Odsustvo pameti na svim nivoima

0
635

aleksandar-vucicVoleo bih da imam meko srce. Možda bih definitivno bio sažaljiv i pisao o nekim lepim događajima, izbegavajući da govorim o realnosti, jer je realnost za nas tmurna. Međutim, čak i meko srce danas ne može da oboji ili prosveti surove mere, koje će početi od septembra.

Kada se građani Srbije vrate sa godišnjih odmora, poletni i željni rada, dočekaće ih smanjenje plata i penzija. Iako je bilo u planu da se penzije smanje “za samo 10 posto”, zbog mekog srca našeg vođe, nedavno smo saznali da je to srce ipak malo tvrđe nego što je najavljeno na konferenciji za štampu, pa će penzije ipak biti smanjene za 20 procenata. A to dalje implicira da su nas na tom skupu obećanja malo lagali. Doduše, ne mnogo, za samo 10 posto, ali to uopšte nije bitno, nego je bitnije čitati između redova. Ovde nije reč o smanjenju i povećanju plata i penzija, niti o obećanjima, već je suština potpuno literarna i govori o postojanju srca u Vladi Srbije. Da to nisu rekli, iskreno, niko u to ne bi ni poverovao. Jer da je drugačije, ministar u ostavci bi rekao “Premijer nema srca da smanji penzije.”

No, nije samo postojanje srca to što krasi našu Vladu i naše političare. Oni su fini i vaspitani ljudi koji obožavaju da se zahvaljuju. Tako se, na konferenciji za štampu, ministar zahvalio premijeru, ali nikako nisam uspeo da saznam zbog čega, mada je delovalo kao da mu se zahvaljuje jer mu je dozvolio da radi svoj posao. Nije logično, mada je kulturno, što dalje govori koliko ova zemlja vodi računa o kulturi. Nisam čuo da se Bajden zahvalio Obami jer mu je dozvolio da poseti neku zemlju, ili Medvedev Putinu, ali to govori koliko je svet otišao u krajnost i poslovnost, pa među njima ne postoji nikakav ljudski odnos.

Da Vas podsetimo:  Sajber pismo- videli se nismo!

No, sva “pamet” kod nas nije sadržana samo u državnom aparatu, nego u crkvi. Naime, pre nekoliko nedelja, jedan sveštenik je savetovao porodicu preminulog da ne donira organe, iako je donacija bila planirana. S obzirom da je njihov duhovnik, porodica ga je poslušala i došlo je do smrti čoveka koji je mogao biti spasen. Dakle, ja volim SPC, smatram je, i želim da bude, najveća srpska institucija, međutim zbog ovakvih kvazi duhovnika, svakodnevno će doživljavati padove, jer svakom je mesto u crkvi, ali nije svakom dato da bude duhovnik ili sveštenik.

Takođe, kad sam se već dohvatio priče o duhovnosti i državi, moram da navedem jedan primer gde nema ni duhovnosti ni države. Naime, muftija Zukorlić je u intervjuu za kuvajtsku televiziju El rej istakao da je Sandžak već 100 godina pod okupacijom Srbije i Crne Gore. Uz to, napomenuo je da su muslimani etnički čišćeni tokom Prvog i Drugog svetskog rata. No, njegova izjava nije toliko strašna, koliko je frapantna činjenica da nije bilo reakcije na tu izmišljenu i separatističku izjavu. Ili da se bar neko od istoričara javio i rekao da je Raška oblast kolevka srpstva, da se najstarija crkva u Srbiji “Petrova crkva” nalazi upravo na teritoriji Raške oblasti i da okupacija postoji samo u mufitijoj glavi. Ili u džepu.

Slaviša Pavlović

slavisa-pavlovic-za-sajt-Objavljivao pesme i priče u više književnih časopisa na teritoriji ex Jugoslavije. Kao novinar radio u beogradskom magazinu Sofia, potom i kao izvršni urednik magazina. 2010. godine objavio roman ZAVET, za koji je nagrađen književnom nagradom PEGAZ. Za pripovetku „Česma trgovca Alekse“ nagrađen prvom nagradom na međunarodnom festivalu „Vojislav Despotov“ 2011. godine. Iste godine, na festivalu „Stanislav Preprek“ u Novom Sadu osvojio prvu nagradu za priču „Tamnica slobode“. Odrastao uz dela Ive Andrića, Nikolaja Velimirovića, Alekse Šantića i Jovana Dučića. 2012. godine objavio roman „Nema šanse da ne uspem“ za beogradsku izdavačku kuću Smart studio, gde je jedan od urednika proze. Bio je glavni i odgovorni urednik magazina „RESTART“. Autor je i voditelj televizijske emisije „Klub književnika“ na Art Kanalu i kolumnista magazina „Vodič za život“ i nedeljnika „Srpski glas“ iz Melburna.

Kada bih ja izjavio da je jedna teritorija Srbije pod okupacijom, iako sam Srbin, siguran sam da bih dobio bar poziv za informativni razgovor, što bi i bilo adekvatno i pravedno, međutim, ovde se ništa nije desilo. I neće, a muftija to zna. On godinama priča gluposti i potpiruje mržnju, ali ga zbog toga niko ne kažnjava. Sreća je što ga niko ne smatra nekim ozbiljnim čovekom, pa se njegove izjave i ne tretiraju kod vernika kao neka pamet. Za primer, za razliku od njega, beogradski muftija Jusufspahić je jedan od onih intelektualaca koje poštuje i islamski i hrišćanski svet, pa ga uvek treba navesti kao primer čoveka koji zavređuje svaku vrstu poštovanja.

No, sve ovo gore što sam pisao nije najgore. Ovo je čak i dobro, kakva je svest ovog naroda. Reporteri jednog našeg dnevnog lista videli su ženu kako fotografiše svoju decu na grobu nedavno ubijene Tijane Jurić, kao da je to turističko mesto.
Ovde je svaki komentar suvišan, a u narodu je odustvo svakog vida normalnosti
svakim danom sve primetnije. Jadna ta deca koje majka slika na takvom mestu.

Iskreno, stičem utisak da je ovom narodu neophodan psiholog. Ili možda bolje psihijatar. Policija se ponaša kao kaznena ekspedicija, duhovnici misle da su bogovi i političari, političari se ponašaju kao faraoni, ne obraćajući pažnju na narod, a novinski članci su ispunjeni ili crnom hronikom ili fotografijama starleta. Niko ne radi svoj posao, a svi znaju tuđi. A narod to prati i guta sve ono što mu je servirano.

Kao dokaz ovoj tvrdnji prilažem naslove dva najčitanija teksta u najčitanijem dnevnom listu. Prvi je “Lukin ubica se krije u Turskoj” a drugi “Ispovest beogradskog žigola.”

Slaviša Pavlović
www.slavisapavlovic.rs

srpskiglas

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime