Okupatorski revizori istine

0
520

dragomir-andjelkovicTeofil Panćić na braniku lika i (ne)dela Bore Ćosić, ili kako se konstatacija očite izdaje izvrće u merenje (nepostojećeg) procenta „patriotizma u krvi“.

U uputstvima za vrbovanje saradnika u inostranstvu Staljinovog NKVD-a iz 1937. godine, navodi se da su za tu svrhu naročito pogodne tri kategorije ljudi: nepokolebljivi komunisti (ideološki fanatici), frustrirane osobe i beskrupulozni materijalisti (oni kojima je novac iznad svega). Neke stvari ostaju iste pod kapom nebeskom, te su se, zasigurno,takvih smernica držale i zapadne službe, odnosno njihove NVO-medijske transmisije, koje su krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka, na srpskim prostorima stvarale evroatlantski mehanizam za propagandu u korist Vašingtona a protiv interesa Srbije. No, dok je SSSR mogao da se osloni i na iskrenu ideološku privrženost, SAD na nju mogu da računaju tek u ograničenoj varijanti. Vulgarni materijalizam koji ta sila propoveda kao globalnu vrednost ne pogoduje dubinskom poistovećivanju sa bilo čim osim sa ličnim interesima. Stoga, akcenat se, svakako, stavlja na pohlepu i frustracije. Ideološki motivi tu dolaze tek kao prateća pojava, odnosno rezultat racionalizacije i naknadne (delimične) identifikacije. U skladu sa tim, ni kvalitet „kadrova“ koji rade za Zapad (i njegove klijentske regionalne faktore), po pravilu, nije naročit. Ljudi sa stručnim i moralnim kvalitetima ako ne mogu da se snađu na iole normalna način, uglavnom, nisu spremni da idu baš u totalno mračnu zonu. Otuda, za upotrebu od strane hegemonističkih činioca naše epohe, ostaju nemoralni i, vrlo često, patološki frustrirani, mediokriteti (baš totalno nesposobni izvršioci nikome ne trebaju). A uz pomoć medija pod kontrolom njihovih gospodara, od njih se stvaraju lažne veličine. Toga sam se setio proteklih dana, dok su razni propagandisti antisrpstva, tipa Teofila Pančića, siktali zbog potencijalne ugroženosti buđelara i „časti“ Bore Ćosića.

NEOUSTAŠKI LOBISTI

B. Ćosić, za one koji su zaboravili, „naš“ pisac koji je – slično Mirku Kovaču – početkom sukoba u Jugoslaviji,iz „nacionalističke“ Srbije otišao u „demokratsku“ Hrvatsku. U znak protesta zbog navodnih srpskih šovinističkih strasti, preselio se iz Srbije, u kojoj nikome ni ruka nije bila polomljena a kamoli pala glava što nije srpske narodnosti, u Hrvatsku, gde su već počeli neoustaški progoni Srba. Odatle, razume se, nije principijelno osuđivao nacionalna razračunavanja, već se stavio na stranu hrvatskih i drugih šovinista koji su kidisali na Srbe. Kulminaciju njegove podrške svemu antisrpskom, predstavljalo je zalaganje za kopnenu NATO invaziju na Srbiju 1999. godine (ubijanje Srba samo iz vazduha nije mu bilo dovoljno). E, tom čoveku je žuti režim 2009. dodelio nacionalnu penziju (koja se daje za poseban doprinos nacionalnoj kulturi). Srpski poresku obveznici sada daju svoj novac onome ko je želeo da se na njih sruči oganj NATO tenkova. Da li je to normalno, i da je B. Ćosić, kojim slučajem, uistinu dao epohalan doprinos našoj kulturi? Nije! Kada se već toliko nameće kult EU, dobro je setiti se da su tamošnje nacije, naprimer Norvežani, čak i svoje nobelovce koji su sarađivali sa nacističkim okupatorima, posle okončanja Drugog svetskog rata sankcionisali.

Da Vas podsetimo:  Prosjačenje i ponižavanje…

Taman posla da su im dodeljivali nacionalne penzije. Međutim, u svom histeričnom reagovanju u prošlom broju Vremena (tekst „Revizor penzionog fonda“)na moj predlog da takva penzija bude oduzeta B. Ćosiću, Pančić kao krucijalni argument protiv navedenih paralela navodi to što se u slučaju Norveške radilo „o zločinačkoj, genocidnoj, nacističkoj ideologiji“. Kao da svakome ko ima i trunku kritičke svesti nije nedvosmisleno jasno do koje mere je takođe zločinačka ideologija i praksa vodećih NATO sila, koje sebi daju za pravo da širom sveta vrše agresije (eufemističko nazvane „humanitarne intervencije“) na nepokorne države, i da tamo za sobom ostavljaju reke krvi i naslage obogaćenog uranijuma (da ubijaju i kada naizgled prestanu da to rade).Pančić se time ne opterećuje. Svestan je da primarno piše za svoju sektumrzitelja svega nacionalnog, a da će okupatorski mediji posle rečeno preraditi i tehnikama masovne hipnoze pokušati da usade u glave što većeg dela našeg naroda. Uostalom, koliko god navedeno bilo „sakato“, to je „najpametnije“ što je Pančić napisao. Njegovi tekstovi generalno vrve besmislicama, nesuvislim konstrukcijama, te ličnim i kolektivnim uvredama (kao kada za Republiku Srpsku kaže: „gnusna državolika krasta“ ili „glomazna crkotina“). Ali, ko što rekoh, televizija vrti i gde burgija neće. Posle višedecenijskog ispiranja mozgova i napadnog medijskog nametanja, i Teofil nekome može da deluje kao intelektualna „veličina“.

PETOKOLONAŠKA KOMBINATORIKA

Pre 5. oktobra, iz domena alternativnog (ali moćnog) evroatlantskog propagandnog aparata u Srbiji, a posle pomenutog datuma i preko mnogih ranije državnih medija i institucija – Srbima je naturananebuloza da smo mi bili neka mini nacistička Nemačka tokom 90-ih i da samim tim snosimo „kolektivnu krivicu“. Takve besmislice nisu dale, od strane okupatora i njegove „pete kolone“, željeni efekat, ali su doprinele paralisanju naše nacionalne energije i produbljivanju okupacije.Uz to, ako nas i nisu ubedili da smo „genocidan narod“, uspeli su da kod mnogih Srba izazovu neku vrstu amnezije, pa da oni relativizuju ako ne baš i zaborave koliko smo bili klani u 20. veku, i šta nam je sve oteto. U takvim okolnostima, i taktika ispiranja mozgova je izmenjena. Sada se ne priča toliko o našoj krivici, već se akcenat stavlja na korist koju možemo da imamo ako budemo kooperativni. U sklopu toga i „peta kolona“ je počela da se „reformiše“, tj. stavlja masku sa „ljudskim likom“. Štaviše, počela je da priča i o našem „nacionalnom interesu“. Kao, za nas je dobro da se odreknemo Kosova, učlanimo u NATO, udaljimo od Rusije, podržavamo centralizaciju BiH. Posle toga „postaćemo jači“ i „biće nam bolje“. Nema šta, okupatorski cinizam nema kraja, kao ni prilagodljivost „pete kolone“. Ipak, ona skida masku kada joj se učini da je ugrožena.

Da Vas podsetimo:  Hrvatska preduzetnica za BIZLife otkriva: Kako sam se „provela“ u Srbiji

Zapad je surovo pragmatičan. Kada mu neko odradi posao, ako ga baš i ne baci na istorijsko đubrište, nije spreman ni da ga večno vuče na grbači. Veliki deo ovdašnjih NATO jurišnika iz devedesetih sada su mu nepotrebni pa i štetni. Stoga, oni svoje mesto pod suncem traže u, makar asimetričnom, održavanju nekih po sebe korisnih okupacionih konstrukcija (institucionalizovanih početkom prošle decenije). Kao što sam rekao, usled procene da je to sada postalo kontraproduktivno, odustalo se od eksplicitnog insistiranja na tome da smo bili „balkanski rajh“, ali da dodam – ne i od besmislice da su oni koji su se stavljali na stranu Hrvata, Albanaca, bosanskih muslimana i NATO-a, a protiv svoje zemlje, nekakvi borci za „demokratiju“, odnosno protiv Miloševićeve „diktature“. I da im na osnovu toga pripada status „prvoboraca“ evropske Srbije (sa pripadajućim „boračkim penzijama“). Strani hegemoni nemaju ništa protiv toga da se, služeći se takvim glupostima, zasluženi jurišnici „anti-Srbije“ lepo obezbede za starost, a oni se hvataju i za slamku kako ne bi izgubili tantijeme od minulog rada protiv sopstvene nacije.

GRAMZIVI POLUINTELEKTUALCI

Ako Srbija nije bila „balkanski rajh“ u vreme dok je nju vodio Milošević – a nesumnjivo to nije bila već se opirala posrednoj i potom direktnoj agresiji evroatlantskih sila koje ogoljenom agresijom pokušavajući da uspostavi globalnu dominaciju – onda su oni koji su delovali sa pozicija Vašingtona i podržavali njegovu politiku protiv sopstvene zemlje,bedni izdajnici. Znajući sve to, oni su se trudili i dalje se usiljeno trude da reč izdaju obesmisle i prikažu kao neumesnu. A i te kako jeste umesna! Ona je ponekada zloupotrebljavana u političkim obračunima, ali u navedenom kontekstu nema dileme u vezi sa njenom relevantnošću.

Kada je Bora Ćosić podržao agresiju na svoju zemlju i još priželjkivao njenu eskalaciju, on je počinio izdaju. To ne može da poništi njegov spisateljski talenat, ma koliki on bio. Biti pisac ne podrazumeva amnestiju za pedofiliju, ubistva ili izdaju. I neko darovitiji, i manje zainteresovan za očuvanje pomenute konstrukcije, od Teofila Pančića, ne bi mogao argumentima da nas ubedi u suprotno. Zato se on i njemu slični koriste taktima kombinovanja masovne hipnoze i medijske satanizacije onih koji govore istinu o liku i delu „renomiranih“ petokolonaša, odnosno karakteru sukoba sa kraja prošlog veka.

Uzgred, kada smo već kod talenta i književničkog doprinosa Bore Ćosića, da se podsetimo i pojma poluintelektualac. Kako je to tačno primetio Slobodan Jovanović, to je čovek koji je „s vrlo dobrim uspehom svršio škole“ – ili možda, primera radi, postao solidan pisac – „ali u pogledu … moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa“. Nema ni trunke sumnje da se to odnosi na ljude tipa Bore Ćosića, koji se odrekao svoje zemlje i okrenuo protiv nje, da bi onda pristao da od nje prima novac. A i što se spistateljskih dometa tiče, i tu treba imati u vidu da su razne Bore Ćosići ili Biljane Srbljanović i njima slični, pre identifikacije sa neprijateljima svoje zemlje, ili bili mnogo manje „globalno priznati“ ili su čak bili i potpuno nepoznati. Stavljanje na stranu neprijatelja sopstvenog naroda (ili naprasno otkriće i da mu ne pripadaju), za mnoge je bilo katalizator uspeha. Kako se kaže, rat je nekome brat, tj. on rađa razne vrste profitera. Od onih klasično ratnih, do onih naizgled antiratnih, ali po pravilu takođe ratnih. Jer, mnogi koji su se navodno ovde borili protiv rata uistinu su radili za rat, odnosno za Imperiju koja ga je izazvala i vrebala priliku da se u njega otvoreno umeša kako bi zaokružila okupaciju Balkana. Frustrirani i gramzivi poluintelektualci, koji neretko bez ikakvog osnova smatraju da im pripada ceo svet i kivni su na svoj narod što nije zadovoljio njihov ego, u toj igri bili su od velike koristi agresoru.

Da Vas podsetimo:  Aktivne mere Zapada za uništenje Srba i Srbije

JALOVA IZDAJNIČKA NADA

Bilo je naših sunarodnika koji su načelno imali nepokolebljivo kosmpolitski pogled na svet – koji je ostao nenačet bez obzira na harangu kojoj je bio izložen srpski narod – pa su u skladu sa tim odbili da se svrstaju na našu stranu. Ipak, oni su bar generalno osuđivali rat. Nisu umesto toga stali na stranu neprijatelja sopstvene nacije i zemlje. A oni koji su baš to uradili, odnosno razne Bore i njemu slična bratija manjeg kalibra, ma koliko ta rečveć godinama bila proskribovana – da ponovim – izdajnicu su! Njih, kao što znano, preziru i oni kojima su korisni. To što ih nagrađuju ne znači da ih cene, što oni u svojoj frustracijižarko žele. Zato im jedino ostaje da se međusobno obasipaju pohvalama i kidišu na one koji o njima i o vremenu kada su postali to što jesu, govore istinu.

Tako se nadaju da će prevariti savremenike i istoriju. Međutim, to je jalova nada. Iza njih će ostati večni sram! I ondakada su pristojni pisci, a kamoli kada su, što je češće slučaj, obična piskarala i puki inostrani lobisti. A na vladajuće strukture koja to ne shvate i na načinprimeren ozbiljnoj državi, prema njima se ne postave, takođe će neizbežno pasti (sa trajnim efektom) i mračna senkarodomrzaca.Zato bi, i zbog sebe, a ne samo zbog Srbije, aktuelna vlast morala ozbiljno da shvati preporuku da što pre poništi nacionalnu penziju Bori Ćosiću i generalno zauzme adekvatan stav prema tom srbofobu i njemu sličnim razaračima naše države.

Dragomir Anđelković

Izvor: Pečat / Vidovdan

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime