Bliži se dan onoga što se u Srbiji naziva „Paradom ponosa“. Međutim, ove godine se nije LGBT zajednica zaustavila na ovom danu, već je organizovan i „Prajd karavan“. Ovaj karavan se pre neki dan našao u Valjevu, a njegov cilj, kako tvrde organizatori iz Inicijative mladih za ljudska prava, jeste da ljude iz Srbije pozove na „Paradu ponosa“ u Beogradu. Ispada da niko u Srbiji ne zna kada je parada, već se mora ići po raznim gradovima i „pozivati“. A kada se ljudi pozivaju da ne dozvole paradu, onda su oni zadrte divljačine koje koče prosperitet „evropske napredne Srbije“.
U Valjevu učesnici karavana nisu uspeli da urade šta su želeli, jer ih je nekoliko stotina Valjevaca, kako navode mediji, osujetilo u ovoj nameri. Ono što su feministički pokreti u Beogradu radili kada su protestovali ispred patrijaršijskog doma ili kada su pokrivali spomenike ljubičastim krpama odvratnih poruka, bio je performans. A što su mladi Valjevci crvenim platnima pokrili spomenike Desanke Maksimović i vojvode Živojina Mišića, kako rekoše da „valjevski velikani ne gledaju ovu bruku“, e ovo je okarakterisano kao divljaštvo, nedoraslost Srbije Evropi i tekovinama demokratije, i otvoreni poziv na linč.
Zaista ne može niko normalan imati nešto protiv nečijeg seksualnog opredeljenja, ali ne vidim zbog čega smo mi koji ne podržavamo gej paradu pretnja nekome. Neću sigurno ići da tučem nekoga, da skandiram kojekakve pretnje i da ljudima delim motke, ali smatram da, kako LGBT zajednica sebi daje pravo da nas koji nismo za paradu karakteriše kao zaostale, tako i ja imam pravo da paradu i sve što se tiče iste smatram samo običnim političkim potezom.
Kako smo došli do ovoga da je nepodržavanje parade, kojoj prisustvuje jedan nemerljivo nizak procenat stanovnika Srbije uvreda celokupnog srpskog javnog mnjenja koje se navodno ogleda kroz paradu, a mišljenje apsolutne većine srpskog naroda je zanemarljiva činjenica.
Kao što učesnici parade, tačnije pripadnici LGBT populacije mogu tužiti ljude za pojedine reči, tako bi trebalo da i mi koji nismo pripadnici te populacije možemo tužiti njih za ometanje javnog reda i mira. Oni su sebi dali apsolutnu slobodu govora, a sve što se ne slaže sa njihovom retorikom proglašava se ograničavanjem njihove slobode, a koja je očigledno neograničena.
Gospodo drugačijeg seksualnog opredeljenja, nikada vas ničim nisam ograničavao, niti sam vas vređao, pa bih voleo da i vi budete svesni da ne možete, tačnije, ne smete ograničavati pravo nas drugačijih od vas.
Čak ću i pomoći…
Predlažem da Partner 1 i Partner 2 (nekada poznati kao roditelji) svom detetu ne daju ime dok se ono samo ne odluči hoće li biti muško ili žensko. U suprotnom, krše ljudska prava namećući detetu svoje mišljenje. A kad dete odluči da hoće da bude ono što jeste, neka ga roditelji, izvinjavam se, partneri 1 i 2 prijave najbližoj LGBT ispostavi kao nekoga ko je homofob i ko ne prati seksualno-polno-političke trendove.
Zašto se zaustavljati, na globalnom nivou, na sitnicama poput odredbi o partnerima?
Pored ove pomame za drugačijim seksualnim opredeljenjem kao psihofizičkom potrebom, tako postoji ista ta potreba kao politička, protiv koje u suštini i pišem.
Svi su temelji ovoga društva ozbiljno poljuljani, pa sad nas pojedini ubeđuju da će se deo njih vratiti na mesto produbljujući te jazove koji se kose sa pravoslavnim duhom ovoga naroda.
Ovogodišnja „Parada ponosa“ održava se pod sloganom „Ne odričem se“, što je opet, iako lukavo provučeno kao apel da se roditelji ne odriču svoje dece ako su ona gej, udar na pravoslavlje i reči koje se izgovaraju prilikom Svete Tajne Krštenja.
U ime svih onih koji se sa napisanim slažu – odričem se. Odričem se gej parade kao nečega što je dokaz našeg napredovanja. Odričem je se kao nečega što slovi za normalno. Odričem je se kao nečega što je višak u zemlji u kojoj postoji manjak svega potrebnog.
Međutim, ne odričem se svojih uverenja zbog kojih ću možda biti napadan, ali ja sam jedan od onih koji je krštavajući se i krštavajući pljuvao po sotoni i gazeći uzvikivao „Odričem se!“ srca ispunjenog mirom i ljubavlju koje mnogi koriste kao političko oružje kojim blate svoje neistomišljenike.
Predlažem da Partner 1 i Partner 2 (nekada poznati kao roditelji) svom detetu ne daju ime dok se ono samo ne odluči hoće li biti muško ili žensko. U suprotnom, krše ljudska prava namećući detetu svoje mišljenje. A kad dete odluči da hoće da bude ono što jeste, neka ga roditelji, izvinjavam se, partneri 1 i 2 prijave najbližoj LGBT ispostavi kao nekoga ko je homofob i ko ne prati seksualno-polno-političke trendove.
–
A zar se tim predlogom ne krse ljudska i roditeljska prava.
Svaki roditelj ima pravo i obavezu da brine o detetu, da tetetu omoguci normalno i zdravo detinjstvo, skolovanje.
Sta bre ovi misle da mogu da krse osnovna roditeljska i ljudska prava koju sa nam data rodjenjem zbog svoje opsednusti nastranim nacinom zivota. Homoseksualnost nije prirodno stanje vec bolest i ne postoji gen koji opredeljuje coveka da bude homoseksualac vec ga u homoseksualca pretvaraju razliciti faktori, od okruzenja do medikamenata i Bog zna cega.
Pa ovo je ludilo, ovo je stvarno samo da covek kaze ,,Boze silazi sa nebesa i spasavaj sta se spasti moze!,,.