Prva zamerka koja se stavlja uz moje tekstove je da sam neuljudan i neodmeren. Sarkazam je međutim legitimno sredstvo suprotstavljanja huljama i mediokritetima. Moj „stil“ osobito pogađa Titine osrednje mediokritete i ober-hulje, dakle mamlaze i geliptere na kvadrat, kad se nađu na bisektristi mojih kritika. Sa „neodmerenošću“je problem što se malo zatim pokaže da sam, držeći se samo suvih činjenica, delimično i rezervisan s obzirom o kakvim etabliranim kretenima i upropastiteljima pišem.
Drugi prigovor je važan – Da, Bata, Nimbus, Đorđe, kritikuje ali ne nudi izlaz. Njegova priča je „lajanje na mesec“, odlična analiza sa felerom, iskaz frontalno razočaranog čoveka.
I, da, ima u tome istine.
Svega sam desetak puta ukazivao šta treba i kao se mora. I radio tako kako se valja. I pokazivalo se da sam u pravu, kada nekako uspe da se takve ideje realizuju. Ali, ne, oni višlji Srbi koji sve bolje znaju ali ono što su radili i rade je drenovina propasti, i zbog kojih smo postali predmet izrugivanja i podsmeha i ali i vrani, najpre će razbucati ono išta što je dobro urađeno pa će nanovo ma’nito ponavljati – ali Bata-Nimbus je ostrašćeni čovečuljak koji dobro ali beskorisno trućka. Kako po meni, tako i po mnogim drugima. Ko god šta pokuša korisno da uradi, makar se zvalo „Težina lanca“, naići će na poganu porugu.
Ja bih, eto takav sam – kakav sam, pitao: A ŠTA JE VAMA CILj? Šta je to što bi moje kritičare sa sve četiri srpske strane sveta zadovoljilo? STRAŠNO NIŠTA, to je jedina definicija. Ako bi sastavili moćnim strujnim udarom sve dominantne ideje u prostoru „patriotske Srbije“ u nešto živo, od toga bi gorski vuci od straha izluđeli. Dalje se pravi kompromis, skraćivanjem razlomaka u sabiranju, sa patriotski deklarisanim komunističkim St(vo)rom, i dobija se ono što se u dominjanju zove „duplo golo“. Kad se u to duplo golo penetrira vepar Adonis „građanske Srbije“ (u koju, evo, spada i g. Zukorlić), dobijamo tačno ono što i imamo – razvaljene državu, narod, porodicu, dušu, ljude…
Hoćemo li spas? Nema takvog isceljenja da nije vrlo jednostavno i vrlo bolno. Nisu nama krivi Masoni, Iluminati i Bilderberg grupa, već naša osorna tunjavost. Danko Popović je u „Knjizi o Milutinu“, definisao koren našeg propadanja kroz reči čiča-Milutina o komunistima „Sačuvaj me Bože ljudi koji vide iza brda, a ne vide šta im je pred nosem!“
Opominjao sam blagovremeno, a glavata gospoda, tadašnji drugovi, s osmehom odgovarali: “ Neebrin ti, ima ko razmišlja otome…“
Eto nam njihovog razmišljanja, rarovodstva i dugoročne strategije. Ako nisu znali jedan pravi potez više unapred od protivnika, nepogrešivo su birali najgori potez unazad.
O da, bio je Bata tamo negde 1988. za saradnju sa NATO. Govorio sam: „Dajte ljudi da Amerima damo Boku Kotorsku za vojnu bazu, samo da ostanu neutralni, zgaziće nas inače…“ „-Štaaa!!!!??? – dobijao sam odgovor zaprepašćenih patriota – Ti si izdajnik!…Samo nek’ priđu, jebaćemo im mater za sva vremena…!“ Posle 1993. već je bilo kasno. Posle 1999. imamo potpuno promenjene okolnosti, ali 90% ondašnjih gorljivih Srbendi danas objašnjavaju „da moramo biti pametni“, što je eufemizam za leganje na rudu. I opet sam ja prepeka „pametnoj politici“. Ista stvar sa skidanjem petokrake i EU. Srbi su imali šansu da budu prvi evropski narod iz socijalističkog lagera, pre Poljaka ili „naših“ Slovenaca, koji odbacuje petokraku (u ostalom, petokraka nikada nije bila srbijanski simbol, već simbol njene okupacije) i traži prijem u Evropsku Zajednicu. Ali, ne! Bilmezi su pljunuli na tu verovatno poslednju dobru srpsku šansu. Sad ližu što su popljuvali, i ono za sobom. Setili se, sad bi u EU. Prekasno je magarci. Oni drugi, što neće EU, a i dalje neće ni Srbiju, bi da se spojimo sa Rusijom. To je nemoguće, magarci. Još bi da se spajamo sa Kinezima i s Arapima. ‘Ste normalni? Niste, gluperde blanjane pa tesane. Bio je Bata i za opšte-srpsko pomirenje, dakle i sa komunistima, i tu je promašio. Nije od Njegoša naučio lekciju o poturicama, već je to morao da uči sam, naravno na teži način. Eto ih poturice crvene kao majmunsko dupe, opet vladaju Srbijom. Narod ropće, dura i krivi se na rudi. To nam je vaša borba dala, osim 3Htriestišest generala (crnogorskih, glamočkih, slavonskih) .
I šta sad, jadna nam majka s vami?
Evo, prvo: domicilne narcisoidne tunjavce i teoretičare opšte zavere odmah eliminisati u „Treće Oko“.
Drugo, odmah se moraju eliminisati sve titoističke, kvazi-titoističke i kripto-titoističke nakarade. Lustracija.
NVO sektor je po definiciji ustašoidan, tako da u većini tu ni lustracija nije dovoljna. Nikad mi neće biti jasno kako su se pro-ustaške komunjare pretvorile u „građansku opciju“, ali nametnuli su da je to zapravo njihova iskonska paradigma. Ja ih ipak, bez obzira na poštovanu paradigmu, ne bih tretirao drukčije već kao džukele. S tom razlikom što gradske džukele znaju da stanu kada je na pešačkom prelazu znak crveno, a novo-skojevke pretrčavaju da bi pre stigle do haube besnog auta.
Pa ko ostaje? Oni koji su dobro činili Srbiji i Srbima. To je merljivo. Vrlo malo ljudi ostaje. Potpisnik ovih redova je potuno svestan da ga čvrst stav prema restauraciji Monarhije momentalno izbacuje iz somnabulnog „korita razmišljanja“ ovdašnjih ozračenih patriota (degenerisani „građanisti“ nisu u opciji), bez obzira što je NEPOBITNO da sve što smo dobro uradili za Srbe, uradili smo dok je bila Monarhija, i da smo očas sve upropastili kao republikanci. Prosto, još uvek većinski nismo sustali u toj republikanskoj sodomiji. Jeste za malu utehu, ljudi polako shvataju, ali tragično sporo, da je za Srbe bolji oblik vladavine monarhija. Još uvek će dobra polovina Srba (građani u celosti) fras dobiti ako se to pitanje otvoreno postavi. Dok se dozovemo pameti, ubiće nas radijacija.
Pošto monarhija ne može momentalno, šta drugo može?
Opet, moramo se osloniti na rezultate rada/vladavine, ne na ličnu tupavost.
Poslednji koji je ekonomski dizao Srbiju, u nemogućim uslovima, je Vojislav Koštunica. Nema spora da je, dok je bio premijer, spoljni dug Srbije bio najmanji od 1945. Da je MMF-u rečeno zbogom. Uz to, vrlo je bitno, 2006.-godine, telekom Srbije je kupio Telekom RS za 300 miliona više od konkurentske Austrijske firme. Dodik ne krije da je to bio način podrške Republike Srpske. Američka ambasada je nemoćno konstatovala „da bez obzira što Dodik lično ima bolje veze sa Tadićem, pravi zaštitnik Republike Srpske je Vojislav Koštunica“. Na to, Koštunica je prodao NIS Rusima! Napravio dobru kopču. Pa još, izboksovao Ustav koji je danas glavna prepreka uništavanju Srbije. Nije hteo da prihvata ultimatume koje Miloševićeve podguzne muve Vučić, Dačić, Vulin, Šešelj… prihvataju bez roptanja.
Ako bi govorili o tome gde je spas za Srbiju i jednako za srpski narod, onda se najpre moraju definisati osnovni ciljevi.
„Koštuničin“ ustav je najbolje što se u datim okolnostima moglo postići, i to krajnjim naporom, uz sinergijsko podrivanje sa svih strana. A da tada nije izglasan ustav, ostali bismo bez države. Patriote licemerno optužuju Ustav „da nije dovoljno srpski“, mlateći pojmovima „Srbin“ i „građanin“, što inače može biti tema, ali ne ugrožava državu. Super-patrioti ovim zanovetanjem zapravo prde u istu tikvu sa autošovinistima, do duše sa suprotne strane, ako to nešto menja. Kad takvima ukažete na jednostavnu okolnost da će promena Ustava na koji i oni svojim blebetanjem pripremaju narod biti katastrofalan, oni upozorenje jednostavno previde i nastave da prde u pomenutu tikvu iz principijelnih razloga.
Velika manjkavost „Koštuničinog“ Ustava, koju on sa ono malo snaga kojima je raspolagao nije ni mogao eliminisati je problem postojanja antisrpskog titoističkog relikta pokrajina. Ovo ključno pitanje vrli nacionalisti izbegavaju upornim blebetanjem o „tunjavom“ Koštunici sa devet mačaka. E, hajde da pitamo sve naše srpske nacionaliste svih boja u Vojvodini jesu li za ukidanje komunističkog otarka SAP Vojvodine? Pitanje je potpuno racionalno: ŠTA ĆE NAM REPUBLIKA U REPUBLICI? U Srbiji ne možeš da uđeš u avion bez pasoša, jer je sledeća stanica u inostranstvu. Uz to, urbanisti sasvim racionalno predviđaju da će Beograd i Novi Sad za nekoliko decenija da se spoje u jedan megapolis? I sad će na nekoj značajnoj raskrsnici da se udara granica?
Potpuni logički, moralni i nacionalni kolaps je što oni koji nisu bili ni voljni ni kadri da se ikada izbore za svoju autonomiju u Hrvatskoj, sada gore kao sumpor u borbi za „republiku Vojvodinu“. Imate Čankove kao modul ove srpske popišmanjenosti. Ne samo sifilističnog Nenada, već kompletnu njegovu dinastiju sa pratećim familijama bi pitali: A što se niste borili za autonomiju Like dok ste bili Austrougari?
U odlučnom interesu Srba je da se ukinu Pokrajine. U Vojvodini živi 75% Srba, pa da pitamo da li je tih 75% Srba svesno da je u njihovom životnom interesu da se ukine autonomija, a lokalni interesi reše na drugi način? Ma ne! Nema šanse. I sad se Bata-Nimbus nalazi u ludoj situaciji – da zna šta treba, ali je okružen ludacima u boljem slučaju, ili donjom austrougarskom fukarom bez jasnog nacionalnog identiteta u realnoj varijanti. Utilitarno rešenje je da Bata-Nimbus ćuti i umre tako ćuteći. Pošto ne ljubimo to rešenje, nastavljamo…
Sa druge strane, Vojislav Koštunica je na izvanredno pragmatičan način pokazao kako Srbija treba da podržava Republiku Srpsku. I da pitamo da li Bosanci i Hercegovci vole Koštunicu? Taman posla. Mrze ga. Vole one druge koje ne moramo pominjati skroz što hoće sve što je Koštunica kućio da raskuće i bukvalno poklone Nemcima. I pazite, nije tu samo para upitanju…Da ovdašnji Bosanci listom stanu na stranu otvorenog austrougara Vučića, to je unikum, sramota, nacionalna kurveštija. A to rade ovdašnji Bosanci.
Valja objasniti: Milošević je u Dejtonu podlo pravio Republiku Srpsku tako da može da traje neko vreme, dok se strasti ne smire, pa da propadne. Jeste da RS zauzima 49% teritorije BiH, ali konzumira samo 30% industrije i poljoprivrede, 20% rudnih i energetskih resursa, nema ni jednu svoju prugu, niti celovitu teritoriju. Dakle, Republici Srpskoj je finansijska pomoć Srbije neophodna, bez obzira koliko je nama teško.
Mora se još jedno reći: Beograd je satruo. Kao ogroman kancer crpi snagu Srbije i širi se na njen energetski trošak, uveliko preteći da je uništi. Beograd prati kao metastaza Novi Sad.
I na ovih nekoliko premisa rađa se viđenje opstanka na vrlo uzanoj pogibeljnoj stazi. Ono što bi moralo je VLADA NACIONALNOG SPASA. Tu se pojavljuje personalni problem. Nije prvi put da se ideja Vlade nacionalnog spasa pojavljuje, ali su do sada predlozi bili ideološki razgaćeni i neozbiljni. Neki od predloženih „rešenja“ su najmanje za terapiju i dnevni boravak, poput Ducija Simonović i Mire Alečković. Neki su za kompletni boravak u ustanovi drugog tipa, poput Steva Dragišića. Ludorija je da ministar vojni mogu biti punjena ptica Lazanski ili zadrti poluretardirani titoista Goran Jevtović.
Srpski narod, ako želi da opstane mora da pogazi svoju bandoglavost i glupost.
Mora se ići odlučnije nego što je radio tihi Vojislav Koštunica. Dakako, ako ga zdravlje služi, on je bez premca za mesto Premijera. Ministar spoljnih poslova Leon Kojen. Ministar kulture i obrazovanja Dragan Kolarević… Obavezno u vladu uvesti (kao zamenike i sl.) nekoliko mlađih ljudi čistih biografija i porekla. Najmanje tri ministarstva, među kojima obavezno ministarstvo vojske, treba dati na odluku Prestolonasledniku Aleksandru i krunskom Savetu. Uz to, mora se uspostaviti direktna i otvorena veza Vlada-Kruna.
Osim napuštanja puta u bespuće EU, mora se promeniti Ustav i na taj način da se Pokrajine ukinu. U Preambuli treba da stoji da je Kosovo i Metohija privremeno oteta teritorija Srbije.
Prestonica Srbije treba da se premesti iz Beograda u Kruševac, a središnji univerzitetski centar Srbije valja stvoriti u Sremskim Karlovcima.
Ta vlada mora konačno biti kadra da izvrši lustraciju i naturalnu restituciju koja neće važiti samo za Jevreje, već za sve žrtve podjednako.
Ta vlada treba da izjednači po pravima i odgovornosti sve državljane Srbije. Pozitivna diskriminacija manjina znači negativnu diskriminaciju većine. Pederi da se suzbiju. Imaju spavaće sobe za sebe, to im niko ne osporava.
Vojni rok obavezno.
Školskom sistemu vratiti dostojanstvo. Gimnaziji posebno. Ko neće da uči i pristojno se ponaša, doviđenja, radi jednostavan pošten posao. Privatne škole zatvoriti dok se ne steknu uslovi da budu predvodnik a ne surogat komunističkih „večernjih škola“. Obavezno, izmena školskih programa. Ne može „teorija evolucije“ da bude dogma koja se utuca deci u glavu. Dozvoliti posebna odeljenja za dečake i devojčice. Broj časova fizičkog obrazovanja utrostručiti.
Samo još nešto… Međusrpska saradnja Srbije i Republike Srpske ne može biti jednosmerna u dva pravca, odnosno tako da Srbija Bosni daje pare, a Bosna Srbiji političare i generale. Dodik mora takođe da pravi vladu nacionalnog spasa. U toj vladi bar tri ključna ministra moraju biti iz Srbije, imenovani dogovorom vlade Srbije i krune.
I onda kažu, Nimbus nema rešenje. Kad navede rešenje, onda kažu „on je lud“. Zašto sam lud? Zato što neću da srljam za komunističkom budalaštinom? Pa dobro, neka bude, samo da znate za malo kasnije kad se još bolje ošurite.
Đorđe Ivković
Nimbusov Podrum
__________________________
