Srbijanstvo je pojava sa kojom Srbi ne mogu napredovati. Međutim, srbijanstvo je i srpska odlika bez koje Srbi ne mogu napredovati. Paradoks. Šta je od ovoga tačno? Očigledno ja da je potrebno razjašnjenje.
Koje sve posledice izaziva i postojanje, ali i odbacivanje srbijanstva, Srbi nisu ni svesni. Jer nisu ova dejstva uočili i definisali. Odbacuju srbijanstvo kao štetnu pojavu, čak stranu srpskom biću i ni malo ne greše, kad u njemu vide pojavu koja deli srpstvo. Međutim, greše kad ne vide da na taj način odbacuju i osnovnu dimenziju srpskog bića. Uskraćuju sebi mogućnost samopoznanja.
Za Srbe se pouzdano može reći da su ih odvajkada krasile državotvorne odlike. Srbijanstvo, kao državotvorna dimenzija kod Srba, postojalo je verovatno oduvek, odnosno znatno ranije negoli što je u devetnaestom veku otpočelo da ulazi u upotrebu ime Srbijanci u redefinisanom značenju, sa političkim i teritorijalnim kontekstom. Mnogo pre, dakle, nego što je nastala redefinisana štetna ideja o kojoj ćemo govoriti, srbijanstvo je postojalo kao želja za državom Srba, Srbijom. Pri tome, kod Srba se pod Srbijom nikad nije podrazumevala prevashodno granica i teritorija, nego prostor u kome se ostvaruje kvalitet življenja koji narod u sebi oseća i koji neguje. Dakle, ova težnja Srba svojom snagom premašuje okvire države i deluje kao ideologija koja je svojom širinom služila kao primer i drugim narodima. O tome je izuzetno dobro pisao Ljubomir Micić između dva svetska rata, nazivajući ovo opredeljenje srpskog naroda srbijanstvo. Tu negde se krije i definicija izvornog srbijanstva. Kratko i konkretno srbijanstvo je: ljubav prema bližnjem, praktično rodoljublje, stvaranje odgovorne, pravedne države, ljubav prema svim ljudima. Sve ove osobine čine onu konstantu koja se u Srpstvu, uprkos burnoj srpskoj istoriji održala. (Srbijanstvo i Svetosavlje bile su osnovne težnje i smernice delanja Srpstva, sve dok nisu bile potisnute novinom jugoslovenske ideje – velike srpske zablude). Neupućeni, pak, srbijanstvo doživljavaju iskrivljeno, onako kako je neko želeo da se ono projavi, kao pojavu koja nastaje u devetnaestom veku noseći u sebi zatvaranje, podelu među Srbima i odvajanje od srpstva, dakle kroz ideje redefinisanog značenja ovog pojma.
Još od vremena razdeljivanja jezika u Vavilonu, čime je širenje zla bilo znatno otežano usled prepreka koje su idejama stvarali drugačiji diskursi i kad je različitost jezika uslovila nastajanje posebnih naroda, jer su narodi bili vođeni različitim idejama – u jednom jeziku se razvijaju jedne ideje, u drugom druge – povećana je i potreba za razmenom stavova između naroda i postala neophodna velika budnost u izboru ideja i načela po kojima će svaki od naroda živeti. Srbi spadaju u narod koji je imao veoma visok nivo vladanja sobom, tako da je veoma budno pazio čime će biti iniciran. Današnje srpstvo identifikuje se u krajnjem bilansu sa pravoslavljem kao svojim ishodnim opredeljenjem, mada su i sve druge ideje, koje su nas i pre i posle Nemanjića dodirivale – pagansko nasleđe, mitologija, prosvetiteljstvo, socijalizam, komunizam, turski uticaji… ostavile svoj trag. Državotvorni ideal, kao vrlo jak poriv kod Srba, od Nemanje (a tako je bilo i pre Nemanje) pa do danas, neprestano je prisutan u srpskom trajanju. Ideja državnosti se sigurno, mnogo više negoli jezik, može smatrati okosnicom srpskog idejnog delanja i osnovnim čuvarem srpstva, čak nezavisno od toga da li je u nekom periodu srpski narod imao svoju državu ili je bio bez nje. Kad je imao državu, čuvao ju je, kad je nije imao sve je činio da je stvori; odavno je uočeno da su Srbi svoju državu poistovećivali sa slobodom.
Među idejama koje su Srbima poturane sa strane bila je i ideja koja je sadržavala nameru da se kod Srba smanje državotvorne težnje, time što će se omeđiti centralna srpska država, sa imenom Srbija, po mogućstvu što manja. Postojanje takve države stvorilo bi dve, po Srbe štetne, tendencije: činilo bi da svi Srbi koji ne žive u toj državi polako prestaju da budu Srbi i asimiluju se od strane naroda u kojima su se našli, dok bi Srbi u toj maloj državi polako postajali nova nacija – Srbijanci, po zapadnom modelu država-nacija utemeljenom buržoaskom revolucijom. Šta bi se time postiglo? Postiglo bi se da se izgubi osnovna odlika Srba – stremljenje ka zajedničkoj srpskoj državi, i u konačnom ishodu – lagani nestanak Srpstva. U velikoj meri ova ideja je ostvarena. Jedini protivteg ovom planu činilo je Pravoslavlje (Svetosavlje), koje ipak uspeva, iako takođe podrivano i ugrožavano, da očuva Srpstvo u kakvom-takvom nacionalnom jedinstvu i kao takvo Srpstvo se još drži i pretrajava. Međutim, izgubljeno je srbijanstvo, izvorna srpska odlika. Umesto ovog osnovnog srpskog generatora, pojavljuje se isti termin sa potpuno obrnutim značenjem, nastajući iz izolovanosti jedne locirane teritorije. Osnovna srpska odlika i pokretačka vizija biva potisnuta i postaje nevidljiva. Tako nastaje strašna posledica, jer zasenjivanjem izvorne srpske vizije, što je ravno njenom nestajanju, dovodi se u pitanje i sam opstanak Srba, pošto su Srbi opstajali i mogu da opstanu samo čuvajući svoju osnovnu odliku, stremljenje ka izgrađivanju Srbije kao zajedničke države Srba. Na drugoj strani, ako se čuvanje i održavanje svede samo na Srbiju koja već postoji, što se i dogodilo, ovo stremljenje se umanjuje i gubi. Podizanje i građenje Srbije, taj nemanjićki dinamički stvaralački odnos prema zemlji i naciji, koji nikako ne treba prevoditi kao uvećavanje i širenje teritorije, već kao kvalitativni pristup, kao jednu trajnu aktivnost, kao neprestano izgrađivanje i ukrašavanje svog duhovnog prostora, Srbi moraju stalno da neguju, kako bi osećali svoje biće. Naprotiv, prihvatanjem nekog rešenog statusa po pitanju granica, fiksiranjem države, a još pre toga napuštanjem svoje dinamičke svesti, Srbi gube korak u odnosu na svet; gube stvaralački pristup i preduzimljivost, gube osećaj samospoznaje i tavore.
Srbi su se, dakle, našli u paradoksu koga čak nisu ni svesni, koga nisu uočili i definisali. Radi se o tome da je izgubljena sva srpska duhovno i praktično jedinstvena preduzimljivost i angažovanost, koja, ponovimo, u svom ishodu ima stremljenje i angažovanje oko stvaranja i neprestanog izgrađivanja države Srbije. Nevolja je što sva ova srpska vatrena i životna energija – stremljenje ka svesrpskoj državi kao oazi u kojoj mogu da se vrlinski iskažu, svela na grabljenje pozicija u Srbiji, stvarajući od Srba uskogrude šićardžije. Ideal slobode, u redefinisanom pojmovniku, sada se doživljava gotovo kao ratni plen.
Izvorno i u stvarnosti, srbijanstvo je objedinjavanje i opredmećivanje svih srpskih ideala, podsticaj stvaranju integrativnog kulturnog modela. S druge strane, pojava koja je postala činilac podele i nejedinstva dobila je isto ime. Otuda je prvi posao Srba da ove dve krajnje suprotstavljene stvarnosti najpre osvetle, a onda apsolutno razdvoje. Pri tome neophodan je povratak izvornom značenju starog pojma.
U ispravnom prihvatanju i shvatanju srbijanstva nalazi se ključ za rešavanje srpskog gordijevog čvora.
Ovaj proces mora da se izvede iznutra i potpuno nezavisno od spoljnih događanja, jer spoljašne okolnosti ili uticaji samo mogu da nas još više smute.
Najkraće rečeno – druga, novija, štetna pojava, činilac razdora, prisvojila je ime od prve, objedinjujuće, aktivne, snažne, graditeljne. Srbi su skoro potpuno jedinstveni da druga pojava mora da se odbaci. Ali to ne znači da se može odbaciti srbijanstvo. Odricanjem od ovog pojma mi bismo izgubili suštinsku odliku Srba.
Uvereni smo da će samim rasvetljavanjem pojma i prihvatanjem njegovog pravog značenja, Srbi aktivno prigrliti i svu suštinu koju pojam nosi, a u kome je i deo suštine srpskog bića i tako postati snažan faktor u društvu.
Dragan Marjanović
www.vidovdan.org
Hm,hmmm..problem nastaje, kada deo naroda,arijevci,podjarmi „srbijanstvo“.