirijski osvrnemo na izrazitu ograničenost politike materijalne stimulacije nataliteta (da ne bude zabune, ona je neizbežan deo borbe protiv „bele kuge“ ali ne i jedini). Radi toga ćemo se osvrnuti na nemačko, rusko i francusko iskustvo.
EVROPSKO ISKUSTVO
Nemačka ima nešto manje od 85 miliona stanovnika a u njoj se godišnje rodi oko 750 hiljada beba. I to od kada je vlada te zemlje povela ozbiljnu politiku materijalnog podsticanja rađanja. Pre toga se godišnje rađalo svega 650 hiljada beba (stopa plodnosti je bila 1,4 a sada je dostigla 1,55). Nema sumnje da su rezultati značajni, ali su i dalje mali. Stanovništvo Nemačke bi se i sa njima značajno topilo bez dolaska imigranata. Da stvari budu i gore etnički Nemci su pokazali mnogo manju osetljivost na materijalne stimulanse od građana afro-azijskog porekla pa poslednji, što verovatno nije bio cilj Belina (mada ko zna, neobilberalni fanatizam nema kraja), dominantno doprinose povećanom rađanju. Tu su materijalni stimulansi, slikovito rečeno, voda koja zaliva rađanju naklonjeno vrednosno drvo. Njega kod Nemaca nema i niko se ne trudi da ga posadi, a i uz to su po pravilu imućniji pa im dečiji dodaci manje znače.
Rusko iskustvo nam takođe pokazuje da kada se radi o hrišćanskom stanovništvu, materijalni stimulansi malo znače za solidno situirane građane. Rusija nije bogata kao Nemačka, pa je uz pomoć novca došlo do solidnog povećanja nataliteta u siromašnijim ruskim provincijama, čak i među tamošnjom obrazovanijom urbanom populacijom za koju obično kažemo da je najviše izložena dekadenciji našeg doba. Opet, i slabije obrazovani ali materijalno solidno situirani slojevi u Moskvi ili Sankt Petersburgu nisu promenili odnos prema rađanju. Gotovo za neprimetnu nijansu kod njih je veća stopa rađanja nego pre petnaest godina! Ipak, Rusija je uspela neko vreme da ima veći natalitet od mortaliteta (mnogi parovi su podstaknuti da imaju drugo dete ili ranije dobiju prvo), ali sada ponovo ulazi u fazu kada će prevagnuti smrtnost. Početni zamah je iskorišćen a „bejbi bum“ generacije počinju da dolaze na kobni red, dok je kao što je već spomenuto stopa fertiliteta stala na 1,78 (kod etničkih Rusa i manje) pa natalitet više ne raste. Moska je svesna konsekvenci toga pa sprema novi materijalni ali ovaj put u većoj meri i duhovni ofanzivni iskorak u cilju podsticanja rađanja.
Iz svega rečenog možemo da izvedemo zaključak da bez svestrane pronatalitetske kampanje – ona se u Rusiji vodi ali za sada još „politički“ i povšršno dok se novi pristup očekuje od 2019 – u srednjerazvijenim i razvijenim zemljama, dominantno materijalna akcija ima vrlo ograničene domete. I to proporcijalno nacionalnom bogatstvu! Sreća u nesreći srpske bede je da rečeno ukazuje da kada se radi o velikom delu našeg građanstva, materijalni stimulansi neko vreme mogu da budu izrazito plodotvorni. To je dovoljno da se pokrenemo sa mrtve tačke, ali ne i da dovoljno daleko stignemo. Za to moramo da se ugledamo na Francusku.
Pomenuta romanska zemlja ima gotovo 20 miliona stanovnika manje od Nemačke a u njoj se rađa oko 800 hiljada beba godišnje tj. i više nego kod brojnijeg zapadnog suseda. Stopa pldonosti je na nivou čitave dražve 2,01 a kod etničkih Francuskinja tek neprimetno manje tj. 2,00. Od kada je Pariz pokrenuo aktuelni talas politike podsticanja nataliteta, ta stopa je skočila sa 1,7, i samim time je došlo do značajnog povećanja broja rođenih beba na godišnjem nivou. I to tako da se rađa sve više etničkih Francuza kod kojih je skok uglavnom ostvaren (vanevropski imigranti su već imali visoku stopu rađanja)! Dok Nemačka iznutra gubi svoj nacionalni karakter i na to se nadovezuje imigracioni udar, Francuska – koja je u startu bila u lošijoj poziciji pa mnogi kod nas neretko i danas misle da je i dalje tako – gotovo da održava interni verski i nacionalni balans (Francuzi u provinciji često imaju više dece od muslimanskih migranata u velikim gradovima). Problem joj je i dalje značajno doseljavanje Arapa i drugih muslimana, ali to je druga tema za koju sada nemao prostora.
VREDNOSNA BORBA
Bitno je reći da je Francuska postigla rezultate o kojima pričamo nametanjem klime koja pogoduje rađanju kroz sve moguće društvene pore, od uvođenja standarda za reklame (banke npr. prikazuju porodice sa troje dece koje traže stambeni kredit a ne kao kod nas sa jedincem) i crtane filmove (gde se ističe pozitivna strana toga da se imaju braća i sestre), preko adekvatnih školskih programa, do sve aktivnije uloge pronatalitetskog NVO sektora (koji pomaže država) pa i crkve na način koji je moguć u izrazito sekularnoj Francuskoj. Iako i dalje dominira tzv. liberalna glazura, na promišljen i moderan način se kroz sve strukture francuskog društva radi u prilog podsticanja rađanja.
Tim putem ako ne i još ozbiljnijom magistralom (sa više tradicije, nacionalnog poleta, crkve), mora da krene i Srbija ako želi dugoročno nešto da uradi. Država može da poštuje sve ono što se danas smatra neotuđivim ljudskim pravima, ali i da nađe model da energično radi u prilog biološkog opstanka nacije. Ko ne želi decu, bilo zato što smatra da mu remete komfor ili je homoseksualne orijentacije, njegova stvar. Niko mu njegov životni prostor neće sužavati, ali to ne znači da država treba da se odrekne prava da deluje u prilog podsticanja nataliteta onih koji načelno nisu protiv rađanja, da bi bili zadovoljeni hirovi onih koji, kako bi se to reklo u nekim prethodnim epohama, u tom pogledu imaju nenormalne stavove. Bilo na ma koji način artikulisano vrednosno, bilo impulsivno, zato što do podne mrze sebe a od podne ceo svet (a baš takvih ima dosta u redovima tzv. druge Srbije i njene ciljne grupe), pa su im deca simbol onoga što nipodaštavaju.
To što su spomenuti glasni i besni, agresivni i isprazno umišljeni, njihovo je pravo, ali ne treba da bude preveliki društveni problem. Ipak ih je suviše malo („njih“ a ne problema) da bi predstavljali preveliku prepreku osim ako se iz nekog razloga sistem i društvo ne parališu pa podlegnu njihovoj ispraznoj halabuci. A kolika je ona već vidimo sada kada smo se primakli obelodanjivanju pronatalitetskih mera a nekoliko, i to ne više od predloga, slogana koji bi bili deo kampanje, stidljivo je predstavljeno javnosti.
Odmah je povodom njih iz redova anti-Srbije pokuljala bujica mržnje prema vlasti, državi, tradiciji. Srbija se predstavlja kao najgora zemlja na svetu, sa prljavim društvom, vlašću, medicinskim sistemom, crkvom. Odmah da kažem, sa mnogim od rečenog ponaosob se donekle slažem, ali ne i sa kontekstom koji odražavaju reči: „Zar u zemlji bede i mraka da neko od nas traži da rađamo decu?“. Prvo, uz sve mane koje naš sistem i društvo imaju, daleko je od toga da smo u tom pogledu jedini pa i najgori, pa da ne zaslužujemo ni pravo na opstanak. Drugo, protiv društvenih zala se treba boriti uporedo, a to podrazumeva i akciju protiv opresivnosti dekadencije koja vodi „beloj kugi“ (svako ima pravo za svoj račun da bude dekadentan ali ne i da isto, što nije ništa manje štetno za društvo od korupcije i kriminala, nameće drugima). Oni koji sa gađenjem pišu i govore protiv sistematskih društvenih napora u cilju podsticanja nataliteta neretko su sami društveni balast ništa manji od nosioca lošeg sistema i raznih devijacija koje optužuju za to što je Srbija takva kakva je.
NACIONALNA MOBILIZACIJA
Sveta toga treba da se setimo dok nam razni autošovinisti i kvaziliberalni destruktivci povodom državne pronatalitetske politike poručuju „priporodilo mi se od najavljenih mera“ ili „devojka je zatrudnela dok je čitala slogane za povećanje nataliteta“. To nije duhovito i ako iza svega uvek ne stoji zla namera (mada mislim da stoji), jer se radi o pevanju ode smrti kojom se priziva nestanak nacije. Na grobovima se ne pravi kabare. Iako u demokratskoj državi i to mogu da rade oni koji tako nešto žele, potrebno je da se suoče sa nacionalnim prezirom a ne podilaženjem pa i razumevanjem medija, državnih i drugih institucija.
Zapanjujuće je što se deo naše vlasti obazire na takve i slične gluposti pa se čak i pravda onima koji ih plasiraju. Umesto toga država je dužna da što pre završi paket svestranih mera u cilju podsticanja nataliteta i energično krene sa njegovom realizacijom. Mere će u hodu biti brušene, paket dopunjavan, ali nema vremena za gubljenje i umiljavanje onima kojima opstanak Srbije i Srba nije bitan. Protiv njih, ne da ne bi imali pravo da za svoj račun histerišu, već kako ne bi mogli svojom beskrupoloznošću da ugroze većinu, potrebna je društvena mobilizacija. Tačnije ne protiv njih već u prilog onoga što žele da onemoguće, a to je biološki i duhovni opstanak našeg naroda. Ako smo do sada iz nekog razloga sistemski mogli ili morali da se pravimo da ne postoji kancerogeni uticaj anti-Srbije, sada se on konačno mora suzbijati zbog opstanka nacije. I to ne samo identitetskog već i biološkog. Inače sve druge mere će biti devalvirane.
Vlast mora da pokaže veliku odlučnost i nepokolebljivost. Konačno počinje za našu naciju najvažnija bitka od koje zavisi da li će nas za nešto više od stotinak godina, bez preterivanja, uopšte biti (setite se negativnih promena fertilnog kontingenta i starenja nacije kada posle neke granice nema više spasa). Ohrabrujuće u tom pogledu zvuči nekoliko najnovijih obraćanja naciji od strane predsednika Vučića (npr. u Orašcu), ali sumoran utisak ostavljaju sofisticirana potkopavanja očekivane državne natalitetske kampanje od strane nekih faktora u vladi (da pomenem Zoranu Mihajlović). I dalje čak i unutar sistema imamo ispoljavanje svega i svačega. Međutim, oko natalitetske ofanzive ne sme da bude takvih igrarija.
Ko neće da učestvuje u bici protiv „bele kuge“ a deo je vlasti, nek ćuti i sklanja se ili mora hitno da bude uklonjen sa funkcije. Ako se ne izvrši homogenizacija državnog vrha oko pitanja pronatalitetske politike i ona imperativno u celovitom vidu ne nametne društvu, neće biti kriva anti-Srbija koja nam želi identitetski i biološki nestanak već oni koji drže ključeve vlasti. Kada krećemo u rat za život, nema mesta polovičnim merama, kompromisima između života i smrti, političkom marketingu i drugim praznim pričama.
Dragomir Anđelković
vidovdan.org /Pečat
