Približavaju se predsednički, a sve više se šuška i o vanrednim parlamentarnim izborima. Da li iko normalan i realan može stvarno da veruje u ozbiljne promene koje bi se dogodile izborima? Ne samo zbog one Staljinove „Nije važno ko glasa nego ko broji glasove“, nego zbog mnogo drugih stvari, a jedna je tu najbitnija. Ako niste primetili, gospodo, mi smo pod okupacijom. Već 17 godina smo pod tihom okupacijom od strane SAD, čija administracija sprovodi ono što je odredila kao cilj odmah po završetku Drugog svetskog rata.
Na kraju tog rata Amerika je imala 50% svetskog bogatstva u rukama i netaknutu teritoriju jer se rat nije vodio na njenoj zemlji. Za vreme rata proizvodnja u Americi je povećana tri puta. Stvorena je baza da se američki san ostvari i održi, a kako bi to moglo u miru, nego porobiti, na ovaj ili onaj način, veliku većinu sveta? Ciljevi te politike su utvrđeni, napisani i zapisani, i uporno se ostvaruju i dan danas.
Jedan od recepata za one zemlje koje je bilo nezgodno frontalno napasti je raspirivanje nacionalne mržnje ako je zemlja višenacionalna, i finansiranje pete kolone unutar njenih srtuktura vlasti, potpomognuto ličnostima iz javnog života. Nažalost, kod nas su se našla oba uslova i hijene su mogle da počnu komadanje zemlje koja je bila na staklenim nogama posle smrti višedecenijskog vođe.
Danas je svima nama, a sve više i svetu, jasno da bombardovanje jedne suverene države nije bilo zarad „zaštite“ jedne nacionalne manjine. Ne zbog toga što ta nacionalna manjina nije trpela neke represalije. Ne tvrdim ni da ih nije bilo. Sigurno je i neosporno utvrđeno da su se i Amerikanci odavno spremali da se utvrde tamo sa svojom bazom, a ta nacionalna manjina se godinama spremala za „oslobađanje“. Oslobađanje od zemlje koja joj je, svakog meseca, od svakog zaposlenog, decenijama, slala ogromna materijalna sredstva kao nerazvijenoj pokrajini. Ja nisam čula za takav oblik ugnjetavanja. Do 1965. sredstva su se izdvajala iz budzeta Federacije, a od 1965. do 1990. godine iz formiranog Fonda za nerazvijene i pokrajinu Kosovo, a to je iznosilo 1,92% društvenog proizvoda, što u posleratnom periodu iznosi više od 5,5 milijardi dolara. Ta ogromna materijalna sredstva su trošena nenamenski, tim novcem su se finansirali separatistička akcije naoružavanja i plaćanja određenih ličnosti koje su imale zadatak da lobiraju, a kad dođe vreme i bace neku cepanicu na vatru koja se planirala.
Uvođenje višepartijskog sistema u zemlju bilo je otvaranje Pandorine kutije iz koje su pokuljali skriveni i otvoreni antagonizmi, nezadovoljstva, mržnja i nerešeni računi koji su se bacali pod tepih decenijama, da se ne bi narušila iluzija bratstva i jedinstva. Na takvu podlogu lako je bilo posejati seme izdajstva sopstvenog naroda. Moje lično mišljenje je da se tih godina održala jedna tajna konferencija kao ona na Jalti, kada su Čerčil, Ruzvelt i Staljin podelili sfere uticaja u Evropi po principu fifti-fifti. Fifti kapitalizam, fifti komunizam. Samo što je, ovoga puta, umesto Rusije treći zainteresovani bila Nemačka. Republike koje su bile u sastavu Austrougarske monarhije i koje su joj bile saveznice u dva rata, morale su da budu nagrađene. Amerika je htela Srbiju i dobila je.
Kosovo je naše veliko stradalište, nekako na njemu izgubismo i carstvo i državu. Oni su svoju dobili, priznali to mi zvanično ili ne. Ono što je nama jasno, a svetu tek postaje, je da Kosovo nije srpsko ali nije ni šiptarsko. Ono je američka vojna i ekonomska baza, jer su u svim strukturama vlasti i privrede zastupljeni Amerikanci koji su se borili da Srbija bude bombardovana.
Ono što mi ne znamo, je da je istovetna situacija kod nas, samo prikrivena.
Izglasan je zakon koji stavlja iznad zakona svakog NATO vojnika za svako zlodelo počinjeno u našoj zemlji. Za to su onomad glasale sve stranke, nijedna nije bila protiv. To praktično znači da mogu da nas pregaze kad hoće, samo ako hoće. Nemamo pravo ni da se branimo. Kako se to desi da svaki političar promeni svoju prvobitnu patriotsku platformu na kojoj je gradio rejting i otvoreno se okrene zapadu? Slučajno?
Pogledajte devastiranu privredu. Veliki giganti, poznati u svetu, propali kao da nisu postojali. Gde je njihova menahizacija, oprema vredna milijarde? Većina uništena, nešto prodato za male pare novorođenim tajkunima u kriminalnim privatizacijama. Slučajno?
Gde su tenkovi i naoružanje jedne zavidne vojne sile? Naši tenkovi, ponos vojnog inženjerstva? Isečeni i pretopljeni. Da poverujemo da je slučajno?
Mislte da je slučajno što je loš student ekonomije i ekonomista u pokušaju, Mlađan Dinkić, zatvorio naše likvidne banke i doveo strane? U svakom zločinu treba pratiti tok novca, a ovde se novac svakodnevno preliva u strane dzepove, ne ostaje u našoj zemlji. I to slučajno?
Najgora stvar se, ipak, desila nedavno. Tiho i bez buke, dok je ponositi srpski (i drugi) živalj navijao ko če koga bolje da zaskoči na Farmi, donet je Zakon da strani državljani mogu da usvajaju našu decu. Svima nam je poznato da postoje dokazane krađe beba, mislim 43 su se dokazale i DNK analizom, ali naša država nije reagovala, sve stranke i sve strukture vlasti to zataškavaju godinama. Treba li da napominjem da su deca otišla stranim državljanima? Koliko je meni poznato, nijedna država Evrope nema takav zakon. Usvajanje je potpuno i praćenje života te dece nije moguće. Da li možete da zamislite kakve sve mogućnosti postoje i kakve zloupotrebe dece su na pomolu? Kako to mogu da se provere porodice za mesec ili dva, u nekoliko viđanja sa našim socijalnim radnicima i psiholozima? Hoćete da mi kažete da i to nije preporučeno, ako ne i striktno naređeno?
Šta je to nego savremeni danak u krvi?
U ovakvoj situaciji, a navela sam je vrlo površno, zar stvarno mislite da bi izbor jednog čoveka promenio nešto? Pa čak i svrgavanje postojeće stranke na vlasti? Zar zaista ima toliko naivnih?
Vreme je da progledamo i shvatimo da nam nema boljitka dok se ne opametimo, ako to uopšte možemo. Godinama biramo lutke o koncu koje pokreće neka druga sila, zanosimo se šarenim klovnovima u ovom cirkusu koji je odavno prestao da bude zabavan. Mnogo verujemo u šarenu lažu izbora a oni služe samo da novi klovnovi dođu na vlast a mi se još više zavadimo, navijajući za jedne ili druge.
Divide et impera. Vlast zavađa a mi se mrzimo, pa oni lepše i lakše vladaju. Zapravo, ne vladaju. Igraju igru vladanja, da se ne bismo dosetili da smo pod stranom okupacijom i da sve odluke donose strani faktori.
Dok ne shvatimo da moramo da promenimo ugao gledanja i svest u glavama, nema nam budućnosti. Jer ovo što nas čeka nije budućnost nego crna rupa iz koje nema izlaska. Neće od nas ostati ni svetlosni trag.
Žiža Radivojević
www.kolumnista.com
