Odlazak preko: Kad dođe red na tvoje dete

1
1173
Foto: printscreen ( standard.rs )

Slušam ga noćas oko jedan. Kupa se i opet je pustio glasnu muziku u kupatilu. Pokušavam da zaspim, ujutru ustajem pekarski, hvata me nervoza, mislim kako je tišina potcenjena. Ili pas hrče ili on od tuširanja pravi žurku, je l’ mnogo da tražim malo mira? I onda me rasani druga misao. Nemamo više mnogo vremena, dan kada će moj sin ući u neki avion i otići da pravi svoj život negde daleko je tu, uskoro će me poklopiti potpuna tišina.

Polako se ubacujem u taj film, uostalom ja sam ta koja mu je pričala da je ceo svet njegov i da je šteta da ga ne proba. I ja sam ga probala, pa se vratila. Ali sam za njega nekako sigurna da će ostati preko.

Danas mi je rekao da mu sledeće nedelje počinje kurs nemačkog, iako ne zna ni gde će, ni šta će, ali zna da hoće. Engleski zna dobro, još malo dorade i C2, nemački mu radi posao u Švici, Austriji i naravno Nemačkoj. Ne analiziram previše njegove trenutne želje o životnoj destinaciji, i dalje luta, a pričao mi je i o Norveškoj, ali znam da on nije dete za mrak.

Živimo sami. Sad kada ima 18 godina je super, mnogo toga može sam, nemam pojma koliko je samostalan, uvek umišljam da nije, a onda me ipak iznenadi. Priznajem, i dalje učim da mu više nisam potrebna i da moje slobodno vreme više nije usmereno najviše na njega. Sada već fragmentarno živim, kao da nije tu. I uprkos svemu, uprkos mojoj radosti što će se izvući iz nečega što mi sve više liči na Mordor, uprkos njegovom uzbuđenju kada objašnjava da mu je dovoljno da sutra tamo negde ima gomilu čokolade, pun frižider, normalne ljude i dobar auto, kad pomislim na taj odlazak na aerodrom, smračim se, izobliči mi se pogled. Onda vodim unutrašnje monologe koji obično zvuče: idiote sebični, prestani, jebala te tišina i stolica bez bačene trenerke, iscrtana jaja u frižideru, zajednička kafa kad dođeš s posla, razgovori, paralelni slalom, mirisi, verbalni šamari od kojih se sabereš, košenje, jebala te, Ivana, muzika u kupatilu u jedan noću, biće sve ok.

Da Vas podsetimo:  Stariji i od Svetog Save – ovo je bio prvi srpski svetac koji je nesrećno stradao

Drugačije je bilo kada sam se ja vraćala pre više od dvadeset godina. Italija, godinu dana, Rusija, tri godine. Slećem u Budimpeštu, jer letova s našeg aerodroma nije ni bilo, sankcije. Znala sam da tata dolazi da me čeka, da me vozi kući. Prolazila sam kroz ona vrata, a mama je stajala s buketom cveća. Uletela sam joj u grudi i stajali smo k’o prilepci, plakali i ćutali, čulo se samo grcanje. Tati je bilo malo neprijatno, pa je samo rekao: „Ajde, ajde.“

Drugačije je samo iz moje, sada dvostruke vizure, tada nečijeg deteta, a danas keve. Teže je kada si mama, kada si jedna od tih žena koje nestrpljivo cupkaju na vrhovima prstiju izvirujući ka staklenim vratima ili ona koja maše zbogom s iskrivljenim, nameštenim osmehom.

Poslednji podaci pokazuju da se svakog dana iz Srbije u proseku iseli 139 ljudi. Mesečno, to je u proseku 4.250 ljudi, a godišnje 51.000. To su podaci Evropskog statističkog zavoda koji je analizirao migracije u 2018. godini. Skoro dve trećine mladih kaže da planira da napusti zemlju.

Sva deca odlaze, tako i treba, ali odavde ne odlaze, ovo napuštaju. Možda su mame iz Srbije zbog toga za nijansu uplakanije od drugih.

Ja ću da se sakrijem, da me ne vidi. Kažem mu da ljudi nigde nisu bolji, da nije u pravu kada kaže da su ovde sve samo pozeri, šištavci s parama, ugledni ljudi bez grama ljudskosti, da ne vole sve devojke mišićave drajvere bemvea, i ne kupuju se sve diplome. Uvek se raspravljamo oko toga, njegovih kriterijuma, za mene često nerealnih. Peglam ga, onda me on prošeta do frižidera, otvori ga. Unutra dosta kutija od lekova, dva parčeta šunke, pola putera i ništa više, a još 10 dana do plate. Donese mi svoje patike, đon se odlepio. Kažem, može da se zalepi.

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

– Može. Nego da li ti dobro radiš svoj posao – pita me.

– Da – kažem ja.

– I svakog 20. u mesecu nam prazan frižider, a para za nove patike nemamo?

– Jao, ćuti molim te, ti i ja uvek tako, raspizdili smo jedan stan da bismo putovali i živeli normalno, nije baš da si bio jadan. Imao si više nego druga deca.

– Da, poenta je da ne moram da biram između odmora i hrane, da imam za patike kad se iscepaju. Ti si se pomirila, ja nisam – kaže i ode. Ostanem tako zanemela, čujem dogovara termin za prvi čas.

Ostalo je da ga ispratim, mahnem, sakrijem se, slomim, podignem i setim se one njegove rečenice kad mi je umrla mama. „Šta plačeš? Mi sad imamo naš kurs.“

Mnogo su puta deca oko njega bila iznenađena što je od mene dobijao uglavnom sve što je hteo; skupu pušku kojoj se pokvari deo istog dana, nisam ga grdila ni kada mu je PSP ispao kroz prozor automobila i rascopao se, vodila ga skijanje, dežurala dok je vozio skejt, pa propištala kad je pao sa njega (trostruki prelom noge), puštala ga da gleda serije do jedan noću, vozili smo se motorom, davala mu da jede Nutelu kašikom, upoznavala ga sa mnogo stranaca, vodila ga iza scene Cirque Du Soleil. I sve to vreme sam čekala. Čekala sam da shvati da je najbolji, i onda da poleti. Prvom klasom, naravno. Kurs već ima.

Ivana Stojanov
Izvor: Noizz.rs

1 KOMENTAR

  1. Ako je bas tako kao sto ste napisali gospodjo lose ste vaseg sina vaspitali. Ispunjavali ste mu svaku zelju. Pa te kilave patike je mogao da zaradi da je brao voce negde u Srbiji. Ja sam kao student nosio dzakove, radio na iskopavanjima rimskih palata i ko zna sta drugo. Sa sedamnaest godina sam radio kao fizicki radnik u Svajcarskoj ( tada nije bilo Svice ). Posle fakulteta sam otisao u inostranstvo ali ne zbog praznog frizidera nego zbog komunizma. Ni inostranstvo nije za svakoga.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime