Oduzimanje dece i tajna bezakonja

1
716
Zoran Čvorović/ Foto: ceopom/Borba za veru

Ono što nam je do skoro bilo nezamislivo, da će u Srbiji, kao u Skandinaviji ili SAD, deca biti oduzimana roditeljima zbog toga što su nezaposleni, ne izmiruju račune ili zato što su posegnuli za starodrevnom vaspitnom „ćuškom“, postalo je zastrašujući deo naše stvarnosti. Brojke govore da mera lišenja roditeljskog prava nije više izuzetak, već je postala redovna pojava u našoj porodično-pravnoj praksi.

Tako smo posredstvom još jedne društvene abnormalnosti postali deo globalnog procesa, u ovom slučaju rata protiv porodice, koji je na svetskom nivou objavljen 1989. godine donošenjem Konvencije UN o pravima deteta. Niko normalan ne može da bude protiv toga da se posredstvom konvencije UN formira jednoobrazni mehanizam pravne zaštite dece, koji će biti obavezan za sva nacionalna zakonodavstva i koji će sprečiti neželjene pojave kao što je, primera radi, radna eksploatacija dece. Međutim, u tekst ove Konvencije je u ime zaštite prava deteta ugrađeno jedno sredstvo za razaranje biološke porodice, kao jedine prirodne sredine za normalan duhovni razvoj dece. Reč je o tzv. standardu „najboljeg interesa deteta“ iz čl. 3 Konvencije. Šta je najbolji interes maloletnog deteta ne tumače njegovi biološki roditelji, već sadržaj tog standarda učitavaju zaposleni u ustanovama socijalnog staranja i sudovima, koji su pre toga prošli posebnu obuku kod antiporodično i antitradicionalno nastojenih psihologa. Iz navdene Konvencije najbolji interes deteta je ušao u čl. 65. Ustava Srbije, a potom u važeći Porodični zakon. Iz tog pravnog standarda ponikla su u ovom Zakonu i takva prava deteta, koja su ne samo suprotna našoj nacionalnoj etici i pravnoj tradiciji, već i zdravom razumu, kao što su pravo deteta koje je navršilo deset godina a koje ima roditelje da se lično obrati sudu, da samo izabere lice pod čijim će uticajem da formira svoje mišljenje, pravo deteta sa navršenih petnaest godina da da sasglasnost za preduzimanje medicinskog zahvata. Pošto se standardom „najbolji interes deteta“ razara porodica, onda su članovi 65. i 66. Ustava Srbije kontradiktorni, jer ovaj drugi garantuje da porodica u Srbiji uživa posebnu zaštitu.

Iako na osnovu čl. 65. Ustava i čl. 81. Porodičnog zakona odluku o lišenju roditeljskog prava može da donese jedino sud, u praksi se pod opravdanjem hitnosti, a u ime ideološki apsolutizovanog „najboljeg interesa deteta“ uspostavlja privremeno starateljstvo Centra za socijalni rad. Tako pojediinac biva lišen jednog ličnog ustavnog prava – prava na roditeljstvo – odlukom organa uprave, što je nezamislivo u zemlji u kojoj postoji podela vlasti i vladavina prava. Ali to će biti moguće sve dok postoji standard „najboljeg interesa deteta“ preko koga država zalazi u osetljivu sferu porodičnih odnosa, a iz koje je isterana posle Milanskog edikta i početka hristijanizacije prava.

Međutim, nacionalna država ovde služi samo kao puki instrument za zadovoljavanje interesa globalnih antiporodičnih tamnih krugova moći. Kao prvo razbijanje biološke porodice, koja je temelje svakog zdravog i snažnog društva, ne može da bude u interesu nacionalne države. Kao drugo, odredišta na kojima završavaju deca oteta od prirodnih porodica pokazuju da je masovna primena mere lišenja roditeljskih prava u službi obezbeđenja dece za međunarodno usvojenje. Uostalom, kod nas ove dve pojave i vremenski koreliraju. Masovno oduzimanje dece od njihovih biloških roditelja počelo je posle donošenja Porodičnog zakona kojim je omogućeno strancima da usvajaju dece iz Srbije i to čak i onu koja imaju žive biološke roditelje.

Zoran Čvorović

ceopom-istina.rs/Borba za veru

1 KOMENTAR

  1. Једино право решење за овакве безумне “ЗАКОНЕ” -ЈЕ – ЛИШИТИ ЖИВОТА ОНОГА КО ДОНЕСЕ ТАКВО РЕШЕЊЕ! То ће урадити сваки ПРАВИ РОДИТЕЉ!!!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime