Pre par dana, kum mi je saopštio, vidno uzbuđen, da je dobio zeleni karton i da se u toku sledeće godine seli u SAD. Čak smo se rešili i da proslavimo taj događaj. Da proslavimo njegov odlazak iz zemlje. Kakav paradoks na koji je primorana moja generacija, da slavi odlaske svojih najbližih iz zemlje.
Kada čujem da neko živi u insotranstvu, u samom startu stvaram neku pozitivinu sliku. Kao pozitivna predrasuda. Čim je otišao znači da mu je bolje, i da je dovoljno sposoban i kvalitetan da se snađe u stranoj zemlji. Iako se ovo ne poklapa uvek sa realnom situacijom, zanimljivo je da postoji određena vrsta startne iluzije o tom čuvenom inostranstvu. Čak i da to nije tačno, surovost srpske realnosti u sudaru sa bilo čim drugim deluje kao lošiji izbor.
Migracija najboljih, onih vrhunskih stručnjaka, možda je i manje problematična. I u zemljama mnogo srećnijim od Srbije, oni najbolji često tragaju za svojim profesionalnim ostvarenjem preko granice, usled specifičnosti zahteva koji stoje između njih i njihovih ciljeva.
Ono što je meni pak problematičniji deo je taj da je počeo da odlazi i „prosek“. Ovo neko može shvatiti kao pežorativnu kvalifikaciju, ali taj deo društva je ono što zapravo čini kičmu. Nije poenta imati zemlju punu Đokovića, iako bi to bilo lepo. Poenta je imati zemlju punu ljudi prosečnih sposobnosti, jer njih u svakom društvu ima najviše, koji odlično funkcionišu u svojoj zajednici.
Kada se ljudi sa prosečnim sposobnostima otisnu preko granice, znači da su spremni da prihvate mnogo veći rizik u odnosu na one najkvalitetnije, da bi živeli bolje. A sve više Srba se odlučuje na taj rizik, jer je danas veći rizik ostati u Srbiji kao prosek i nadati se pristojnom životu, nego otići u nepoznato i sa tim istim sposobnostima okušati sreću tamo. To je svojstvena poruka onima koji ostaju. Najkvalitetnijima i najboljima, da i manje kvalitetni sa lakoćom mogu uspeti tamo daleko, a nama koji smo „prosek“ da imamo sasvim realnu šansu za uspeh van ove zemlje.
Ona fraza da je svet postao „globalno selo“, donela nam je i ubrzani odlazak perspektivnih ljudi. To što za 2 sata možete biti u Barseloni, bi značilo u nekom normalnom društvu, da imate priliku i ako živite u Srbiji, posetite i najzanimljivije svetske destinacije. Međutim, to „globalno selo“, danas mladim Srbima znači da gde god migrirali, mogu sa lakoćom povremeno da se vrate u zemlju, u trenucima kada im nedostaje. Dođu nakratko, uvere se iznova zbog čega su otišli i vrate se nazad, sa nekom mučnom kombinacijom tuge zbog napuštene porodice i bliskih osoba, i satisfakcije što nisu više deo loše uređene zemlje. Bar ne deo koji je obavezan da prima ćuške sistema koji su kreirali neuspešni na vlasti. To je poražavajuće. Kažu da je lanac jak onoliko koliko i najslabija karika. Naše najslabije karike su nekako uspele da postanu glavne, a najjače su morale da napuste lanac, ne želeći da rđaju dalje.
I ne odlaze najstariji i najodgovorniji za ovo stanje. Odlaze mladi. Odlaze sposobni i manje sposobni, pametni i manje pametni, odlaze svi koji veruju da postoji i promil šanse da se snađu. Odlaze oni koji bi u nekom uređenom sistemu mogli da povuku. Da se čak i odreknu nekih stvari u korist društva koje bi pozitivno menjali svojom žrtvom. Lakše je kad si mlad. Što bi se reklo – Da zapnu… Odlaze oni koji ne žele da ćute, i kojima je muka od ovih kojima nije problem što ćute. Odlaze oni čija su deca mala, i oni koji tek treba da stvaraju porodicu. Odlaze i više se ne vraćaju. Odlazi jedna velika šansa. Jedna generacija koja nije ni imala šansu naspram deformisanih društvenih normi i sunovrata morala. Jedna generacija koja je samo želela da živi u prosečnoj zemlji, a zemlja ni prosek nije bila u stanju da pruži. Čak ni put ka proseku nije na vidiku.
U neka druga vremena, Srbi su se školovali u inostranstvu jer nisu imali priliku da to nauče u svojoj zemlji, pa se nakon toga vraćali, da svojim znanjem unaprede zemlju. Sada se školujemo u Srbiji da bismo svojim znanjem unapredili zemlje u koje odlazimo.
I da li iko išta može da nam zameri? Da li uopšte sme? Da li iko veruje da je patriotizam preči od egzistencije? I to u zemlji u kojoj se patriotizmom obezbeđivala egzistencija na najnemoralniji način. U zemlji u kojoj su patriotizam srozali oni koji su ga užinali kada god su stigli, a sada sebi daju za pravo da osuđuju nekog. Ti koji vladaju, menjajući dresove preko noći, nerazumno tražeći razumevanje svih nas za njhove greške.
Ove vlasti koja nas 27 godina vode u progres, vidljiv samo vešto treniranom partijskom oku, su uspele da stvore ovakav doživljaj inostranstva.
Kada za 100 godina neko bude analizirao ovaj crni period Srbije, slobodno ga može nazvati periodom odliva nade. Godine kada su mladi odlazili iz Srbije, a nepismeni i bahati vladali istom. Te mlade su druga razumna društva oberučke prihvatila, a Srbija ih puštala, maltene terala, nesposobna da shvati da iko bez partijske knjižice može biti dobar za zemlju. Tom trustu mozgova partijske mašinerije, oni su predstavljali samo potencijalni problem i smetnju. Ko nije siguran glas nije siguran čovek i ne može mu se verovati. A nama treba sigurnost, pa je zato bolje rešiti se nesigurnih na najelegantniji način…
I odgovornost će biti na njima. Na političarima koji su tada vladali. Na njima i na onima koji su glasali za njih. Na onima koji su za hiljadu dinara poklanjali budućnost zemlje, često i nesvesni da to čine. Svi spinovani suficiti, saopšteni u nekoj nastranoj egzaltiranosti sa konferencija, svi naši genijalni pregovori sa EU, svaki uspeh koji su pripisali sami sebi, postaće beznačajani, suočeni sa brojem mladih koji su u to vreme napustili zemlju. Ko to ide iz zemlje koja je tako uspešna? Samo nerazumni… Ili su nerazumni oni koji idu, ili su nerazumni ovi koji ne shvataju da je deficit mladih apsolutno nenadoknadiv čak i milijardama suficita u budžetu (koje nikada nećemo doživeti). Pričaće se, da se nekada u jednoj zemlji, nezaposlenost rešavala tako što su najsposobniji odlazili iz te zemlje.
I dok slavim odlazak još jednog od naših, ostajem u borbi sa jednim manje protiv mnogo njihovih. Želju za borbom sve više nam generiše gnev što nam odoše dragi ljudi, nego nada da ćemo uspeti da nešto promenimo. Pa i pored toga, dok i sami ne odemo, nema druge opcije no da se borimo. Da se borimo kako neke druge generacije ne bi bile primorane da ispraćaju svoje ljude tako često preko granice. Ako već ovi pre nas nisu imali i nemaju osećaj za buduće naraštaje, moramo mi. Vaspitavani uglavnom na primerima šta ne treba, a ne šta treba činiti. To je obaveza nas, kao najnesrećnijeg evropskog proseka…
Stefan Mitrović, koordinator Pokreta „Dosta je bilo“ za Niš
www.juznevesti.com
