Odložiti odluku o prodaji zemlje strancima

Srbija bi mogla da postrane prva zemlja koja je u 21. veku tranziciju završila prelaskom iz socijalizma u feudalizam

Jedno od osnovnih ekonomskih pravila je da je najskuplje ono čega nema, a zemlja je jedino što niko ne može stvoriti, ma koliko snažnu ekonomiju imao. Tim pre se postavlja pitanje zašto je tadašnja evrofanatična vlada 2008. godine olako, bez i jedne vidljive protivusluge u našu korist, pristala da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), prema kome će stranci od 1. septembra 2017. moći da postanu vlasnici poljoprivrednog zemljišta u Srbiji. Oni koji su glasali za tu odluku, slaveći je, pucali su u obe noge Srbiji i srpskoj privredi.

Mnoge druge zemlje, iako su u međuvremenu postale punopravne članice Evropske unije, još uvek ne dozvoljavaju prodaju zemljišta strancima, a, za razliku od njih, pitanje je da li će Srbija i za pet, 10 ili 20 godina postati članica EU. Ili je, zbog svega što se dešava unutar EU – izbegličke krize, najavljenog referenduma u Velikoj Britaniji, još uvek neizvesne sudbine evrozone – bolje postaviti pitanje da li će EU i postojati dok naša Vlada ispregovara svih 35 poglavlja, od kojih je otvorila samo dva?

Ako je do sada krivica za ovu ekonomski sumanutu odluku mogla da se prebacuje na bivšu vlast (kojoj je potpisivanje SSP bio deo kampanje za opšte izbore 2008), buduća vlada, koja će biti formirana posle aprilskih izbora, ima istorijsku obavezu da popravi ono što se još popraviti može i da zatraži bar odlaganje primene najgoreg dela SSP, koji bi mogao da ima katastrofalne posledice po srpske seljake, poljoprivredu, ali i zemlju u celini.

HRVATSKI PRIMER

Sreća u nesreći je što naša Vlada sada može da upre prstom u susednu Hrvatsku i da od Brisela traži odlaganje prodaje zemlje strancima, kao što su to nedavno uradile komšije iz Zagreba. Ministar poljoprivrede Davor Romić potvrdio je da će produžiti zabranu prodaje poljoprivrednog zemljišta strancima, i tu odluku već je poslao zvaničnicima iz Brisela uz obrazloženje da se „za tako nešto u Hrvatskoj još nisu stvorili uslovi“.

Eto, u Hrvatskoj se nisu stekli uslovi za prodaju zemlje strancima, a u Srbiji izgleda jesu. Kako to? Ko je od 1. jula 2013. u EU, Hrvatska ili Srbija? Zar hrvatski seljaci nemaju neuporedivo veću podršku iz budžeta od srpskih paora, a uprkos tome još nisu u stanju da se nose sa konkurencijom? I nije li prosečna plata u Hrvatskoj duplo veća, oko 750 evra, dok je u Srbiji za 11 meseci prošle godine prosek bio 363 evra? Konačno, zar seljaci s druge strane Dunava ne dobijaju neuporedivo veću podršku iz evropskog budžeta od naših, jer ovde država godinama ne uspeva da kompletira Upravu za agrarna plaćanja, zbog čega ne može ni da povlači novac iz predpristupnih evropskih fondova za poljoprivredu i ruralni razvoj.

POVRATAK U 18. VEK

Ali nije samo Hrvatska primer kako se upornom i argumentovanom borbom sa briselskom birokratijom ipak mogu zaštititi nacionalni interesi. Hrvatska je na vreme izborila pravo da zabranu prodaje zemlje strancima može da produžava sedam godina od ulaska u EU, a sada hoće tu zabranu da produži. U Češkoj i Litvaniji rampa za strance bila je spuštena deset a u Poljskoj 12 godina. Deceniju posle prijema u EU, u Litvaniji je održan, ali nije uspeo referendum da se ta zabrana produži, dok je Mađarska, posle isteka zabrane od sedam plus tri godine, promenom Ustava trajno onemogućila prodaju obradivog zemljišta strancima. U Danskoj su smislili elegantnije rešenje i ko god želi da kupi njivu mora bar dve godine tamo i da živi.

Samo je Srbija, iako se još ne može ni naslutiti da li će i kada biti primljena u EU i da li će se pre toga od vlasti u Beogradu možda decidirano tražiti da zvanično prizna nelegalnu samoproglašenu „državu Kosovo“, pristala da bez ikakvog odlaganja omogući (ras)prodaju zemlje strancima?

Osim ekonomskih, prodaja zemlje strancima u Srbiji može da izazove i mnoge druge, pa i demografske i bezbednosne probleme. Uostalom, ako to bude dozvoljeno, niko neće moći da spreči da srpske oranice na jugu kupuju Albanci, na severu Mađari, na istoku Rumuni i Bugari, a u Sremu Hrvati? Jesmo li zaboravili staru narodnu poslovicu – čije ovce toga i livada? I šta tek da očekujemo ako i livadu prodamo? Hoće li išta ostati za sledeće generacije?

Jednostranom primenom SSP i ukidanjem carina na proizvode iz EU nekritički zagovornici evrointegracija osakatili su domaću industriju i srpski budžet uskratili za oko dve milijarde evra. Ako sada uništimo i poljoprivredu, od koje živi dva miliona ljudi, nećemo imati na čemu da baziramo svoj budući privredni rast, građani će postati nadničari na njivama stranih zemljoposednika a Srbija će biti prva zemlja koja je u 21. veku „patentirala“ ekonomski model iz 18. veka, a tranziciju završila prelaskom iz socijalizma u – feudalizam. Svako ko ne želi da bude saučesnik u propasti Srbije mora dići glas protiv prodaje zemlje strancima. Posle će biti kasno. A možda se i zato nekima žuri?

Nenad Popović

Novi standard / Politika